HITCHCOCK (2012)

**

2+

            Ovaj film je pogrešan na toliko različitih nivoa i načina da je to nešto neshvatljivo!

            Kao prvo, zove se HIČKOK a pravi naslov bi trebalo da bude ALMA.

            Kao drugo, navodno se bavi snimanjem PSIHA, a iz i oko njega tokom 98 minutra trajanja vidimo jedva minut-dva.

            Kao treće, ovo je biopic o jednom od najvećih genija filmske umetnosti, čoveku čiji su najbolji filmovi – udžbenici What's What Filma Kao Takvog. Takođe, ovo je storija o bekgraundu njegovog nesumnjivog remek-dela horora, pa time i filma uopšte. A opet, taj filmić napravljen je kao bedasti TV uradak krajnje patetičnih pokušaja "sinematičnosti".

            Kao četvrto, iako špica tvrdi da je ovo zasnovano na knjizi o snimanju PSIHA (Stephen Rebello: "Alfred Hitchcock and the Making of Psycho"), to je dvostruka laž, jer: 1) scenario sadrži čitav niz proizvoljnih i besramno lažnih "detalja" kakvi sasvim sigurno ne potiču iz te studije; i 2) knjiga na kojoj je ovo stvarno zasnovano zove se TRAGEDIJA GENIJA a napisao ju je dr Vladimir Stanojević 1924. godine. Naravno, pošto se radi o đubretu od knjige (gledano iz današnjeg ugla), ona je među Srbima pravi hit, i za prethodnih pola veka doživela je više tuceta ponovljenih izdanja.

            Ovo poslednje je daleko najveći greh i glavni povod za izliv mog pravedničkog gneva koji sledi.

            Naime: oprostio bih to što je ovo uslikano i režirano tako siromašno: filmovi o velikanima retko prevazilaze okvire TV drame, barem onda kada se radi o kreativnim genijima, umetnicima, piscima, režiserima i sl. Filmski su oduvek daleko bolje prolazile biografije genija destrukcije kao što su državnici, vojničine i druge masovne ubice. Podneo bih to što se od PSIHA ni P ne vidi ovde: nije ni čudo što vlasnici prava nisu dopustili da se za ovu svinjariju upotrebi ni jedan kadar Hičkokovog filma, niti su im dali da prismrde sačuvanom setu stare zlokobne kuće na brdu: zato ona u ovom filmu izgleda napadno nacrtano i neubedljivo u te 2 sekunde tokom kojih se vidi. Umesto priče o PSIHU zato dobijamo obilata naklapanja o Hičovoj sumnji da ga žena vara u tom pretežno izmaštanom i nezanimljivom pod-zapletu koji "jede" veći deo filma. Čak bih, da je sve ostalo ovde apsolutno savršeno, progledao kroz prste i toj nakaradnoj halucinaciji prema kojoj je Hičova žena, Alma, podjednako zaslužna, ako ne i zaslužnija za njegove masterpisove.  

Mislim, to povlađivanje "ženama iz senke" koje navodno stoje iza "velikih ljudi", i dopisivanje/redigovanje istorije (His Story!) tako da se ženska uloga groteskno predimenzionira (a uloga velikana relativizuje, redukuje, smanjuje…), taj "Sindrom Mileve Ajnštajn", nalazim ogavnim u principu, a totalno uvredljivim i kretenskim u ovom konkretnom slučaju (bez obzira na nesumnjivo veliki doprinos koji Alma jeste imala u Hičovom životu i radu). Ali, kažem, podneo bih čak i to kao blagu umjetničku slobodu – da je ovde uopšte bilo makar kakve umjetnosti na drugim poljima!

Problem sa TRAGEDIJOM GENIJA je u tome što je to tragično zastarela knjiga. U vreme kad je izašla ona je bila manje-više u skladu sa preovlađujućim odnosom psihologa i psihijatara prema "velikanima", svedenim na simptome ovoga ili onoga (videti, npr. čuvenu moronsku psihoanalizu E. A. Poa iz pera Meri Bonaparte). Danas je ta vrsta literature smislena koliko i neki priručnik za frenologiju.

