izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 06. април 2009.

Freddy Vs Jason



FREDI PROTIV DžEJSONA

(Freddy Vs Jason)

USA, 2003.

Rezija: Roni Ju

Scenario: Damien Shanon, Mark Svift


izašlo u magazinu ZNAK SAGITE

Roni Ju najdraži je Holivudu po umeću iskazanom u svom

prvom američkom filmu: Čakijeva nevesta (The Bride of

Chucky, 1998.). Sa hongkonškom zaleđinom iskusnog i

vizuelno nadahnutog režisera (The Bride With White

Hair [oba dela], The Phantom Lover), upao je u

mlitav horor-serijal, i uspeo da četvrti nastavak

Dečje igre (Child's Play, r. Tom Holland, 1987) učini

kvalitetnijim i, što je jos važnije, komercijalnijim

od ijednog prethodnog nastavka, uključujući i

original. Posle slabo zapaženog krimića The 51st State

(2001) pružena mu je prilika da ponovi trik, i svoj

čarobni, revitalizujući prašak pospe po pepelu dva

najduža horror serijala: rezultat je FREDI PROTIV

DŽEJSONA.

Ali, tu ima jedna kvaka: Dečja igra je, u

Holandovoj verziji, bila bezvezna ali prijemčiva

pričica, i finom režijom i efektima donekle izdignuta

iz prosečne B produkcije. Dva sterilna, neinspirisana

nastavka kasnije, Ju dolazi da se iz svih topova baci

na dekonstrukciju priče koja je u startu bila sumanuta

(ubica čiji je duh zarobljen u dečjoj lutki!), i

njegovo samo-referencijalno, 'postmoderno' unošenje

king-sajz doza crnog humora (kao i dinamična režija)

bili su električna struja koja je iz mrtvih digla

zaboravljenu franšizu. E, sad, kvaka je u tome da je

situacija sa F vs J nešto drugačija. Serijal PETAK 13

(r. Sean Cuningham, 1980.) je započet u suštini

osrednjim filmom, a nastavljen gomilom budalaština iz

koje se jedino IV deo ističe kao iole gledljiv. Kako

je Petak… dalje odmicao, tako su prisutniji bili

humorni momenti, što je kulminiralo (nenamernom?)

sprdačinom u 9.delu (Džejson odlazi u pakao, 1993.) i

otvorenim kempom u 10-om, pod nazivom Džejson X.

S druge strane, serijal STRAVA U ULICI BRESTOVA je voćka

sasvim druge sorte: započet remek delom modernog

horora, pod palicom Vesa Krejvena, ovaj niz

se može pohvaliti biserima kad god je Krejven imao

svoje prste umešane (dakle, u prvom, trećem i sedmom

delu), dok su ostali sasvim solidni, ili u najgorem

slučaju osrednji (mada čak i tada pažnje vredni).

Ukratko, u F vs J producent Sean Cunningham u delo

sprovodi ukrštanje babe i žabe: s jedne strane je

(skoro) u startu suluda i nikom potrebna pantljičara

koja se moze rastezati u beskraj (Džejson u svemiru,

Džejson u kiberspejsu, Džejson u budućnosti, Džejson u

prošlosti, Džejson protiv Godzile…), a s druge,

serijal sa određenim dignitetom, na koji je njegov

tvorac stavio mudru i dostojanstvenu tačku (Novi

košmar, 1994). Na žalost, holivudska logika svaku

tačku pretvara u tri tačke, a svako 'zavrsno'

poglavlje praćeno je 'novim početkom', samo ako je

postignuta dovoljna zarada. Adolescentsko

čitateljstvo Fangorije već deceniju unazad kuka i

zapomaže za sudarom horor-titana, i nakon brojnih

zavrzlama (uglavnom poslovno-političke, a manje

kreativne prirode) producenti im napokon izlaze u

susret.

Kakav je krajnji rezultat? Zavisi, naravno, od

tacčke posmatranja. Ako je suditi po odličnoj zaradi

prvog vikenda, film je opravdao svoje postojanje:

horde fanova su pohrlile da vide 'ko će koga', a

Cunningham zadovoljno trlja ruke i verovatno

psuje:”Zašto smo ovoliko čekali?” Ovakva situacija me

uvek dovodi u shizofrenu poziciju: da li da navijam za

nešto poput ovoga? Svestan sam da svaki box office

uspeh horora znači otvaranje vrata za gomilu drugih

projekata ovog uvek 'sumnjivog' zanra. S druge strane,

uspeh baš ovog i ovakvog filma mogao bi da dovede do

niza još besmislenijih sparivanja, tipa: 'Majkl Majers

protiv Lederfejsa', aki protiv Pinheda', 'Gospodar

želja protiv (Džiper) Kripera'... Ako mislite da je

ovo preterivanje, počujte vest: New Line Cinema već

razmatra scenario u kome se Eš (lik Brusa Kempbela iz

Zlih mrtvaca) bori protiv Džejsona i Fredija!

U kontekstu ovakve triviljalizacije i

infantilizacije žanra relativizovana je i priča o

kvalitetu krajnjeg proizvoda: naravno da niko normalan

ne očekuje da film sa ovakvim naslovom priđe igde

blizu kvalitetima Krejvenovih (pa čak i Kaningemovih!)

filmova. Teško da iko stvarno očekuje da se uplaši

gledajući po deseti put likove odavno pretvorene u

auto-parodije. Dakle, ako iz svojih očekivanja

otpišemo umetničke kvalitete, pa čak i stravu = šta da

tražimo od ovog filma i zašto uopšte da ga gledamo? U

odluci gledati/ne gledati samo jednu stvar treba imati

na umu: ovo je (ne)delo napravljeno za jednu usku i

vrlo specifičnu fanovsku bazu, koja se odlikuje

površnošću, prizemnošću, nezrelošću... Ovo je film za

one koji su iz oba serijala skontali samo najbazičnije

koncepte: ako se tucaš u šumi (ili gdegod),

džinovski mongoloid s maskom će te rasporiti mačetom

(ili već nekom priručnom alatkom), odnosno: ako

zaspiš, ubiće te pervertirana očinska figura sa

noževima umesto prstiju.

Stoga je odgovor na pitanje

ta očekivati?', u najkraćem – malo sisića, malo

tinejdž petinga, nešto humora, mnogo krvi i još više

akcije zalivene bučnom heavy metal muzikom.

Početak efektno sažima najefektnije momente iz

dosadašnjih Fredijevih avantura (simptomatično je da

ih je najviše iz prvog i trećeg dela- dakle iz

najboljih!), a prva prava scena je Džejsonov

wish-fulfillment dream u kome sisata noćna kupačica

biva kažnjena – mačetom, naravno. Tom prilikom

(dakle, u snu upokojenog zombija) ukazuje se

Džejsonova mama (Betsy Palmer, inače ubica u prvom

Petku 13-om, i jedina kameo-pojava iz oba serijala), i

svog naslednika šalje da tamani decu iz ulice

Brestova. Radi se, očito, o manipulaciji = Fredi je

preuzeo njen lik ne bi li naterao Džejsona da ulije

strah deci i tako mu omogući da ponovo ovlada njihovim

snovima...

Da, glupo zvuči, ali šta pa nije glupo u

ovom usiljenom filmu? No, dobro, rekosmo već da na

projekciju odlazimo na gluposti, odsustvo logike, loše

likove i dijaloge spremni: ako su krv i sise ono zbog

čega smo tu = krvi i sisa ima dovoljno. Na žalost,

sisa nešto manje, ali da ne kukamo previše - jedan par

pripada Katarini Izabel, lepšoj sestri iz GINGER

SNAPSA, pa je nekima već i to dovoljna preporuka...

Krv pljušti na sve strane, ali ubistva su tretirana sa

crnim humorom, pa nemaju onu brutalnost i žestinu

prvog Petka niti maštovitost prve Strave... i po

učinku su bliža pogibijama iz POSLEDNJE EKSKURZIJE

(kikotanje umesto šoka). Roni Ju uspeva da dinamikom

svoje režije prikrije (tj. učini da zaboravite)

besmislenost dešavanja i upeca vas u svoj

rollercoaster u onoj meri u kojoj ste voljni da mu se

predate. Istina, neke scene su mogle biti i bolje,

recimo prva pojava Džejsona, iz magle, morala je da

ima udar bar približan prvom susretu Sare Konor sa

Terminatorom u drugom delu (kad ovaj izlazi izlifta),

a mnogo-najavljivana scena rejva u kukuruzu (sic!)

suviše je kratka i nemaštovito odrađena, pa još uvek

neprevaziđeni prizor masovnog tranžiranja u nekom novijem

hororu ostaje disko-klanica u trećem HELLRAISERU.

Takodje, velika je šteta što je talentovana K. Izabel

ovde protraćena u nebitnoj, uvredljivoj epizodi (nema

šta da radi sem da pokaže sise i, kasnije, da beži,

krije se i vrišti), dok je primadona Monika Kina jedva

u stanju da nosi svoje zamašne grudi, a kamo li glavnu

ulogu. Film bi bio bar za nijansu jači da ga nosi

glumica za to sposobna, ali... bogovi su tako hteli...

Dakle, svi znamo od čega se pita ne pravi, pa uz

svest da od ovakve premise ni Šekspir ne bi napravio

bogzna kako bolju priču, moramo skinuti kapu Juu na

pošteno odrađenoj tezgi, jer je mnogo bolja nego što

to materijal zaslužuje. Naročito je efektna njegova

upotreba filtera sa primarnim bojama (crvena, zelena,

plava), koje je umešno koristio još u Hong Kongu, a

ovde je smislena utoliko što služi vizuelnoj

distinkciji različitih svetova/nivoa stvarnosti u

filmu. Sve u svemu, ako ste zadrti čitalac Fangorije,

ako imate 10-20 godina (ili ste bar u stanju da na

određeno vreme ponovo 'imate' toliko), ako volite

trash filmove i stvari tipa Godzila protiv Rodana,

Gamera protiv Godzile itsl. onda ćete ovde pronaći

ponešto za sebe. U suprotnom, klonite se ovoga.

P.S: Glavna misterija/spoiler koji zaokuplja

poklonike Fredijevog, odnosno Džejsonovog tabora

jeste: ko će pobediti? To je samo svedočanstvo njihove

naivnosti, odnosno infantilnosti. Zar stvarno verujete

da će ijedna od ovih dveju zlatnih koka biti zaklana

na kraju filma? Pobednik u ovom duelu nije ni Džejson

ni Fredi, vec Sean Cunningham i ostali producenti.

Publika je kolateralna šteta.

Нема коментара: