Ghoulish EMITOR 483

            Izašao je novi broj fanzina EMITOR, zvaničnog glasila društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić iz Beograda /broj 483/ februar 2013.

            Ima tu odličnog sadržaja i stvari baš vrednih čitanja, i pritom ne mislim samo na moje napise! Evo šta je unutra:

PRIČE:

- Dejan Ognjanović — ZADUŠNICE (ekskluzivni odlomak)

- Dragana Matović — PRIDOŠLICA

- Pavle Zelić — ROĐEN SPREMAN

- Dragan Cvetanović — ČUVARI PORTALA

POEZIJA:

- Milan Jovanović, iz ciklusa Crni Beograd: PLAVI MOST; GROBLJANSKA; BLOKOVI

PRIKAZI:

- U ZNAKU VAMPIRA (priredio Goran Skrobonja) (Uroš Smiljanić)

- Ratko Radunović — ISTORIJA LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA (Dejan Ognjanović)

- Marko Šelić Marčelo — MALTEREGO (Dejan Ognjanović)

FLICKER:

- TWILIGHT — BREAKING DAWN, PART I & 2 (Aleksandar Janjić)

            Što se tiče mojih stvari, ova dva književna prikaza već ste čitali ovde na blogu. Ali zato niste – ekskluzivni odlomak iz moje naredne knjige, ZADUŠNICE. To je jedan moj dosad neobjavljivan rad – na temu zombija u Nišu, Niškoj Banji i okolini, ali ozbiljniji i duži od kratkih mi priča na istu temu koje ste mogli čitati u periodici (PRESSING/TAMNA ZVEZDA; ULAZNICA) i u knjigama (BELI ŠUM). Usput, i crteži zombija uz ovaj post takođe su mojih ruku nedelo (preminuli rad, iz 20. veka).

Što se mene tiče, to je po formi i sadržini kratki roman; za većinu (tj. za ove što samo znaju da broje slova) to će, zbog dužine, biti novela. Neka im bude: ako je SRCE TAME novela, ako je DŽEKIL I HAJD novela, ako je OKRETAJ ZAVRTNJA novela – onda su to i ZADUŠNICE! U svakom slučaju, to je moje najopširnije i najambicioznije bavljenje temom živih mrtvaca, odnosno moje dosad najsurovije obračunavanje sa rodnim mestom, rodnom zemljom i rodnom planetom. U EMITORU možete da pročitate poprilično parče (oko ¼ ukupnog teksta) i da tako odlučite da li biste to čitali do kraja kada, na proleće, bude izašlo kod Tardisa.

            Iz ostatka sadržaja izdvajam novu Zelićevu priču – na neviđeno, ali on je u zadnje vreme sve bolji, i verujem da je vredna čitanja. Preostale dve priče su anyone's guess, mada od Matovićke ne treba očekivati ništa dobro (njena priča u VAMPIRICAMA je izrazito amaterska i slaba). U pitanju je bukačica a ne pisačica...

Zatim, tu je opsežan, detaljan i lucidan osvrt na zbirku U ZNAKU VAMPIRA iz pera dokazanog majstora te vrste štiva (i to ne kažem samo zato što je pohvalio moju priču – a ni zato što ju je netačno nazvao mizoginom), "Meha Krljića"! Najzad, tu je i smehotresni Janjić (nekim forumdžijama poznat i kao Harvester), deklarisani ljubitelj loših filmova koji se, ovog puta, prepustio dražima poznijih SUMRAKA i vratio se da ispriča kako se tu proveo. Siguran sam da je uživao, a i vi ćete u njegovom tekstu.

Ako se još dvoumite, evo vam je reč urednika da vas prelomi!

Reč urednika

Ono po čemu je ovaj najnoviji broj Emitora poseban, osim zaprepašćujuće činjenice da je izašao svega dva meseca nakon prethodnog broja, jeste i to što je u međuvremenu završen drugi konkurs za najbolju SF&F priču Lazar Komarčić/Anomalija. I pre nego što, nadam se do kraja godine, budete čitali najbolje priče sa konkursa u „Anomaliji #2“, imaćete priliku da u narednim Emitorima pročitate nekoliko priča kojima je malo nedostajalo da se nađu u zbirci. Prva među njima je „Čuvari portala“ Dragana Cvetanovića, znanog nam po priči „Čarlijev svinjac“ („Anomalija #1“). Ponovo je u pitanju psihodelični horor, još dodatno obogaćen humorom ali i apsolutnom nebrigom za pripovedačke konvencije, što, zapravo, u ovoj priči ima nekog šarma (ali ne pokušavajte ovo kod kuće!). Međutim, to nije najveća ekskluziva ovog broja! 

Već na samom početku očekuje vas ne priča, već odlomak iz novele „Zadušnice“ Dejana Ognjanovića — samo u Emitoru — dok ćete novelu u celini moći da pročitate u istoimenoj zbirci priča (o zombijima) koja će se pojaviti u štampi tokom ove godine. Između ove dve priče, tj. odlomka i priče, nalaze se još dve nešto kraće: jedna je od autorke kojoj je ovo prva objavljena priča u Emitoru, a u pitanju je „Pridošlica“ Dragane Matović, dok je drugu priču potpisao naš stari znanac Pavle Zelić i ona se zove „Rođen spreman“. Još jedno malo iznenađenje jeste i to što nakon proznog sledi mali blok poezije. I ranije bi se u Emitoru pojavila po koja pesma, ali od ovog broja ideja je da tako nešto postane uobičajenije a možda čak preraste i u stalnu rubriku. U ovom broju predstavljamo vam tri pesme Milana Jovanovića iz ciklusa „Crni Beograd“ koje bi se mogle ukratko opisati kao urbani horor. Posle priča i pesama slede prikazi knjiga a na kraju i filmova, i ovde vas čekaju u tom poslu već iskusna piskarala — Uroš Smiljanić, Dejan Ognjanović i Aleksandar Harvester Janjić koji konačno dovršava svoj mazohistički obračun sa „Twilight“ serijalom (on ih gleda kako mi ne bi morali!), i to uz nezdravu duplu dozu poslednja dva filma. I to je to. Kraj sadržaja ovog broja, a ujedno i kraj ove, nadam se milosrdno kratke uvodne reči.

Do proleća, i novog Emitora…

Miloš Cvetković

 

            Kako nabaviti ovo blago, pitate se vi?

Lako!

Najlakše je da tu sektu savatate tokom njihovih okupljanja ponedeljkom u 19h u sali na I spratu Doma Omladine u Beogradu – ili da, sa omanjom maržom, primerak kupite u knjižari BEOPOLIS.

Dakle:

* ponedeljkom na sastancima Društva u Domu omladine Beograda

* knjižara Beopolis, Beograd

* Lemijeva knjižara, Novi Sad

* naručivanjem (imejl, Fejsbuk, Tviter (pošaljite ime i adresu na koju treba poslati broj)  

Cena: 200 dinara (+50din poštarina ako ne preuzimate lično, ukupan iznos uplatiti na tekući račun Društva „Lazar Komarčić“: 255-9118-69)

Besplatno preuzimanje

direktno, pdf http://issuu.com/emitor/docs/emitor483

AMOUR (2012)

***

3-

             Priča o ljubavi obično ugnjavi, rekao je Pesnik, a ja se složio.

            Ali ima još jedna evergrin mudrost primenjiva na ovaj film: u dobru je lako dobar biti – na muci se poznaju junaci. Odnosno, pravi ljubavnici.

            Hanekeov najnoviji film alternira između efekta ugnjavljenosti i svežine otkrovenja, i zbog toga od mene ima polovičnu ocenu, ni tamo ni ovamo. Obrazložiću.