Međutim, to ne smeta tvorcima ovog filma; naprotiv. Ovog kvazi-HIČKOKA vidim kao još jedan tužni pokazatelj pravca naše kulture oličen u htonskom omalovažavanju istinske apolonske veličine, i srozavanje svega velikog i uzvišenog na nivo najprosečnijeg mediokriteta. To se izvodi pod maskom (raz)otkrivanja "ljudskosti" u Genijima. Kao, ajde da pokažemo ČOVEKA iza genija. A u ovom slučaju – i ŽENU. 

Znači, i bogati plaču; i genijalni seru. Pa zato, ajde da načas sklonimo u stranu njihova tzv. remek-dela, i da umesto po njima malo čeprkamo po njihovom izmetu, e ne bi li se mali Đokica, i njegov ćale Džo Sikspek, osetili lakše dok večeras gledaju najnoviju fuzbalsku utakmicu NeZnamKoje Lige i podriguju pivčugu: "Mnjah, i taj Hičkok, jak mi igrač. Običan pacijent, bolesnik, lujka…"

Ne znam šta je siroti Hič današnjem Holivudu (a i šire) toliko zgrešio da doživi da ga u roku od pola godine gnusno blate čak dva kvazi-biografska filma?! Prvo smo imali onaj imbecilno ogavni lažljivi THE GIRL (**), koji nam je Hiča "razotkrio" kao matorog perverznjaka i paćenika koji se iživljavao nad sirotom Tipi Hedren i svim drugim zgodnim ženskama koje su mu pale šaka. To je TV film (by BBC + HBO) u kome je Hič nepatvoreni zlikovac: dirty old man, gnjida, sadista, džukela najodvratnija – bez obzira što su neke poluistine iz tog slučaja naduvane, a gomila laži prenaglašena za stvaranje te zlobne karikature. 

Koga zanimaju detalji o ovome, može malo da preore net i naći će niz demantija gnusnih LAŽI koje nam ovaj bedni izgovor za film predstavlja kao "zasnovano na istinitim događajima". Ja ću navesti samo jedan, iz pera Dž. R. Tejlora (John Russell Taylor) autora knjige HITCH (1978) koji je ovog velikana naživo poznavao.

“I’ve just been watching The Girl. The whole thing is totally absurd to anyone who, like me, knew Hitch, Alma, Jim Brown and Peggy Robertson at all, and Tippi back in the Seventies. Admittedly there are not many of us left, but even in its own terms it is pretty ridiculous and unbelievable. I mean in just the basics, like how a film is shot. For instance, if you are shooting a scene in which a woman enters a room composed and groomed, and is then reduced to a bleeding, crumpled hulk under concentrated bird attack, how could you follow the first take with forty-some more without a single interlude for makeup and hairdressing to return her to how she looked at the beginning for take two plus? And then again, with the telephone box episode, how likely is it that any director would, out of sheer spite, risk seriously disfiguring his leading lady right near the beginning of shooting an expensive production, or indeed ever, however he felt about her personally? 

I can only trust that even a relatively ignorant audience will see this for the piece of unmitigated nonsense it is. Toby Jones sounds uncannily like, but doesn’t really look much like – and why is he given a wig obviously designed to suggest that Hitch dyed his hair, badly? The loud, jokesy image presented of a Hitchcock set, with Hitch bellowing dirty jokes to a sycophantically responsive attendance is, as anyone would tell you, totally wide of the mark. I’ve known directors – John Schlesinger, for example - who loved and encouraged that sort of on-set atmosphere, but never Hitch in a thousand years. His sets were as quiet and orderly as a cathedral. Sienna Miller I thought gives as decent a performance as possible in the circumstances, but never comes within miles of Tippi in appearance or manner. And what about the shooting of the screen test where Hitch tells her to swing her hips and behave more sluttishly? After all, we know what the actual test looks like, as it is on the net and the DVD, and in any case this is the absolute opposite of what Hitch ever wanted of his cool blondes. 

A pity Evan Hunter is no longer with us. He would certainly be suing over being made to look like a total idiot. I suppose it was built into the project that no one should be included, Tippi apart (and she was obviously involved with the film) who was left to sue.”

Sve je jasno kad samo pogledate da su uzeli Tobija Džonsa da igra Hičkoka. On jeste dobar glumac (gledali smo ga u BERBERIAN SOUND STUDIO… avaj, i u onoj budalaštini RED LIGHTS…), ali nemojmo se zajebavati, čovek je živa karikatura i na Hiča ne liči nimalo – osim ako namera u samom startu nije bila upravo to da se Hič karikira i UMANJI. I to doslovno, tako da ga igra Gilderoj sitne građe i smešnih crta lica. Tobi se junački trudio, i mora se reći da je zaista skinuo Hičov glas poprilično, ali džaba sve kad mu je dato da igra KARIKATURU, i to zlobnu, pokvareno falsifikovanu, nakaradnu, skoro bez ikakve veze s čovekom koga, kao, oživljava.

Mislio sam da je THE GIRL dno u smislu ruganja Hiču, ali ovaj nakaradni HITCHCOCK me je bolno demantovao! Radi se o još jednom blaćenju i travestiji, zasnovanim na lažima i apsurdnim preterivanjima, a sve je tim pogubnije jer se radi o "prestižnom" filmu ciljanom za Oskara, sa prestižnim glumcima u glavnim ulogama, a pre svega sa glumačkim zvezdama (Oskarima ovenčanim) kakve su Entoni Hopkins kao Hič i Helen Miren kao njegova žena, Alma. Ovu orgiju budalaština i falsifikata gutaće milioni – i mnogi od njih poverovaće da je ovaj "Hičkok", ovde prikazan, vrlo blizak onome koji je snimio neke od najvećih filmova ikad napravljenih. I progutaće to, naravno, sa pritajenim ili otvorenim zadovoljstvom, jer im i ovaj film, kao i tolike druge biografije velikana, pokazuje genija u gaćama, genija na wc šolji, genija kako (metaforički) prdi, podriguje i povraća baš kao i svaki drugi Average Joe na ovoj planeti.

Pošto smo uredno dobili skriner od Američke Akademije – šta možemo da vidimo na malim ekranima TV prijemnika?

Vidimo Hiča kako ima špijunku u svojim odajama u Paramauntu, izbušenu kroz zid, skrivenu iza slike, baš kao Norman u PSIHU, i kroz nju voajeriše glumice dok se presvlače! Kakav bolesnik! Matori pervert! (Oh, nema veze što se radi o "umetničkoj" slobodi jer Hič zapravo nije imao ništa slično.)

Vidimo Hiča kako sedi u kadi (da li zaista moramo da gledamo man-boobs Tonija Hopkinsa? Please?) i nervira se čitajući negativne kritike svog (tada neshvaćenog) SEVER-SEVEROZAPAD!

Vidimo Hiča kako je nezadovoljan statistom koji maše nožem tokom snimanje scene pod tušem u PSIHU, pa gestikulira i dere se: "MORE ANGER!" kao da je tamo neki Džim Vajnorski. 

A kad ovaj ne zadovolji njegove potrebe za gnevom, Hič upada na set kao neki psycho i počinje sam, svojeručno (Argento-style!), jezivo uverljivo i besno da zamahuje tom nožekanjom 

sve dok sirotu Dženet Li ne dovede do ivice nervnog sloma!

Ali nije dovoljno to što nam ga pokazuju kao neuravnoteženog, poremećenog sadistu i psiha just waiting to happen, o ne, nego je ova scena ispresecana kadrovima iz pretpostavljene njegove vizure, gde umesto Dženet Li, u kadi na udaru njegovog noža vidimo filmske kritičare, producente, njegovu ženu i njenog "ljubavnika" i još neke likove koji su Hiča nervirali 

 

i koje on, ovako, simbolički, zamišlja da kolje kao da je tamo neki frustrirano-histerični Pantić iz TESNE KOŽE koji je najzad provalio u kupatilo.

Pa, jebem vam mater svima – možete samo da prihvatite da Hiču popušite kurac zbog svih govana koja ste ovde izasrali, gomilo nakaradnih imbecila: i ti moronski scenaristo, Džone MekLafline (BLACK SWAN!) i ti rediteljski nikogoviću i bedniče, Sašo Džervasi (scenaristo imbecilnog Spilburgerovog TERMINALA)!

Goreopisana scena je kretenska na više nivoa: pre svega, zato što je lažljiva u smislu da apsolutno nikakav sličan incident nije zabeležen na snimanju PSIHA. Zatim, lažljiva je u psihološkom smislu, jer implicira da je Hič bio nekakav neispunjeni psiho, potajna lujka koja je gajila ubilačke nagone prema lepoticama. Plus, implicira da je bio duboko frustriran svim i svačim oko sebe, duboko nesiguran i slab, što je karikirano tom skoro komičnom scenom (da nije zapravo tužna) u kojoj Hič samo što ne počne da balavi "Švima ču fam še ja ošvećići!" kao tamo neki degen sa ulice, ili, u najboljem slučaju, kao Pera Mitić iz DAVITELJA PROTIV DAVITELJA. Zaista, ovaj "oskarovski" HITCH COCK velikog reditelja prikazuje samo kao neznatno uglađeniju verziju Taška Načića.

I naravno, nakaradna je dramaturški, jer trpa dve suprotstavljene motivacije u istu scenu i isti čin – pa dobro, scenaristo i reditelju, odlučite se: jel Hič maše tom nožekanjom na Dženet Li, sladostrasno maštajući kako seče/jebe njeno golo zmi'sko telo kao seksualno frustrirani dirty old man, ili mu pak ona služi samo kao proxy za sve stvarne i zamišljene neprijatelje kojima se ovako sveti? Pa, ne može i jare i pare!

A na kraju filma vidimo još jednu motivaciju iza te scene – da "kazni" samu publiku, odnosno da se iživljava nad njima, maltene ih sekući sa samog platna. To je prikazano u uvredljivo kretenskoj sceni u kojoj "Hiča" vidimo kako stoji ispred bioskopske sale gde se daje premijera PSIHA, i tokom scene pod tušem on se naslađuje vrištanjem publike i maše rukama.

Kao dirigent, kao da upravlja Hermanovim skorom i Normanovim nožem,i kolje ih sve odreda, i Dženet, i ove što su mu pisali loše kritike, i nevernu (?) ženu, i publiku, i… 

 

Da ne budem pogrešno shvaćen: Hičkok JESTE voleo ulogu papet mastera, nekoga ko publiku uzima i drži u svojoj potpunoj kontroli – ali ova konkretna scena tu ideju karikira i svodi ga na poremećenu tragikomičnu budalu. Suvišno je uopšte reći da ne postoji nikakvo svedočanstvo ili dokaz da je Hič na premijeri filma radio to što reditelj nalazi za shodno da ovde prikaže.

Sama za sebe, ta scena bi možda i bila polu-simpatična: ali u kontekstu svega ostalog gorenavedenog, ona je samo još jedna alatka u očitoj strategiji srozavanja velikana do nivoa SIMPTOMA, do nivoa poremećenog čoveka koji je, eto, snimao tamo neke filmove, ali ga to nije učinilo mnogo manje patetičnim od tamo nekog što svojim govnima maže zidove ćelije u ludnici.

Mislite da preterujem? Okej, možda. Ali kako onda opravdati neshvatljivo imbecilne scene u kojima Hiča vidimo opsednutog Edom Ginom, mamom-opsednutim nekrofilom čija su nedela inspirisala Roberta Bloha za roman a onda i Hiča za film PSIHO po njemu? Kako drugačije shvatiti scene u kojima Hič kao da se saživljava s ovim manijakom, u kojima ima košmare sa njim i njegovih žrtvama? 

Kako protumačiti scenu u kojoj se Gein ukazuje Hiču kao u nekakvoj viziji (Hitch is seeing things!) – naime, Gein postaje nešto kao njegov duh-pomagač koga samo on vidi!

Hič čak zamišlja da se nalazi u Ginovoj šupi (gde je ovaj tranžirao ženske leševe, preparirao ih, seckao im parčiće i pravio ukrase i delove nameštaja od njih) i pita ga kako je to biti potpuno sam…

Naravoučenije: Hič = psiho. PSIHO = Hič.

Baš kao što nam je TRAGEDIJA GENIJA objasnila Bodlera kroz njegov nelečeni sifilis i odavanje hašišu, Poa kroz njegov alkoholizam i Edipov kompleks a Dostojevskog kroz padavicu, tako nam i mediokritetska stoka iza ovog filma "objašnjava" Hiča kroz njegove sexualne i druge životne frustracije, slabosti i nesigurnosti: zgodne ženske mu nedostupne, odbijaju njegova navaljivanja; ružnjikava žena kao da ga vara s nekim trećerazrednim scenaristom (ovo je podriveno činjenicom da Almu, u stvarnosti zaista prosečnu pa i ružnjikavu ženicu, ovde igra Helen Miren, "ideal gilf seksualnosti" kako je opisa Aca Radivojević); kritičari ga ne razumeju; producenti ga ograničavaju; cenzori ga jebu; založio rođenu kuću da snimi film sumnjive komercijalne budućnosti, itd.

Jedino što nam nam ne objašnjava ni TRAGEDIJA GENIJA, a ni ovaj kretenski film, jeste sledeća misterija: te iste simptome koje imaju geniji ima i vaš komšija Sima, a možda ih imate i vi, dragi čitaoče. Možda i vas zajebava (imaginarna?) cura, ili majka, ili alkoholizam, ili veliki nos, ili mali penis, ili jevrejstvo, ili plućna disfunkcija, ili prerana ejakulacija? Možda i vi maštate da ubijete oca? Ili starijeg brata? Ili vas privlači isti pol? Imate hemoroide? Patite od nesanice? Muči vas osećaj greha? Imate jednu kraću nogu? Imate 150 kila?... Pa dobro onda, gde je vaš "Pad kuće Ašer"? Gde je vaše Cveće zla? Gde su vaši Karamazovi i Zli dusi? Gde su vaši PSIHO i PTICE i VRTOGLAVICA i SEVER-SEVEROZAPAD i PROZOR U DVORIŠTE?!

Na to nam ovaj holivudski-zaslađeni izbljuvak ne daje odgovor.

Takođe nam ne odgovara u čemu je razlika između Hičkoka i horor-šoumena kakav je npr. Vilijam Kasl. Jer, reditelj koga u ovom "filmu" vidimo ne deluje ni za jotu veći i ozbiljniji od Kasla.

Niti nam odgovara ima li kakve razlike između Hiča i drugih reditelja koji su se bavili inspirativnim Edom Ginom. Da li su i oni maštali da se nalaze u njegovoj šupi, da ih iz Ginovog kupatila spopadaju oživeli leževi zaklanih žena, da im Gin iz ugla sobe šapuće da prikolju svoju ženu kao što to čini barmen Lojd na-ivici-ludila Džeku Torensu? 

Koja je razlika između Alfreda Hičkoka i Čaka Parela (Ed Gein, aka In the Light of the Moon, 2000)? Ili između Hičkoka i Alana Ormsbija, reditelja filma Deranged: Confessions of a Necrophile (1974)? Po svemu sudeći, nema razlike. Ili nam barem to ovaj bedni film sugeriše.
I kako je čovek toliko opterećen kojekakvim mukama, reditelj toliko neprofesionalnog ponašanja na setu (!) uspeo da od štapa i kanapa napravi svoje najveće remek-delo? Ni o tome nećemo saznati ništa od tvoraca koji remek-delu sami nikad nisu prismrdeli, niti će.

"Uvidi" u kreativni proces koje nam ovaj film pruža toliko su vulgarni da ih može prihvatiti samo neki neizlečivo nekreativni, mediokritetski um. "Uvidi" u psihu i uopšte zaleđinu jednog od najvećih genija filmske umetnosti koje nam ovaj HITCH COCK nudi toliko su mizerni i površni da bi bili jadni sve i da nije tog dodatnog insult to injury u vidu besramnih falsifikata, iskrivljavanja, izmišljanja i "kreativnih" sloboda kojima su ovi bednici našli za shodno da oskrnave lik i delo Alfreda Hičkoka i predstave ga naivnima kao tragikomičnu karikaturu kakvu prizemni umovi jedino i mogu da pojme i prihvate. 

U kontekstu svega gore rečenog, pomalo je besmisleno bavljenje trivijalnostima tipa, da li je Hopkins dobar ili ne kao Hičkok. To pitanje bi imalo više smisla u kontekstu dobro napravljenog filma sa pametnim scenarijem. U okviru ovog projekta manje je bitno da li je šminka dobra ili nije (dobra je!), da li Hopkins liči na Hičkoka (uglavnom ne – a u sceni snimanja vožnje Marion Krejn prema motelu Bejts on i izgleda i zvuči kao Hanibal Lektor!), da li zvuči kao Hič (uglavnom ne: najčešće zvuči kao Entoni Hopkins) i slično.

Ali, ako baš insistirate, Džems D'Arsi fizički veoma liči na Tonija Perkinsa (mada je i potonji prisutan jedva jedan ceo minut, tokom kojeg je karikiran kao slabunjavi, nesigurni, izmučeni potajni homoseksualac).

Skarlet Johansen je prelepa i inače, a i ovde prilično verno nalikuje Dženet Li, i ima taj grejs, to držanje, i zračenje iz lica koje treba da ima za taj lik.

Helen Miren je odlična glumica: problem je samo što je primetno lepša, zgodnija, snažnija i moćnija od lika koji bi trebalo da igra. Naročito je nakaradna scena u kojoj se ona brecne na Hiča i pussywhipuje ga držeći mu pridiku (na ivici toga da ga izlema) kakva će svakako da imponuje ženama u 2013-oj godini i uopšte "liberalnim", "modernim" gledaocima, ali kakva se sasvim sigurno nije odigrala 1960. godine. Otud je njen lik, i njena uloga u ovoj priči, deo falsifikata u okviru već opisanog projekta htonizacije uranskog, trivijalizacije genijalnog i vulgarizacije uzvišenog do nivoa koji može da svari prosečan moronski gutač holivudskog smeća – nad kojim se Hičkokovi najbolji filmovi uzdižu kano klisurine, i to ovakva jadna blaćenja ne mogu da promene.

 PS: Za slučaj da baš moram da nacrtam: Hičkok sasvim izvesno jeste imao izvesnih psiho-seksualnih, ehm, osobenosti; i njegov odnos sa plavušama u glavnim ulogama, a naročito sa Tipi Hedren (čime se bavi THE GIRL) jeste bio problematičan i moralno upitan; ženica Alma jeste bila značajan faktor u njegovom radu, itd. I ja nemam ama baš ništa pod milim Azatotom da se prave filmovi koji će se baviti i ovim aspektima njegovog života i dela. Ne smeta mi bavljenje genijem kao ČOVEKOM, bar ne u teoriji; ali definitivno mi smeta praksa u kojoj na kraju ne dobijemo ČOVEKA nego karikaturu, a do toga se dođe nizom sramotnih laži i falsifikata.

E, to je ono što mi smeta. 

To što mali Perica ne može da pojmi Hiča kao čoveka ako ovaj nije u svom ofisu imao rupu u zidu da rašomoniše cure u presvlačenju. To što mali Đokica ne ume da pojmi svu složenu ingenioznost i revolucionarnost i tehničku virtuoznost scene pod tušem u PSIHU a da je ne vidi kao puki nekontrolisani izliv besa frustriranog jadnika. To što mali Mikica svojom glavicom ne može da uopšte pojmi snimanje te scene ukoliko reditelj nije, poput manijaka, svojim dranjem i kasapskim nožem istraumirao glavnu glumicu. To što smisao te scene (i uopšte svih "šokantnih" i "neukusnih" aspekata tog scenarija) mali Jovica apsolutno ne ume da shvati ako Hiča ne svede na petparačkog Vilijama Kasla, frikmejkera na jedan korak od toga da lično upadne u salu i dere se gledaocima u lice: BUUU!!! To što moj komšija Sima ne može da shvati da neko može da pravi horor film a da sam nije mentalni srodnik tamo nekog nekrofila i serijskog ubice, da u mislima ne vodi imaginarne razgovore sa živim i mrtvim psihopatama, da u snovima ne šetka po mestima njihovih zločina i ne naslađuje se njihovim rasporenim trbusima...

E, to je ono što me nervira u ovom kretenskom filmu i što u meni izaziva MORE ANGER!

Samo to, i ništa više. Quoth the raven – Nevermore!

PPS: Na jednom forumu naišao sam na post nekog anonimnog morona koji priznaje: "jbt ja mislim da nijednu ognjanovicevu recenziju nisam uspeo da iščitam do kraja. verovatno je u meni problem ali čovek je toliko bolno preopširan da ja jednostavno ne mogu da održim pažnju i koncentraciju dalje od prvog pasusa."

Zbog toga, ovaj dugačak tekst posvećujem svim moronima koji nisu uspeli da stignu do njegovog kraja!