izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 13. децембар 2012.

ISTORIJA LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA - Ratko Radunović

Everest Media, Beograd, 2012
obim 168 strana

            Ovo je tek drugi objavljeni roman Ratka Radunovića, pisca i kritičara iz Podgorice, poznatog bibliofila i filmofila (a svojevremeno i sporadičnog saradnika ovog bloga, pod nickom Tripp). Ako ste pre osam godina čitali njegov prvenac, MI NISMO BOLESNI (o kojem sam takođe pisao kritiku i čak dobio neku nagradicu za nju)– ovo je nešto sasvim drugačije. Da li i bolje, teško je reći; u izvesnom smislu da, u nekom drugom, ne baš. Teško ga je opisati, još teže kritikovati, a ispod ću pokušati da objasnim zašto.
            Nominalno, to je SF, jer se dešava u bliskoj, drastično izmenjenoj budućnosti gde je na vlasti crkvenjačka oligarhija koja ljude kažnjava prinudnim čitanjem knjiga. Formalno, zaplet ima whodunit oblik, ali je taj krimi-aspekt istrage nerazvijen, linearan i sasvim predvidiv (jedini osumnjičeni je zaista i krivac, očigledna motivacija je bila prava motivacija, nema preokreta, sve je jasno od početka). Ukratko, ako knjige čitate zbog zapleta, ovaj ovde baš i nije bogzna šta, i bez obzira na Ratkovo prepoznatljivo gomilanje detalja i na obilate digresije od kojih neke sa centralnim zbivanjima imaju veze (i smisla), a neke nemaju, taj zaplet bi se mogao svesti na par jednostavnih rečenica. Emil Pulkrabek pokušava da sazna ko je i zašto smestio ubistvo popa i ćorku (tj. čitanje knjiga) poluretardiranom Orionu Svinjači, a usput se trudi da pronađe sebi "nivo na kome će najlakše egzistirati". I do jednog i do drugog dolazi, u suštini, brzo, lako i glatko, ali ta suština nije baš lako opaziva ispod jezičkih idiosinkrazija i komplikacija u naraciji koje prikrivaju suštinsku jednostavnost.
            Izuzev sižea, kod Ratka ništa nije jednostavno, počev od složenih rečenica, pa nadalje. Pogledajmo samo kako roman počinje:
"Trenutak kad je izgubio sebe zgodio se pošto je nehotice nagazio na mravinjak na tada jedinom brdašcu Bloka 22. Brdašce je bilo smješteno između nebodera Lauenburg i Hesperus, a događaj se zbio petnaest mjeseci ranije, gdje se iznenada obreo krajem septembra, najedanput našavši za shodno da nakon ko-zna-koliko godina - pritom i lakomisleno - sjedne na klupu pred vlastitom zgradom."
Moram priznati da mi je trebalo nekoliko čitanja da pohvatam uzročno-posledični niz u ove dve uvodne rečenice, odnosno ŠTA se KADA desilo u odnosu na KOJI trenutak, petnaest meseci PRE ČEGA. Konfuzna veza između klauza u rečenici ne pomaže lako shvatanje – GDE se obreo naš junak, na brdašcetu ili na događaju? Stvari nimalo ne olakšava to što se incident kojim autor bira da započne roman smesta pomete pod druge digresije, i njemu se – tom famoznom, sudbonosnom "gubljenju sebe" prilikom gaženja mravinjaka – vrati tek više desetina stranica kasnije.
No, to vam je Ratko: to se ne čita zbog zapleta, nego zbog specifičnog autorskog sveta, zbog unikatnog autorskog GLASA koji ne liči ni na koji drugi, i koji ćete ili prihvatiti ili nećete, zavisno od stepena tolerancije prema njegovim idiosinkrazijama. A kad sam već kod njih, pored pomenutih glomaznih rečenica – pri čemu su neke vešte i efektne, a neke naprosto nepotrebno dugačke i preopterećene – u ta prepoznatljiva obeležja spada Ratkovo često posezanje za nepotrebnim (i neadekvatno upotrebljenim) tuđicama. Na primer, naš junak "patronizuje" izvesni pejsaž (str. 6), govori se o "perpleksnom" amandmanu (str. 84), mesto gde neko stanuje naziva se "bivakom" (str. 108), reč "terminisali" koristi se u značenju "nazvali" (str. 124), lik pokušava da "povrh ovog jednoličnog no gargantuanski impozantnog morskog pejzaža SUPERIMPONIRA sve pobrojane grozote..." (str. 136), a naročito je učestalo – najmanje na 6-7 mesta u romanu – korišćenje reči "eventualno" u značenju koje ona ni u srpskom a ni u crnogorskom (?) jeziku nema (videti to npr. dvaput na dve uzastopne stranice, 77 i 78). Naime, Ratko je sklon da "eventualno" doslovno prepiše iz engleskog, gde prilog "eventually" znači "na kraju"; avaj, u srpskom reč "eventualno" nema značenje "na kraju", i može da znači samo i jedino "možda."  
Dobro, to neće mnogo perpleksovati one koji spikaju ingliš, odnosno koji eventualno češće patronizuju knjižare s bukovima na engleskom negoli na srpskom jeziku i njemu srodnim narečjima, pa im se zato engleski neosetno superimponira preko srpskog; ali, jezičkim čistuncima i uopšte ljubiteljima jasno i dobro terminisanih rečenica moglo bi eventualno da zaškripi prisustvo sintakse engleske rečenice usred srpskog jezika gde joj mesto nije, poput ove: "njega bi sasvim normalno trebalo da očekuješ da ga katkada možeš uočiti..." (str. 8).
Da ne ispadne da sad tu nešto cepidlačim i tražim dlake u jajetu, da vidimo The Big Picture. Da vidimo koje je šume ovo drveće deo.
Svet koji Ratko opisuje u ovoj knjizi nekome može delovati originalno, složeno, slojevito. Ima tu svakako zabavnih DETALJA, na nivou dosetke. Na primer, mega-popularni restoran BEJAZ (obrnuto od ZAJEB) slavan po tome što njegovi konobari imaju dopuštenje da goste zajebavaju i sprdaju se s njima do mile volje (dok oni hrle baš na to mesto, preplaćujući baš takav tretman!), a zauzvrat mušterije imaju dozvolu da konobara koji pretera i suviše im pokida živce UBIJU na licu mesta. To zvuči kao simpatičan vic, ali pitanje je šta on traži u ovom romanu i ovom zapletu i ovom hrišćanstvom-terorisanom SVETU?
Nažalost, obilni detalji i knjiške digresije ne uspevaju da stvore koherentnu i smislenu sliku jednog dobro promišljenog sveta, već, umesto toga, i ovoga puta kao i u dobrom delu druge Ratkove proze, umesto ugođaja pažljivo konstruisane strukture preovladava slutnja da je ovo sve napisano po principu "inventing as we go along". Dakle, jedna vrsta automatskog pisanja, jedan osobenjački whimsy sa dosta improvizovanja, u kome autor teško da se nakon "prve ruke" vratio još jednom na sopstveni tekst kako bi ga brusio, bilo jezički ili u smislu jačanja koherencije zapleta, logike, motivacije i sl. Zapravo, teško da ga je uopšte bilo briga da stvara bilo kakvu vrstu doslednosti ili smisla.
Ovo je svet u kome je Montenegro postala američka država. Kako? Eto tako. I šta s tim? Ništa. Rečeno uzgred.
Ovo je svet u kome super-tehnologija doslovno sravnjuje planine i od njihovih ruševina pravi neplodno ali za građevinarstvo pogodno tle. I šta s tim? Eto, tako... Samo jedan u nizu mogućih primera proizvoljnih delića ove slagalice koje je teško uklopiti u jedinstvenu, celovitu sliku. A to naročito važi za sledeće pitanje.
Koja je logika toga da svemoćna CRKVA, institucija čuvena po spaljivanju ne samo nepoželjnih knjiga nego i njihovih autora, u ovom Ratkovom svetu kriminalce za kaznu primorava da čitaju knjige? Zašto bi opresivna inkvizitorska Crkva koja je dobar deo svoje energije i moći nekada (a i dan-danas) - trošila na zabranjivanje knjiga, njihovo sputavanje i svođenje sveopšte lektire na što uži krug "bogougodnog" štiva, sada prinuđivala ljude da čitaju? I zašto bi uopšte tolerisala (umesto da anatemiše) SF format "ublicavanja", izum kojim ljudi mogu da direktno u mozak sebi ušpricaju čitave knjige za samo sekund-dva (a pritom je, u tipičnom ratkovskom bizarro fashionu, jedan od prvih svetskih megahitova – komplet romana Bersetšajerskih hronika skoro zaboravljenog 19-vekovnog pisca Entonija Trolopa)? Zar svi ti grdni čitaoci nisu budući potencijalni subverzivci za Crkvu, zar toliko čitanje ne vodi u previše razmišljanja, zar se time ne uvećava opasnost po njenu dogmu? 
