ČETIRI

****

4-

ČETIRI

Režija: Ilja Kržanovski

Scenario: Vladimir Sorokin

Uloge: Marina Vovčenko, Sergej Šnurov, Juri Laguta, Konstantin Murzenko...

Četiri psa leže na vlažnom, prljavom asfaltu ispred ruskih prodavnica. Noć je, i samo neon osvetljava pozornicu. Psi su uznemireni, u daljini se čuje lavež njihovih kolega, ali oni ostaju na tlu. Onda – odjednom, niotkuda, bukvalno s neba, spuštaju se četiri kraka gigantske mašine, poput mehaničkog pauka. Nadrealni upad ove mašinerije – neke vrste bagera, ili drobilice asfalta- proizvodi šok koji je mnogo više od banalnog iznenađenja: on poprima gotovo metafizičke razmere, kao ruka nekog neljudskog, monstruoznog boga spuštena među ovozemaljska pseta da donese konačnu presudu. Četiri kraka drobe asfalt uz zaglušujuću buku, a psi kevću, prestravljeni, i jure odatle. Ovo je 'samo' početna scena ruskog filma ČETIRI - ingeniozna najava nadrealne i apokaliptične atmosferu što prožima ostatak ovog kontroverznog naslova, prikazanog na FEST-u 2006. Ona ujedno uvodi lajtmotive kakvi su broj četiri (iz naslova) i psi lutalice, kao i estetiku šoka i brutalnosti koja će dominirati ostatkom filma.

Četiri noćne ptice, iz različitih životnih sfera, nađu se na okupu u jednom ruskom baru duboko iza ponoći, i prodaju jedni drugima preterane, neverovatne priče dok se nalivaju egzotičnim alkoholnim bućkurišima. Jedan od njih je preprodavac mesa: prvi put ga vidimo u ogavnim katakombama skladišta gde su hiljade polutki smrznutih lešina naslagane jedne na druge – hodnici i hodnici od mrtvog mesa i leda i obezljuđenih fizikalaca izgubljenih među njima. Na nekim od tih mrcina su pečati iz 1969-te, ali koga je briga? Pretvoriće se u mleveno meso i uvaliti sirotinji po nižoj ceni. U izvanredno napisanoj i režiranoj, dugačkoj sceni razgovora u baru, ovaj lik se predstavlja kao trgovac koji flaširanom vodom snabdeva Kremlj, i usput iznosi živopisne anegdote o Putinu i njegovoj ženi.

Drugi čovek okupljenima iznosi razrađenu, brojnim imenima i godinama potkrepljenu žvaku o tajnim ruskim genetskim eksperimentima. Navodno, Rusi su još tridesetih godina XX veka usavršili proces kloniranja ljudi, kojim se od jedne osobe kreiraju četiri 'dvojnika'. Po njemu, hiljade takvih duplikata napravljeno je tokom decenija, i postoje čitava sela u kojima žive samo klonovi. Ova priča, bukvalno shvaćena, spada u naučnu fantastiku – ali poenta autora je baš u tome da je današnja Rusija toliko ogrezla u dekadenciju da i najneverovatnije priče zvuče sasvim moguće, i čak verovatno. 'Ono što je na Zapadu zabranjeno, u Rusiji je normalno' odvraća on na nevericu sagovornika. Ovakav ambijent prepoznatljiv je publici post-komunističkih zemalja, pa tako i Srbima: ambijent u kome stvarnost svakodnevno prevazilazi fantastiku ili horor. 

Otud, ruska ČETVORKA u ovdašnjem gledaocu može lako da proizvede osećaj strave i užasa, ne u smislu banalnih američkih slashera, već kroz jezivo prepoznatljivu egzistencijalnu stravu koja natapa post-apokaliptički ambijent... Treći muškarac u ovoj grupi, barmen, nezainteresovan je i dremljiv, i prespava veći deo priče svojih gostiju. Četvorku zaokružuje devojka koju smo prethodno videli kako ustaje iz kreveta između dve zahrkale muške guzice, i pozdravlja se sa koleginicom, kol-gerlom. Ipak, za šankom se ona predstavlja kao zastupnik japanske firme koja proizvodi nekakvu vrstu jonizatora vazduha od koga radnici u kancelariji postaju zadovoljni i raspoloženi za rad. Nakon nekog vremena, uprkos popijenom alkoholu, bajke koje pričaju drugima (a verovatno i sebi) postaju neodržive, i oni se razilaze.

Tu film počinje da pada. Dotadašnja ravnoteža u praćenju ovih likova narušava se kada se pažnja usredsređuje na devojku, a ostala dvojica se zapostavljaju i tek sporadično vraćaju u priču. Devojka putuje u selo, u dugačkoj sceni u kojoj režiser gradi pejsaž sačinjen od blata, pasa lutalica, ogromnih i bučnih bagera koji prekopavaju zemlju, zadimljenih fabričkih dimnjaka, ogromnih smetlišta i pustara čije ruglo srpskom gledaocu –ponovo!- priziva jasne asocijacije, baš kao i putovanje vozom, u kome putnici nemilice proždiru nepojmljive količine hrane. Kamera se zariva u njihove ružne njuške, krupni planovi otkrivaju ispucale ruke i pocrnele nokte dok ruke čereče masno meso i dok krivi, požuteli zubi žvaću kuvana jaja. 

Film, do tada solidno kontrolisan, postaje od ovih momenata razuzdana orgija mizantropije, očaja i najcrnjeg nihilizma, a ono što je do tada nalikovalo vrlo mračnoj pesmi pretvara se u - urlik. Devojka dospeva u blatnjavu selendru baš na sahranu svoje sestre: okupljene su isključivo babe, čije kukanje i naricanje brzo biva zaliveno jakim količinama votke – cugane direktno iz flaše – a sovra se pretvara u orgiju pijanstva, kreštanja i blebetanja, pa i tuče među babama. Na kraju, starice sasvim odlepe i počnu da vade svoje usahle dojke i da se polivaju vinom dok izgladneli džukci proždiru lica lutaka, načinjena od sažvakane sredine hleba, koje su jedina mala privreda tog selišta...

ČETIRI je debitantski film Ilje Kržanovskog (1975) i nabijen je nedvosmislenim gnevom i frustracijom mladog čoveka poniklog iz zemlje u propadanju. Njegov prvenac iskazuje duboko i iskreno gađenje nad ljudskom, moralnom, socijalnom i svakom drugom katastrofom koja je zadesila Rusiju i pretvorila je, bukvalno i metaforički, u đubrište. Njegova emocija je razumljiva (i prepoznatljiva). Ipak, sirovost njene ekspresije, naročito u drugoj polovini filma, postaje kontraproduktivna za opšti 'umjetnički dojam': režiser počinje da se ponavlja, da preteruje bez pravog smisla, da nam nabija na nos sve više i više gadosti, u nameri da kroz pornografiju beznađa pročisti sebe, a možda i ponekog od izdržljivijih gledalaca. Žrtve njegove razuzdanosti, odnosno nedostatka kontrole u realizaciji dobre ideje, jesu čistota izraza kao i oštrina poente koju pokušava da izvede. 

Nije zanemarljivo ni otuđenje koje gledalac doživljava u trenucima kada se napuštaju i poslednji pokušaji dramaturgije i kada se 'priča' preobražava u sled neprijatnih i tragičnih prizora. Njihov učinak je zatupljen bukom i besom ovog gnevnog momka, pri čemu se od kritike dekadencije (u početku) ČETIRI, prema kraju, i sam pretvara u dekadentno, nekontrolisano, nabujalo, haotično delo. To su valjda odlike 'ruske duše' koja nikada nije bila čuvena po umerenosti: kada Rusi preteruju, to je onda preterivanje iza koga nema dalje. Zbog toga se daleki preci ovog dela mogu naći u prozi neizlečivog mračnjaka Leonida Andrejeva, kao i u filmu POSETILAC MUZEJA Konstantina Lopušanskog, u kojima protagonisti takođe lutaju bespućima i đubrištima ljudskosti, vrišteći na nepostojećeg ili indiferentnog Zlog Demijurga.

Uprkos svemu, talenat ispoljen u deonicama koje funkcionišu bez greške očitava se u smislu za kompoziciju kadra, detalj, gradnju atmosfere, rad sa glumcima, za upotrebu zvučnog dizajna za podupiranje ostvarenog ambijenta, za pretvaranje predmeta, objekata i lokacija u efikasne likove filma. To je dovoljan zalog za nadu da će Kržanovski u narednim ostvarenjima bolje zauzdati svoju emociju – kako bi je uspešnije ovaplotio, koncentrisao i dalje preneo bez ostatka.

http://us.imdb.com/title/tt0445161/