AMER (2009)

***

3

ovaj film je vrlo teško opisati a još teže oceniti – zato gornju ocenu shvatite uslovno. ja čak nisam siguran kojim parametrima da merim ovo ostvarenje, jer nisam baš sasvim siguran da potpada pod 'film' u uobičajenom smislu reči. AMER je nešto između omaža, eseja i fetiš-replike posvećene giallo pod-žanru horora. a opet, nije baš ni to.

nije dokumentarac o đalu – ni blizu tome.

nije neo-đalo, kao OČI OD KRISTALA.

nije đalo-persiflaža kao arđentova smejurija GIALLO.

nije omaž i rekreacija đala na način i u smislu na koji je, recimo, HOUSE OF THE DEVIL re-kreacija 1980s horora.

ima tu od svega ovoga pomalo, ali – nije to to.

AMER se zaista ne da opisati.

ajd da pokušam ovako: moj najveći problem sa đalom, uopšte, je sledeći – većina tih filmova (kad izuzmemo 5-10 vrhunskih klasika) sastoji se od 80-ak % apsolutno nesnosne, banalne, prozaične, ravne, dosadne, bezvezne mešavine rutinskog policijsko-detektivskog filma i/ili prizemne sapunske opere, i (u najboljem slučaju) 20-ak % hiperstilizovanih, extremnih eye-candy scena perverznog sexa i zločina. drugim rečima, u prosečnom (pa čak i blago natprosečnom) đalu, čovek mora da trpi beskrajne desetine minuta drvene glume, debilnih dijaloga, imbecilnih situacija, prozaičnog zaplitanja i apsurdnosti svake vrste e ne bi li, mestimično, na kašičicu, bio nagrađen ponekim minutom u kome se film (i reditelj mu) razigraju u onome što je pravo 'meso' ovde – perverzija, ludilo, sex, sadizam, nasilje, krvopljus.

još prostije, srpski rečeno, đalo je savršena ilustracija izreke: 'na vr brdo za kašiku pilav'.

na neki način, AMER bi se mogao opisati kao pokušaj da se u kanalizaciju prospe ta mlaka i neslana supica (80%) i da se zadrži samo onih 20% mesa od kojih će da se napravi glavno jelo. to je najradikalniji zahvat ovog filma, ujedno njegova najveća vrlina, i njegov najveći problem. AMER skoro u potpunosti baca niz rijeku svaki privid zapleta i predstavlja u okvirima komercijalnog (?) filma meni zasad neviđeno revolucionarno smeli experiment hyper-style over no-substance. AMER je toliko nekomunikativan da to maltene boli.

ovo sve, bojim se, zvuči lepše i privlačnije nego što film zapravo deluje in vivo. ako ideja o čistom 'mesu' čini da vam već curi voda na usta, moram da pojasnim: AMER je toliko napadno hermetičan, fragmentaran, nenarativan i prenadrkano 'avangardan' niz kadrova da će to, pre ili kasnije, ali svakako pre okončanja prve polovine filma, da alijenira veliku većinu gledalaca naviklih na iole standardan storytelling. nije baš da ovde ne postoji nikakav story – postoji, nešto, u skici, u tragovima, u parčićima, ali sa ogromnim rupama između tih parčića, i samo gledalac zaista spreman na veliki napor i na nesvakidašnju pažnju moći će (ili uopšte želeti) da se bavi sklapanjem mozaika koji je prilično hladno i nekomunikativno bačen pred nas - pa ko se primi, primio se.

da budem još konkretniji: AMER sve ukupno ima možda 15-ak rečenica dijaloga u vascelom filmu. što je super, mislim da sam već više puta ponovio da na filmu najviše mrzim beskrajno i nepotrebno bla bla blaaa (kakvim obiluju đalo filmovi, btw). ali to nije sve. AMER je gotovo ceo ispričan u krupnim planovima i u detaljima. naravno, insistiranje na ovima je jedan od đalo (i uopšte italo) trejdmarkova, ali COME ON – ovde se najmanje 80% filma sastoji ISKLJUČIVO iz fetišizovanih detalja: oči, ključaonice (i oči iza njih), britve, oči, prozori i vrata, oči, ruke u crnim rukavicama, oči, zavese na vetru, oči, kvake, volani, oči, kapi krvi, oči… a sve to uz isključivo retro muziku: nema ovde originalnog skora, nego je muzika 100% preuzeta iz (manje znanih) italo naslova, pretežno stelvio cipriani, bruno nicolai i ta ekipa, ali savršeno odabrana & funkcionalno upotrebljena.

priznaću: AMER je toliko prenadrkano izdrkavanje da je i mene na prvo gledanje alijenirao i smorio. u prvom naletu emocije dao sam mu 2+ i reko rediteljima 'ma terajte se bre u 3 p.m. što je mnogo – mnogo je!' ali… nešto mi nije dalo mira. neki crv je ostao da me grize. nisam bio načisto sa filmom – ako je ovo uopšte film. osećao sam potrebu da ga pogledam još jednom pre no što napišem rivju. zato nisam žurio. odgledo sam ga opet. promislio, proanalizirao. i, koliko god AMER bio i ostao alijenirajuće iskustvo, moram mu priznati da je – uz svu svoju nadobudnost i fuck-all attitude (što ionako poštujem) – u pitanju vredan, unikatan, svež, smeo i prilično pametan (mada ne baš toliko koliko misli) experiment, i da je trojka najmanje što mogu da mu dam.

ali, oprez: AMER nije ama baš nimalo user friendly. u poređenju s njegovim radikalizmom, VINYAN i VALHALLA RISING deluju kao džeri brukhajmer produkcije.

AMER se ne bavi efemernim (krimi sapunica) elementima đala, nego pametno i smelo grabi za grlo pravo u srž ovog pod-žanra: traume iz detinjstva, sexualna represija, nabujale strasti koje se, pervertirane, ispoljavaju kroz krvoproliće – a sve to kroz extremnu fetišizaciju slike, i detalja slike, sve dok ti krupni planovi ne postanu toliko krupni da se pretvore u apstraktne fleke – roršahove mrlje na kojima možete, oslobođeni zamlaćivanja apsurdnim 'zapletom', slobodno da se posvetite izučavanju sopstvenih simptoma i poremećaja.

ja još nisam načisto da li je AMER ćorsokak ili putokaz u nešto novo i neistraženo – ili oboje?! – a za one koji ni posle ove moje tirade nisu načisto da li je AMER film za njih: probajte da nađete i skinete kratki film GIALLO ROOM / YELLOW ROOM od istih ovih autora. u pitanju je isti stil, ista forma, isto sve – apstrakcija, hermetizam, detalji, fragmenti, prelepe šarene sličke izvan kontexta – pa ako izdržite tih 7-8 minuta, i poželite da takvo nešto gledate ciglih 90, izvolte.

ehm, izvolte, kad/ako AMERA nađete negde za skid. ja ga nisam primetio na uobičajenim mestima i nemojte mi tražiti linkove jer ih nemam.

PS: AMER na našem jeziku znači bitterness.