            Ljubav je nešto što se marketinški plasira i eksploatiše kao stvar za decu i omladinu: zagrljeni tinejdžeri, poljupci među omladinom, vitki mladi i glatki ljubavnici pred zalaskom sunca... Dojke čvrste i nadignute, stomaci glatki, guzovi loptasti, mišići tvrdi i zategnuti... draže nas sa "Volim te" čestitki i razglednica. Uostalom, ne zaboravimo da najčuveniji ljubavni par – sinonim zaljubljenosti – sačinjava dvoje iz današnjeg ugla kriminalno premlade dece: 13-godišnji Romeo i Julija.  

Da, za slučaj da odavno niste čitali Šekspira, ili ste ga primili samo kroz medijaciju Holivuda (gde su ove zaljubljenike igrali više nego punoletni glumci), poster boy & girl za LJUBAV su, zapravo, deca. Što, na neki način, ima smisla, jer ta vrsta izbezumljenosti potpaljene biološkim nagonima ima smisla dok je raspiruju uzburkani mladalački hormoni, dok se posle toga obično transformiše u nešto drugo: posvećenost, požrtvovanje, dužnost, poštovanje, naviku itd. To, u skoro-idealnim uslovima kakvi se sreću jedva jednom u sto slučajeva. O preostalih 99 često čitamo u novinama: preljube, razvodi, ubistva i samoubistva...

Embrouz Birs je ljubav definisao kao "privremeno ludilo koje se može izlečiti brakom ili sklanjanjem pacijenta od uticaja pod kojim se razboleo." U jednom od sto slučajeva čak ni brak ne uspeva sasvim da zgasne onaj izvorni plam, i baš o takvome govori Hanekeov film. On dekonstruiše najmanje dva opšta mesta, ili barem klišea vezana za tzv. "ljubavne" filmove. Prvi, da je to stvar omladine, sa omladinom, za omladinu. On za protagoniste uzima par čije udružene godine iznose negde oko 170. Drugi kliše je onaj "a onda su živeli dugo i srećno do kraja života." Haneke kao da kaže: "Happily ever after? E pa, neće da može! Niko ne živi srećno, a naročito ne do samog kraja." Otud bi kao alternativni naslov ovoga mogao poslužiti naziv jednog od meni najomiljenijih ljubavnih (?) filmova ikada: KRAJ JEDNE LJUBAVNE PRIČE (THE END OF THE AFFAIR) Nila Džordana.

Znači, umesto da nam, kao i 99% drugih filmadžijskih eksploatatora nagona zaljubljene mladalačke publike za povlađivanjem njihovim hormonima, prikazuje ŠTA SE ZGODI KAD SE LJUBAV RODI, Haneke govori o tome ŠTA SE ZGODI KAD SE ŠLOG DOGODI: kad ljubljena žena počne da se pretvara u senilnu, moždano oštećenu i telesno nepokretnu ljušturu a kad njen voljeni, umesto da se bori sa nenaklonjenim roditeljima, društvenim konvencijama, njenim kretenskim dečkom (čije mesto želi da zauzme) ili već tako nekom oveštalom preprekom iz žanra "ljubavnih" filmova – ovde ima da se bakće sa njenim hranjenjem, zapiranjem i menjanjem pelena za odrasle. E, na toj muci se poznaju pravi junaci.

Vaš odnos prema ovom filmu zavisiće od mnogih faktora, a pored ostalih i od toga koliko duboko i iskreno ste voleli + kontemplirali nad ljubavlju i drugim, s njom indirektno povezanim životnim pitanjima. Ako ste do sada pretežno obitavali u izmaglici seksualnog nagona i njegove šminke, ne misleći mnogo o tome šta donosi sutra (a kamoli – šta donosi 30 ili 50 godina od sada), i ako ste dopustili da vam Industrija Ljubavi Inc. ugradi svoje šablone kao većini parova čije uzidane fraze slušamo i pavlovljevski ugrađene reflekse gledamo u emisijama 48 SATI SVADBA ili SVE ZA LJUBAV, onda će vašim holivudizovanim i sapunskooperizovanim svestima Haneke doneti pravi ŠOK (da ne kažem: ŠLOG) svojim filmom. S druge strane, pametnijima i promišljenijima teško da će reći ili pokazati nešto novo. Odnosno, njegova relativna novost sastoji se samo u suprotstavljanju oveštalim filmskim klišeima – ali teško da postoji neki čitalac ovoga (a naročito na Balkanu, gde zbog načina života i premasne ishrane šlog predstavlja jedan od tri glavna uzroka smrti) koji ne zna za sličnu životnu priču iz svog najbližeg, porodičnog ili barem komšijskog okruženja.

Hanekeova LJUBAV, dakle, razara neke oveštale klišee, ali to ne znači da sebi ne "namešta karte" tako da proizvede jednu drugačiju vrstu veštačkog ambijenta u kome jedino ova priča može da funkcioniše. Recimo, ma koliko tragična ova konkretna situacija, zamislite koliko bi još mučnija bila da protagonisti nisu imućni buržuji kojima novac nije nikakav problem? Ili da glavni junak nije visokoobrazovani, kulturni Europejac nego tamo neki, šta ja znam, mlekar, pekar, apotekar? Šta da oni nemaju uslova da egzistiraju u MEHURU, u KAPSULI izlovanoj od ostatka sveta, u skoro samodovoljnom mikrokosmosu? Čitav AMOUR, budite upozoreni, dešava se u jednom jedinom prostranom stanu! Kako bi ova priča funkcionisala preneta u Srbiju – u prosečan službenički stančić, u prenatrpane ambulante, u deprimirajuće čekaonice po bolnicama, u nesnabdevene apoteke, u nemogućnost da sebe ili nekog svog iole zalečiš ili barem lekaru približiš ako nemaš adekvatnu "vezu" ili dovoljno para za mito? Kako? Od koje penzije? Itd itd.

Dakle, s jedne strane imamo dobro napravljen, odlično odglumljen, umereno intrigantan film koji teško da vas neće, bar u pojedinim scenama, emotivno dotaći: iako se lako sprdati sa ovim zapletom (a naročito nama, mlađima, koji imamo još deceniju ili dve do senilnosti, šloga, infarkta ili tako nekog usuda), valja priznati da je AMOUR ipak gledljiv, sa prijemčivim junacima i pričom koji vuku na praćenje do kraja. Takođe, sve i da vas ceo film ugnjavi do smrti (!), morate priznati da tu postoji najmanje jedna apsolutno genijalna scena zbog koje vredi izdržati preko dva sata ovoga – scena ka kojoj sve vodi i koja mi je, priznaću, naterala suze na oči. Neću da spojlujem, reći ću samo: jastuk. I zamisao, i izvedba, i impakt su izuzetni. Aplauz od mene.

S druge strane, teško mi je da se oduševljavam prozaičnom dramaturgijom, ili odsustvom iste – jer ovde i ne postoji pravi dramski konflikt kao jedan od preduslova za ozbiljan zaplet. Već prva scena nam ubija nadu za hepiendom (kao da natpis: Režija – Mihael Haneke to već nije učinio svakome ko išta zna o filmu), ali time i svaki saspens po pitanju ishoda. Već u prvih par minuta vidimo kako će se to okončati. Takođe, nema saspensa ni u tome da li će On da poklekne i u nekom trenutku ostavi Nju. Od početka je jasno da neće.

Dešavanja su prozaično linearna, a antagoniste ovde i nema, odnosno "konflikt" se odigrava između Starca i galopirajućeg propadanja Starice što je puka biološka činjenica protiv koje nikakva Akcija ne može baš Ništa. Iako je Haneke previše dobar filmmejker da svoje delo svede na prepis iz novina, na banalni soc-realizam, on je tome ovde bliže no ikada – bliže čak nego što je to bio onda kada je doslovno ekranizovao članak iz novina (slučaj samoubilačke familije u SEDMOM KONTINENTU). Zaplet AMURA svodi se na: Oni se Vole. Sranje se desi. Ona propada i umire. On nemoćno gleda i čini šta može, što je nedovoljno da bilo šta promeni. Naravno, jedina uteha, i jedina poenta svega toga jeste u pokušaju očuvanja dostojanstva, njegovog i njenog. Ostati Čovek u neljudskim okolnostima, u iskušenjima na kakva iluzorni "Dobri Bog" nikoga ne bi trebalo da stavlja – a ipak to čini, na stotine iskušenika svakodnevno, u daleko gorim okolnostima nego u ovom filmu prikazanim.

