izabrana dela

izabrana dela

уторак, 07. април 2009.

THE INTERNATIONAL DUPLICITY

            
pod ovaj kišobran staviću 2 filma koja, površno gledano, mogu delovati slično, iako to nisu.

moglo bi se reći da i THE INTERNATIONAL i DUPLICITY spadaju u tzv. 'corporate thriller' pod-žanr koj ise bavi zamešateljstvima mega-korporacija i spletkama i mahinacijama vezanim za njihove (mračne) radnje.
međutim, ako se malo bolje pogleda, vidi se da su u pitanju 2 vrlo različita filma, kojima su čak i (pod)žanrovi različiti.
prosto rečeno, THE INTERNATIONAL je angažovani art film, naslednik političkih trilera iz 1970-ih a la PRISLUŠKIVANJE (THE CONVERSATION) i sl. dok je DUPLICITY zabavni 'repertoarski' film koji u svoje čukunđedove može uvrstiti neke od najboljih filmva starog Hitcha, ali čiji su direktni, moderni preci 'samo' naslovi kakvi su, recimo, TRUE LIES ili MR AND MRS SMITH.
evo, prvo, moje kritike filma THE INTERNATIONAL koja je izašla na Popboksu a za njom sledi moj rivju ovog drugog i novijeg naslova.

MEĐUNARODNA ZAVERA – Tom Tykwer


Invazija otimača duša
Zlo je tamo gde su pare. A pare su tamo gde je zlo. Najviše zla je tamo gde je najviše para. Otud evo bankara-zlikovaca, ubedljivih i aktuelnih kao nikad do sada!

Dejan Ognjanović
ocena: 7/10

***(*)
3+

Originalni naslov: The International
Scenario: Eric W. Singer

Uloge: Clive Owen, Naomi Watts, Armin Mueller-Stahl, Brian F. O'Byrne


Žanr: Politički triler

Trajanje: 118 min
Proizvodnja: SAD, 2009.

Sticajem okolnosti desilo se da Međunarodna zavera postane aktuelnija nego što je planirano: zbog slabih rezultata na probnim prikazivanjima, upriličena su dosnimavanja, a premijera je pomerena za pola godine – taman na vreme da Svetska ekonomska kriza postane opšte mesto na svačijim usnama (i u svačijim košmarima).
To ne znači da je Međunarodna zavera proročki film u bukvalnom smislu, jer zamešateljstva o kojima se ovde govori ne nalikuju previše na aktuelna dešavanja po slovu koliko – po duhu. Beskrupuloznost i zlikovaštvo bankarskog sistema tematizuju se kroz trilerski zaplet o velikoj međunarodnoj banci koja se bavi sponzorisanjem trgovine oružjem na veliko, te državnim udarima i potonjim držanjem u šaci "mladih demokratija" koje su uz takvu pomoć svrgle tirane. Pošto su u igri velike cifre i mnogo moći, oni koji nanjuše trulež u bančinim aktivnostima bivaju bezobzirno smaknuti.
Clive Owen igra agenta Interpola, Louisa Salingera, čiji partner se primakao preblizu zlikovcima, i zbog toga stradao. Salinger se zariče da će raspetljati zamršeno klupko čiji se konci vuku od Italije do Amerike, Turske, i šire. U tome mu pripomaže Naomi Watts u nezahvalnoj, rutinski prilepljenoj ulozi čija je jedina svrha u filmu da gledaoci na jednoj zgodnoj plavuši odmore oči od neobrijanog Owena i gnusnih japija u preskupim odelima.
Tom Tykwer (Trči Lola trči, Parfem) unosi nešto evropskog senzibiliteta u ono što bi u rukama nekog američkog kolege možda bio konvencionalniji triler. U tome mu pripomaže mudoviti debitantski scenario Erica W. Singera prožet autentičnim besom i gnušanjem prema međunarodnoj bankarskoj zaveri (koja bi drugde bila puki izgovor za žanrovske konvencije). Reditelj kadrira velelepne nebodere centara moći kao da su džinovski nadgrobni spomenici zlokobnih nekropola, a automobile i njihove zombifikovane vozače kao da su bezdušni automati vođeni slepim, neljudskim porivima.
Horor intonacija nije slučajna: Tykwer dosledno režira svoj politički triler kao da je na jedan korak od SF-strave Kaufmanove Invazije trećih bića. Bezdušne računovođe i ostali kalkulanti govore o državnim udarima i ratovima kao o prostim biznis poduhvatima. Ljudski životi samo su cifre u njihovoj računici, a Tykwer ih prikazuje kao hladno i proračunato zle otimače ljudskih tela i duša.
Na žalost, ponešto od te hladnoće oseća se i u pristupu glavnom junaku, koji je kao lik tek skiciran. Izvesna distanca prema liku i događajima u koje je uključen čine da Međunarodna zavera jače apeluje na intelekt a manje na emociju. Zbog toga triler trpi - gledalac nije dovoljno uvučen u priču koja skače iz zemlje u zemlju, i sa kontinenta na kontinent, pritom postajući sve komplikovanija. Što se akcionih scena tiče, komplikovana petnaestominutna pucnjava u Guggenheim muzeju u Njujorku za svaku je antologiju. Za potpisnika ovih redova, podjednako veliko postignuće nalazi se i u sjajno uhvaćenoj neljudskoj atmosferi sveta kojim vladaju bankari. Tome valja dodati i cinično-antiklimaktički završetak (koji neće biti po svačijem ukusu). U suštini pesimističan, on ipak nudi jednu vrstu nade – ako ne kroz veru u međunarodne zakone i sudove, a ono bar kroz snagu individualnog čina.

s druge strane:

DUPLICITY 
***
3
potpisuje Tony Gillroy, a u glavnim ulogama su clive owen (da, isti ovaj iz internacionale!) i julia roberts (koju je neko, u trenutku nadahnuća surovom ironijom, nazvao 'pretty woman'!).
ovo je fin, zabavan filmić koji od mene ima jednu lepu trojku (***), baš kao i TRUE LIES i MR AND MRS SMITH. kao i oni, u pitanju je lepršava skoro-komedija u kojoj se komplikacije rata polova sa svim zamešateljstvima i paranojama i tajnim igrama i skrivenim identitetima i ostalim ljubavno-erotskim zavrzlamama prenose i na polje među-korporacijske špijunaže. dok se deda hičkok (pokoj mu duši) pre svega bavio ratom polova kao svojom opsesivnom temom, a špijuni i špijunke su bili samo simboli suštinske međupolne podeljenosti, te nedokučivosti žena za muškarce i obrnuto, gilroj se toga dotiče usput, ali ga pre svega zanimaju vickaste, luckaste, nepredvidive i napete situacije (sa naglaskom na trileru, a ne spektakularnoj akciji kao kod kamerona i mr. smita).
i to je sasvim ok: film jeste duhovit gde treba, zabavan tokom svih 120 minuta, u par navrata žešće napet (naročito u sceni u kojoj robertsova treba da ukrade tajnu formulu oko koje se sve vrti), odlično odglumljen (ističe se pol giamati kao oličenje korporacijske gnjide), fino uslikan i režiran, i sa vanredno zabavnim funky skorom dž. nj. hauarda (u principu ne volim tu vrstu muzike, ali ovde je savršena, i od samog starta najavljuje neobavezan i lagan filmić tipa OCEAN'S 11 ili tako nešto, a ne auro-arty-fart-triler čemu se THE INTERNATIONAL opasno približio.
od zamerki, pomenuću ovo:
-(subjektivno) ne volim veće vremenske skokove, a ova konkretna priča iscepkana je u parčiće sa po nekoliko meseci pa i godina između sebe;
-(subjektivno) fiziognomija džulijine face ide mi na jetra, naročito ta garažna usta; zbog toga mi teško ide da popijem ovenovu romansu sa njom, mada, moram da priznam da je baš spooky u jednoj sceni u kojoj saslušava svoju protivnicu, tj. ženu s kojom je klajv, zbog posla, 'spavao'.
-kraj je neočekivan, ali ne znam koliko je to dobro i koliko će se publici dopasti. neću ni reči više o tome. videćete.
-najveća je zapravo suštinska, tj ideološka: za razliku od INTERNATIONALA, DUPLICITY teško da se može smatrati ozbiljnom kritikom korporacija i njihovog ponašanja: niti glavni junaci – korpo-špijuni – preispituju gnusobe koje rade, niti se od gledalaca očekuje neki (negativan) stav o beskrupuloznosti tih godziloidnih monstruma. gledaoci bi trebalo da, po uzoru na gl. junake (koji se o ostalih izdvajaju samo kvantitativno – količinom perfidnosti i beščašća- a ne kvalitativno), prihvate sve to beščašće, spletke, paranoje, laži, uhođenja, krađe i podmetačine kao son cosas de la vida – kao stanje stvari koje je takvo kakvo je, možda nije najsavršenije, ali bože moj, hi hi hi, bar je solidan povod za mnogo zabavne zajebancije.
sve u svemu, DUPLICITY je solidan proizvod holivudske industrije koji se može konzumirati bez veće opasnosti po vaše moždane ćelije, što je otprilike najveći kompliment koji mu mogu uputiti.

Нема коментара: