BULEVAR ZVEZDA (Mulholland Drive, 2001)

BULEVAR ZVEZDA (Mulholland Drive, 2001.)

Scenario i režija : Dejvid Linč

Uloge: Naomi Vots, Lora Elena Haring, Džastin Terou,...

IZAŠLO U LISTU 'PRESSING', NIŠ

Ako ste od onih koji čak i na filmu žele da im je sve jasno, logično i objašnjivo (kako u životu, dakako, nije) onda verovatno niste ljubitelj filmova Dejvida Linča. Ovaj režiser je svoju karijeru i svoj kultni status stekao upravo snolikim (pretežno košmarnim) ostvarenjima u kojima dominira ''logika'' iracionalnog. Konvencionalni holivudski linearni zapleti ovog rođenog Amerikanca nikada nisu zanimali, pa je on i pored svoje opsesije američkom pop kulturom, muzikom, stripovima, pitama i krofnama u svom osobenom filmofilskom pristupu bliži evropskim kolegama (Kokto, Bunjuel, Felini, Bergman...). 

 Karijeru je otpočeo avangardnim, eksperimentalnim kult hororom GLAVA ZA BRISANJE (Eraserhead, 1977) da bi se potom učinilo da će svoje bizarne preokupacije i stil uspeti da pomiri sa zahtevima nešto konvencionalnije komercijalne produkcije. Dovoljan je testament Linčove ekscentričnosti ako filmovi kakvi su ČOVEK SLON, DINA i PLAVI SOMOT predstavljaju njegove ''najnormalnije'' filmove. U devedesetim, nakon relativnog neuspeha TV serije TVIN PIKS (da, neuspeha: kultni status je ona stekla zahvaljujući Evropljanima i Japancima; u Americi je skinuta s programa nakon druge sezone) Linč kao da je potpuno napustio i samu pomisao na bilo kakav kompromis. 

Pokazatelj tog stava bio je i film TVIN PIKS: VATRO HODAJ SA MNOM (1992), opšte popljuvan od kritike i ignorisan od publike, danas donekle revalorizovan. HOTEL IZGUBLJENIH DUŠA (1996) bio je podjednako nezainteresovan za zahteve prosečnog bioskopskog konzumenta, a kritika mu je bila tek nešto naklonjenija. Nakon najperverznijeg primerka u čitavoj Linčovoj karijeri – linearne, jednostavne, tople ljudske STREJT PRIČE – Linč se u BULEVARU ZVEZDA vraća svom prepoznatljivom i neponovljivom stilu, samo da bi naišao na sveopšte oduševljenje kritičara i na kultni status kod ono malo američkih gledalaca koji su učinili napor da ga pogledaju.

Evropa, i ostatak ne-američkog sveta su puno bolje odreagovali na najnoviji Linčov atak na ono što samo ograničene osobe smatraju ''zdravim razumom'': Zlatna Palma koju je u Kanu 2001. podelio sa braćom Koen kao da je bila pokušaj iskupljenja za traumatično negativan prijem TVIN PIKSA u tom istom Kanu, dok se i u gomili nagrada koje je film dobio od raznih strukovnih udruženja u Americi primećuje osećaj griže savesti zbog lošeg tretmana ranijih filmova režisera koji se slobodno može smatrati jednim od petorice najznačajnijih živih američkih autora. Nominacija Oskar za najboljeg režisera najbliže je što je Linč u ultra-konzervativnoj Americi danas mogao da priđe zvaničnom priznanju. Oskara je, naravno, dobio bezlični odradek Ron Hauard.

          BULEVAR ZVEZDA je kulminacija dosadašnjeg Linčovog istraživanja deliričnih stanja koja isplivavaju ispod uglađene površine ''normalne'' i ''zdravorazumske'' Amerike, te motiva izgubljenog (ili podvojenog) identiteta koji je postao prominentan još od neshvaćene filmske verzije TVIN PIKSA. Očigledno je trebalo čak dva filma i skoro deset godina navikavanja publike i kritike pa da tek u trećem filmu sa sličnim pristupom pravi smisao Linčovih bizarnih sadržajno-idejno-formalnih eksperimenata postane bar donekle pristupačniji. Holivudski ambijent i priča o ambicioznoj glumici sa amnezijom koja sa novostečenom prijateljicom pokušava da otkrije niz tajni koje iz nje izviru bili su kao poručeni za Linčove preokupacije. Jer koje bi drugo mesto bilo pogodnije za priču o konstruktima realnosti, nemogućnosti razlikovanja stvarnosti od iluzije, za priču o problematičnim i nejasnim pitanjima identiteta, o mračnim strastima, urotama, ambicijama, skrivenim namerama, faustovskim pogodbama i nerasvetljenim zločinima – od najveće svetske Fabrike Snova? 

          Linč ingeniozno razotkriva alter ego industrije kroz jedan retko viđeni Holivud: Fabriku Košmara. Vrednost njegovog filma nije u samom razotkrivanju, koje je uostalom odavno izvedeno u sjajnom BULEVARU SUMRAKA (1950) Bilija Vajldera, koliko u načinu (originalnosti i ubedljivosti) na koji je to izvedeno. Njegov film je savršena dopuna Vajlderovom filmu, oličena i u naslovu: Malholend Drajv (vijugavi put preko losanđeleskih brda koji vodi u Holivud) se ovde spaja sa Bulevarom Sumraka i tako na filmskom planu ocrtava savršeni krug oko Holivuda.

           BULEVAR ZVEZDA ne ''govori o'' podvojenosti Fabrike Snova te o opšteljudskoj sklonosti ka iluziji, (samo)obmanjivanju i nesposobnosti suočenja sa svojom ''mračnom stranom'' kroz zašećerivanje stvarnog stanja stvari – BULEVAR ZVEZDA sve ovo, i još mnogo toga više, oličava! Linč ne pripoveda, ne objašnjava, ne dokazuje, on čak ništa ne tvrdi – on samo pokazuje: niz fragmenata ''realnosti'' odabran je i montiran ne-narativnom ne-logikom sna čije tumačenje je prepušteno gledaocu. Većina njih nije navikla na toliko poverenje, na toliku slobodu i kreativnost, i očekuje od režisera da pojasni: šta sve to, dođavola, znači?! 

          Linč koristi motiv detekcije (baziran na logici i zdravom razumu), kroz istragu glavne junakinje/junakinja samo kako bi podrio dominaciju racija i pokazao njegovu nedovoljnost u hvatanju u koštac sa mračnim dubinama psihe. Stoga završetak filma za dobar deo publike deluje frustrirajuće: zavedeni prividom konvencionalnog noir trilera oni su nespremni da se suoče sa žanrovskim skokom na kraju koji sve mračniju progresiju dešavanja neminovno vodi u oblast horora. Ali šta ste očekivali, gospodo, od Dejvida Linča? Hepi-end? Objašnjenje u stilu klasičnih krimića, gde sve niti zapleta bivaju na kraju raspletene i uredno izložene pred dokonog gledaoca? Iznenađeni ste hororom koji ''niotkuda'' izvire? Dopustili ste da budete obmanuti iluzijom normalnosti? Ako je tako – tako vam i treba.

           Svako od nas svake noći u svom životu sanja i po nekoliko snova. Tek deo toga bude upamćen. U čitavom životu, na duže staze tek pet-šest snova nam se neizbrisivo ureže u pamćenje. BULEVAR ZVEZDA je poput jednog od tih nezaboravnih snova. Već od ingeniozne najavne špice, u kojoj su sublimirani i tema i ideja i stil filma kojem prethodi, sve je tu: Linčova opsesija plesom i muzikom (nikad bolji saundtrek u, po tome i inače čuvenom, opusu), udvajanje glavnog lika, pretapanje, dominacija silueta i senki iz jarke, živo obojene površine, delirična intruzija sve zlokobnijih i mračnijih sadržaja... 

          Ako baš ne možete drugačije, i insistirate da detekciju sprovedete do kraja, nakon drugog ili trećeg gledanja/sanjanja možda ćete zapaziti da film uopšte nije tako anti-logičan kako se možda čini, i da se nazire privid smisla iza čudnih zbitija. Besmrtnim Hamletovim rečima: ''Though 't be madness, there's still system in it.'' Bilo kako bilo, lepota ove zagonetke ne zavisi od rešenja, ili ono bar za nju nije neophodno. Prepustite se snovima Dejvida Linča: oni predstavljaju obogaćenje duhovnog života svakog pravog filmofila i sanjara.

           Ako ne spadate u iste, gledajte filmove Rona Hauarda, ili bilo kog skorašnjeg Oskarovca. Tamo je sve jasno.