Pazite, ipak govorimo o svetu u kome je zabranjeno citirati starogrčke klasične autore zato što su pagani (tj. pre Hrista), a opet, u tom istom toliko represivnom crkvenjačkom svetu kojim vlada The Church Police imamo legalno kloniranje (!), legalne javne kuće (!), kao i to da se LSD, marihuana, pejotl i dr. halucinogeni "besplatno dele uz svaku treću naručenu kokišku" (str. 56). U toj istoj antiutopiji gde je Biblija i dalje svje i svja, imamo slobodno "izložene i eksplicitne fotke golih žena iz prvog broja Penthausa..." (str. 56). U tom istom svetu nam se, onako uzgred, negde pred kraj, sasvim nekonsekventno, saopšti podatak da žene već dugo vremena čine 2/3 čovečanstva (str. 115), ali gde je taj momenat u široj slici sveta... nema veze. Da li bi svet sačinjen 2/3 od žena podupirao upravo opisani hrišćanocentrični inkvizitorski totalitarni svet? Pisac izgleda da veruje u to. Feminista u meni ima svoje sumnje...
I pored gorenavedenih primedbi, moram reći da ima nešto hipnotičko u ovom romanu što ga, uz određene ograde, čini vrednim preporuke. Pored čitavog niza vickastih zapažanja, detalja (splat-modernizam: đubrovita pop-'literatura' bez supstance), opaski u opisima i dijalozima, sporadično memorabilnih fraza, eruditskih kurioziteta (npr. napomene Vladike Nikolaja o sapunu kao velikom zlu ubačenom u naš narod...), kao i brojnih digresivnih, skoro-esejističkih didaskalija i fusnota (naročito onih vezanih za tamnu stranu istorije hrišćanske crkve, čiji je autor više nego solidan poznavalac), ono što ovu neveliku knjigu izdvaja od drugih jeste prožetost u suštini melanholičnim, setnim ugođajem rezignacije i svesti o sveopštem besmislu, o zaludnosti svega. To je lajtmotiv najavljen već kroz dva motoa na početku romana: "Nerazum je deo razuma..." (Semjuel Batler) i "Istorija je fikcija..." (Kalvin kaže Hobsu). Sveprožimajući gorkoslatki ugođaj ovog anything goes teksta svodi se na maksimu "Nothing really matters", a time autor već u startu obesmišljava (or does he?) većinu mojih zdravorazumskih primedbi, ili –rekao bi neko drugi- sebi u startu pribavlja alibi za iracionalnost u srži svoje potke i svog sveta i svojih likova kojima se, svima na gomili, sebe uključujući, podsmeva da plakao ne bi.
Sad, pitanje je da li su rezignacija i "Nothing really matters" čvrste osnove za dobru prozu; bez obzira što umnogome delim životne nazore sa ovim autorom, ne mogu baš reći da u prozi sa ovolikim stepenom proizvoljnosti mogu da nepomućeno uživam. But that's only me. To što su određene stilske idiosinkrazije i strukturalne neizbrušenosti donekle ometale užitak, ne znači da njega nije bilo, a pošto se radi o – ponavljam, i naglašavam – sasvim unikatnom, ni sa kim uporedivim glasom na domaćoj žanrovskoj sceni, ja poštujem i pozdravljam njegovo postojanje i ostajem otvoren i zainteresovan čitalac i za njegove naredne knjige, ako ih bude bilo.
Mada ova ISTORIJA LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA nije tako lepršava i ZAJEBantska kao MI NISMO BOLESNI, ne mogu reći da sam je čitao po kazni. Dapače. Mada, da budem iskren, radije bih još jedanput pročitao TESU OD D'URBERVILOVIH.

Нема коментара: