izabrana dela

izabrana dela

субота, 08. децембар 2012.

BERBERIAN SOUND STUDIO (2012)


***(*)
3+
            Ovo je najbolji horor film koji sam video u ovoj godini. Ima tu samo jedan veći problem. Naime, BERBERIAN SOUND STUDIO baš i nije toliko horor koliko je, zapravo, meta-horor. Prostije rečeno, ako tražite film koji će vas naježiti, zastrašiti, uzburkati vam živce, začuditi vas i šokirati (klasični poriv: "daj da pogledam neki dobar HOROR!")… ovo teško da je to. BSS nije film strave, nego film o stravi (i o filmovima strave – konkretno, italijanskim).
Više esej nego priča, mogao bi da zbuni, iritira i razočara one koji očekuju manje-više konvencionalnu pripovest. Ipak, ako volite italo-horore iz njihovih zlatnih dana (1970-1988; praktično, od PTICE S KRISTALNIM PERJEM do OPERE), bizarno nazvani BERBERIAN SOUND STUDIO** morao bi da vam pruži mnogo, mnogo mega-prijatnih audio-vizuelnih trenutaka, te intelektualnih i čulnih prisećanja i maštarija. Ja sam uživao u skoro svakom minutu trajanja…
Zaplet je krajnje jednostavan: negde tokom 1970-ih, engleski stručnjak za filmski zvuk dolazi u Italiju da radi na horor filmu. Tačnije, kako ga megalomanski reditelj prvom prilikom ispravi, "to nije horor film – to je Santinijev film!" Brzo se ispostavi, međutim, da je to prepotentna mizogina orgija sadističkog iživljavanja nad ženama pod maskom "autentične istorijske istine." Ono klasično fulčijevsko vađenje: "Ma, ja volim žene, i baš zato mi je stalo do ISTINE: hoću da pokažem kako su ih sve mučili u srednjem veku!" I tako dobijamo nepregledni niz flešbekova na mučenje "veštica": davljenje, paljenje, usijani žarači u vagine, i tako to.
Ali, ne žurite, vi bolesni umovi i obožavaoci rasporenih trbuha! Jer, ništa od toga, nijedan kadar iz filma na kome se tu radi, mi ne vidimo. Dovoljno je da naše smušeno englešče, Gilderoy, vidi te prizore, i mora da za njih proizvede zvučne efekte – uglavnom koljući i komadajući razno voće i povrće, ali uz dvije žlice drugih, maštovitijih dodataka. Sad, stvari ne idu glatko.
Kao prvo, naš Gilderoy je tunjavi mamin sin u ulozi ribe izvan vode: stranac u tuđini, na više načina. Ajd' to što je u Italiji čak i nije toliko strašno po sebi, u smislu da ti notorni duduci za engleski jezik ovde zapravo prilično vešto barataju tim jezikom, pa nema muke u komunikaciji na najelementarnijem nivou. Avaj, to što Italijani ovde umeju da govore engleski NE sprečava niz kulturnih i drugih nesporazuma koji brzo dostižu kafkijanske, odnosno polanskijanske (STANAR) razmere – od prividnih sitnica taj kulturni clash brzo postaje (ne)kulturni war! Pritom, svi glumci u filmu su izvanredni, od glavnih do sporednih, a dvojica koji igraju producenta i reditelja su apsolutno fantastični – vrhunski kasting u kome već i same POJAVE, izrazi lica i jezik tela govore više nego dovoljno.
I, kao kod Kafke i Polanskog, ima tu mnogo crnog humora i groteske: uostalom, sam Toby Jones izgleda kao karikatura (nedavno je igrao Hičkoka u slabom filmu THE GIRL /**/; ovde je mnogo bolji), pa još s tim presmešnim imenom, dovoljno je da mu se neki od ovih Italijana brecne "GILDEROJ!" pa da čovek počne da se smeje. Naravno, igračka bude plačka, smeška postaje teška, i u poslednjoj trećini mega-zabavna dekonstrukcija horora, a naročito italo horora, i uopšte celi taj insajderski filmofilski momenat ustupaju prostor triler-horor situacijama. Mada, i one su rađene više kao fanta-nadrealne negoli kao klasične horor-saspens scene, pa zato BSS slobodno možete gledati sa svojim najboljim prijateljem, to jest mamom.
Film u filmu nosi pretenciozni naslov THE EQUESTRIAN VORTEX a govori o akademiji za jahačice (džokejke) gde ubrzo počnu da vršljaju duhovi veštica, razni goblini i tako neka čuda. Naravno da je prva asocijacija na Arđentovu SUSPIRIJU, barem na tom elementarnom nivou lokacije i veštičarskih horora (uključujući tu i mizogine momente, fascinaciju nasiljem itd) ali, ako se bolje zagleda šta se u tom filmu zbiva, postaju jasne dve stvari: 
1) Bedna piskarala po internetu koja po inerciji, iz lenjosti i neznanja, tvrde da Gilderoj radi na nekakvom GIALLO filmu nemaju blage veze, tj. pišu napamet, jer THE EQUESTRIAN VORTEX, kako nam je nagovešten ovde *nije* đalo (baš kao ni SUSPIRIA). Valjda misle ljudi, ako je italo i ako je horor, to je automatski đalo. Koješta. Moram da reagujem na ovo jer sam i ja postao žrtva te nakaradne "logike": u knjizi SPEAKING OF MONSTERS editor je u mom eseju o HAUTE TENSION našao za shodno da "objasni" moje pominjanje termina "giallo" dopunom koja tvrdi da su to filmovi poput SUSPIRIJE. To je notorna gluposti  kakvu ja nikad ne bih napisao ni potpisao (a u tekstu to "objašnjenje" NIJE izdvojeno nekom "prim. ur." ogradom, nego je ostavljeno tako kao da sam ja to napisao)! Dakle, molim vas, jednom za svagda: đalo filmovi su krimi-trileri, krimi-melodrame, eventualno triler-horori u kojima natprirodnih nagoveštaja ili nema uopšte, ili su ovi dvosmisleni i sporedni, ili, ako ih baš negde i ima (retko), nisu tako eksplicitno ekstravagantni (Veštice! Duhovi! Goblini! Čudovišta! Demoni!)
2) THE EQUESTRIAN VORTEX, sa tim i takvim zapletom, više podseća na niz Eurotreš exploatacija od kojih neke jesu ali mnoge i nisu Italo, npr. nemački MARK OF THE DEVIL ili čitav niz kretenskih isprdaka Džesa Franka, Pola Nešija (Hasinto Molina), Kofin Džoa i tako te ekipe latinskih trećepozivaca (od Španije do Brazila i nazad), koji nikada nisu imali ni budžet ni ambicije da se u svojim štap-i-kanap produkcijama-za-nedelju-dana bakću složenim zvučnim dizajnom i tako nekim luksuzima s kojima ne bi znali šta da rade sve i da im je neko dao vreme i pare za njih.
Zato, ne treba kao Pavlovljev pas skakati na konkluzije (sic) i misliti da se u BSS referiše na neki konkretni film (hell, pa to sve ionako više liči na Soavijevu CRKVU ukrštenu sa MARK OF THE DEVIL, negoli na SUSPIRIJU!) ili pak na konkretnog reditelja. Ne, ovaj ženskaroš Santini svakako nije Arđento (suviše stidljiv i čedan i u oblacima da bi telesno spopadao glumice u svojim filmovima drugačije osim noževima) a nije ni Rikardo Freda, iako je impulsivan i stalno ga prati pas. On je konglomerat raznih činilaca (Arđento + Franko + D'Amato + Fulči) baš kao što je i njegov fiktivni film nešto između kolaža i maštarije-priželjkivanja, tj. mokrog sna svakog fana italo horora: kvintesencija te tematike i stila, sa svim njenim vrhuncima i padovima, sa svom tom hipertrofijom svega (zvuka, boje, svetla i tame, urlanja, napadne muzike, šapata, jauka, uzdaha, itd) kao glavnim stilskim obeležjem koje je, kao i svako preterivanje, zgodno namešteno za parodiju.
Scenarista i reditelj Peter Strickland uspeo je da izvede ČUDO: da ne prikaže ni frejm tog filma-u-filmu (izuzev najavne špice) a da, opet, isključivo uz pomoć zvučnih efekata i nešto malo muzike apsolutno ugrabi, prizove i reprodukuje DUH Italo horora, i to u njegovom idealnom obliku, kakav skoro da nikad u stvarnosti, u ovakvom izdanju, nije postojao. Isto kao što je pre par godina AMER uspeo da proizvede hiper-fetišizovanu mega-stilizaciju vizuelnosti đalo filma koji, s tim nivoom tehničke perfekcije i uglačanosti maltene nikad nije ni postojao (sem, sporadično, kod Arđenta – i kod de Palme, u DRESSED TO KILL!), tako i BERBERIAN SOUND STUDIO superiornom fetišizacijom ZVUKA italo horora (ne samo, pa čak ne ni pretežno đala) uspeva da, ovako, posthumno, skicira kvintesenciju tog stila – i da u umovima gledalaca prizove, rekreira, maltene otelotvori jedan od najboljih italo horora koji nikada nismo videli!
Kome srce na zalupa samo kad vidi tu špicu, i začuje tu perfektnu rekreaciju italo horor skora u ovoj "najavi" za THE EQUESTRIAN VORTEX – taj nema šta da traži u ovom filmu, i bolje nek se zabavlja najnovijim FFF drekom slikanim mobilnim telefonom.


            Ovo toliko zvuči kao autentični vintage Italo iz 1970-ih da sam bio ubeđen da su za film kooptirali neki postojeći skor (kao što je to radio AMER): bukvalno mi je ovo zvučalo poznato (!), ali kasnije ispade da nije, nego da je u pitanju originalna tema u izvedbi grupice BROADCAST. Za njih dosad nisam čuo, a jedan minuli rad koji im nađoh na netu nije me nimalo impresionirao, al' evo vam ga, pa prosudite sami: Broadcast and The Focus Group Investigate Witch Cults Of The Radio Age. Saundtrek za BSS je beskrajno bolji od ovoga linkovanog, ali ne očekujte baš GOBLIN resurrected, ipak je sve to prilično low key, prikladno ovom filmu.
            Dakle, period (1970-te, Italija) savršeno je rekonstruisan. Svršavači po tehničkim uređajima za zvuk ima da isprskaju svoje ekrane kad vide te grdne sprave iz 1970-ih u tom studiju. Audio-fetišizam je nikad bolji, to je sve eargasm do eargasma! Ti zvuci pogađaju direktno u moj G(houl)-Spot, prizivaju sjećanja na prošle dane, na ono najbolje u italo hororu, viđeno, slušano i sanjano! Prosto mi je fascinantno da je baš taj reditelj (koji definitivno NIJE horordžija) uspeo da tako promućurno i vešto uđe u SRŽ italo horora i da ga rekonstruiše tako efektno, a naročito tako indirektnim sredstvima, skroz se lišavajući lakšeg načina (slika) i igrajući tako maestralno samo sa zvukom!
            Za one koji su se kasnije uključili u program, Piter Striklend iza sebe već ima jedan film, KATALIN VARGA; o njemu nisam stigao da pišem svojevremeno za blog, ali evo, da kažem sada: od mene ima solidnu trojku (***). To je jedan artistički, napadno atmosferični mood-piece, formalno rape-revenge, ali zapravo je drugačiji, povremeno blizak nečemu što bi Tarkovski mogao da potpiše. Dakle, drama-triler na samoj ivici zlokobnog horora, definitivno vredno gledanja ako vam je promakao kad je izašao pre par godina. A sada, sa ovim STUDIJEM, Striklend se definitivno penje u status reditelja na koga treba obraćati pažnju i iščekivati šta će sledeće da radi (bez obzira na žanr)
            Ja sam oduvek tvrdio da najbolje horor filmove često prave ljudi iz offa, nevezani za žanr – odnosno NE ovi što su celog života samo čitali EC comics i Stivena Kinga, nego ljudi sa malo ozbiljnijim bekgraundom. Striklend je jedan od tih, a takav je i njegov odnos prema hororu. Evo šta je on kazao na tu temu: "Horror was the starting point but I would never call it a horror. I guess the rule was to bounce off that genre -  to immediately say, no blood, no murder - but still make it scary. What was exciting about that genre was it has its own history, rules and regulations that you can manipulate and mess around with. There's something very gratifying in taking a template and turning it into something very personal."
            Rekoh već da su najbliže reference za ovaj film Kafka i Polanski, a indirektno i Antonionijev BLOW UP i Kopolin THE CONVERSATION, pa i de Palmin BLOW OUT, kao neizbežni prethodnici na temu re-interpretacije i re-kreacije zvuka (i slike, kod Antonionija) + motiva zločina koji se upliće u stvaranje (filma), odnosno preplitanje stvarnosti i fikcije. Ova poslednja tema BSS takođe dovodi u vezu sa Linčovim MULHOLLAND DR. a potonji se čak za moj ukus previše eksplicitno priziva krupnim planovima na svetleći natpis u studiju: SILENZIO!
            Ljubiteljima italo B-ugođaja Striklend će možda delovati kao nekakav snobovski drkadžija koji se podsmeva njihovim D'Amatima i Deodatima (pa i Arđentima) iz nadobudne pozicije Antonionija i Linča; to mogu da razumem a donekle i podržim kao ne sasvim irelevantnu primedbu, ali moram da naglasim: mada tretman italo horora ovde često dođe do ivice parodije, ja nisam imao osećaj da se ta granica prelazi. Previše je poznavanja, pa i ljubavi, uloženo u ovo da bi neko BBS doživeo samo kao "Ha-ha, vidi al' su smešni ti Italijani!" Što se mene tiče, BSS pruža retko inteligentnu dekonstukciju i uglavnom validnu kritiku italo horora. Feministi u meni godilo je naročito to kako je Striklend ogolio šovinističke i mizogine momente u celoj toj priči, primenjive ne samo na Italo horor nego i na mnoga druga dela dragog nam žanra.
            Ako bih nešto zamerao ovom filmu, to bi se odnosilo pretežno na poslednju trećinu, u kojoj Gilderoj (ha!ha!) počinje da gubi razum, meša stvarnost, san i film, ulazi u filmove, priča sa duhovima i nepostojećima, prima sve čudnija pisma od majke (ili ih on sam piše?) i, ukratko, zalazi u sopstvenu Interzonu. Šta je problem s tim? Pa, pre svega, ne vidimo dovoljno njegovog bekgraunda da bi se opravdao tako veliki i nagli skok u nerazum. Okej, čovek celog života radio zvuk za nekakve prirodnjačke filmiće o livadama i potocima što žubore, pa se malo našao zatečen kad su ga bacili usred žena što urlaju, opasno uspaljenih goblina i usijanih žarača u vaginama. Ali fuck, pa ipak je sve to samo na filmu, kaobajagi, a ti si direktni saučesnik u proizvođenju te ILUZIJE, tih specijalnih efekata – ako to nisi shvatio do svoje čet'res' i neke, koj' si đavo radio celog života u tom biznisu, da pustiš te izludi nekolicina naduvenih mačo žabarskih kretena?
            Zatim: Gilderojevi edipalni kompleksi deluju prilično prozaično i otrcano in this day and age. Dobro, moglo bi se reći da je čitav italo horor, a posebno giallo, žanr koji su stvorili i fetišizovali upravo MAMMA'S BOYS, a psiho-ubice u njemu (po uzoru na Hičovog PSIHA, ali sa specijalnim Italo MAMMA MIA začinima) najčešće pate upravo zbog sjebanih odnosa sa svojim majkama (i od srodnog sindroma Svetica vs. Kurva). Znači, to nije besmisleno po sebi, ali moglo je u filmu biti originalnije prikazano i razrađeno.
            A to isto važi, još i više, za Gilderojevu Interzonu, suviše blagu, nedovoljno upečatljivu: moglo se i moralo tu uraditi (nagovestiti; pokazati) mnogo više od onoga što dobijemo pre tog, ehh… otvorenog kraja. Prosto, filmu fali malo više ludila, smelosti da ide u neistraženo i neviđeno, i nešto malo više konkretnosti, jer prećeruje sa anderstejtmentom. Prilazi nadomak remek-dela, ali se na kraju ipak zadovolji samo time da bude odličan film.
            Kad sam kod kritika, imam još jednu blagu zamerku idejne prirode: naime, možda nenamerno ali ipak primetno, BSS se može shvatiti kao još jedna ilustracija teze o navodno pogubnom dejstvu horor filma po um gledalaca. Kao, to su "opasne frekvencije". To vodi u ludilo ako mu se previše izlažete. To su gadne boleštine. Morbidarije za obožavaoce rasporenih trbuha. Deco, ne gledajte ovo kod kuće! Drž'te se male Odri što bodri i prirodnjačkih filmova o zelenim livadama, konjima što jure raspletenih griva na vetru što miluje krošnje razgranatog drveća kraj kristalnih jezera podno plavog neba… Istina, u ovom filmu ta debilna ideja nije tako eksplicitno prisutna kao u Karpenterovom (kod nekih fanova precenjenom) IN THE MOUTH OF MADNESS. Za razliku od K-ovog filma, ovde žrtve nisu svi odreda, konzumenti bespomoćni da se odupru ludilu, nego samo jedna individua koju u ludilo baca pre svega sopstveni sjebani bekgraund, a horor je u svemu tome samo okidač, ako i toliko (jer, više od sadržaja filma njega izluđuju njegovi tvorci)! Dakle, horor je samo indirektno kriv (ako je uopšte).
            Sve to imajući na umu, naglašavam i rezimiram: BERBERIAN SOUND STUDIO mi je pružio više sladostrasnih trenutaka tokom gledanja nečeg nalik horor filmu nego bilo šta slično u ovoj godini; to je inteligentan, originalan, smeo film, unikatan, on je suptilan i fin i može da vas ubije na licu mesta. On to čini ne toliko šokovima i grozotama i užasom, koliko jednom pre svega egzistencijalnom stravom – stravom pred sartrovskom idejom "Pakao, to su drugi ljudi" (provučenom kroz Polanskog) i stravom pred lavkraftovskom idejom "Ne možeš pobeći od užasa, jer on je već u tebi" (provučenom kroz Linča).
            * Skrećem pažnju na dve zanimljive kameo-pojave: Suzy Kendall, zvezda nekolicine horora iz 1970-ih, uključujući Arđentov THE BIRD WITH THE CRYSTAL PLUMAGE (1970), ovde se javlja kao jedna od vrištavica, a istu ulogu ima i naša Mađarica, novosađanka Katalin Ladik.
            ** The title of Strickland’s fictional studio, Berberian, refers to Cathy Berberian, the versatile American soprano who was married to the Italian electronics pioneer Lucio Berio, a giant of 20th-century composition. Peter Strickland himself has dabbled in sound art and electronic production as part of the trio The Sonic Catering Band.
            *** Ko je bio pametan, i u mogućnosti, BSS je (kao npr. ja) gledao na nedavno završenom Festivalu Autorskog Filma u Beogradu. Ko ga je tu propustio, moraće malo da sačeka da film procuri na net, jer u ovom trenutku on još uvek nije dostupan u tom obliku.
            **** Da me neko sad pita da uporedim AMER i BSS, moram reći da mi je BSS nešto draži. AMER je lakše poštovati negoli voleti; naporan je i nekako sterilan u svojoj rekreaciji đala. BSS je sočniji, duhovitiji, zabavniji, pametniji i slojevitiji.

3 коментара:

Dejan Ognjanovic је рекао...

ovaj film od danas možete naći na netu. nema na čemu, izvol'te i drugi put.

Harvester је рекао...

Погледо. Прве двије трећине су феноменалне, а трећа је вотахел. У сваком случају, пожелио сам да погледам онај ВОРТЕКС или бар нешто њему слично!

matoji је рекао...

Kako posle ovakvog rivjua ne odgledati film. I kako posle gledanja filma ne pročitati ponovo rivju i reci: E, to je to!
Naravno, preduslov za odličan film i još bolji rivju, u ovom slučaju je razumevanje, poštovanje i ljubav prema italohororu i giallo-u, kakvo pokazuju dir. Strickland i naročito dr Ghoul. Kažem, naročito dr Ghoul, jer neke aluzije na italohoror koje je Ghoul dijagnostifikovao, director Strickland je, mislim, nesvesno ugradio, i nije čak ni svestan u kojoj je meri ovaj njegov omaž italohororu meta-film.