I mada Haneke pomalo "vara" u svojoj priči, moram priznati da je uspeo da postigne solidan balans između otkrivanja tople vode (starost = sranje) i nečega dosad retko viđenog, između foliranja i autentičnosti, između prozaičnog i univerzalnog... Napokon, između nihilističkog i humanog. Uspeo je da napravi film koji će mračnjacima, ako samo zažmure na jedno oko, potvrditi sve ono najcrnje što uopšte mogu da zamisle o univerzumu i čovekovom neslavnom mestu u njemu, dok će istovremeno neizlečivim optimistima i vernicima u Hramu Ljubavi, pod uslovom da zažmure na jedno oko (a ljubav je ionako slepa), pokazati da LJUBAV (može da) nosi dozu oplemenjenja čak i u najgorim okolnostima, i ako već ne može da pruži spas u doslovnom, životnom smislu, može barem da omogući nekakav jadni metaforički ekvivalent, što je slamka za koju se moramo držati, jer čvršću nemamo.

Uspešnim sedenjem na dve stolice Haneke je postigao svoj do sada najveći uspeh, bar što se tiče zvaničnih nagrada (Zlatna de Palma, Oskar...), iako AMOUR nikako nije njegov najbolji film. Tu titulu, bar za mene, neprikosnoveno nosi PROFESORKA KLAVIRA (čija se Izabel Iper ovde javlja u sporednoj, nezahtevnoj ulozi). AMOUR, ma koliko "svež" i drugačiji delovao nekima, ipak ne donosi mnogo toga ni na konotativnom ni na audiovizuelnom planu što bi ga činilo mnogo boljim od blago natprosečnog. Nema tu mnogo originalnosti a kamoli slojevitosti: kvaliteta je dovoljno za jedno gledanje, ne za više. Nema tu misterije, nema izazova, nema WTF (a la CACHE) – sve što je imao da (po)kaže, (po)kazao je vrlo jasno i direktno, bez mnogo mistike i metafora, u prvom planu, a između redova nije ostalo ništa.

Za moj groš daleko uzbudljiviji, izazovniji, u svakom smislu zabavniji, idejno i emotivno pregnantniji, beskrajno iznova-gledljiv, a nadasve originalniji i slojevitiji film na temu ljubavi, starenja i smrti, odnosno o iskušenjima što ih TELO sa svojim nekontrolisanim prohtevima stavlja pred LJUBAV (ali tretirano metaforički) jeste Kronenbergov masterpis MUVA. Now, THAT's cinema! U poređenju s tim "monster muvijem", AMUR je tek prozaična skica, pipanje u mraku, prilog iz Beogradske hronike...

PS: AMOUR sadrži jednu odličnu scenu čistog horora. Iako se radi o košmaru, moram reći da spada u neke od najjezivijih scena viđenih u poslednjih par godina... Ujedno, još jedan dokaz moje teze da su često reditelji nehorora uspešniji u pravljenju prave, efektne strave od oveštalih žanr-majstora, a naročito ako se radi o dokazanim mračnjacima poput Hanekea.

PPS: Ako vas ovaj film i ovaj moj rivju bace u totalni bedak i beznađe, ima leka! Obavezno bacite pogled na Lažni Tviter nalog M. Hanekea: neki šaljivdžija svakog dana na Twitter kači apsolutno smehotresno genijalne postove, navodno iz ugla Hanekea, koji ne samo što dubinski ismevaju i Hanekea i Holivud i svekoliko filmotvorstvo i njegove hipokrizije i narcisizme, nego ingeniozno parodiraju i samu formu te dživdžanske "društvene mreže"! Potpuno prajsles stvar – OVDE!

Ili, ako vas format Twittera smara, evo rekapitulacije iz poslednjih 7 dana ovde.

HITCHCOCK and THE GIRL

         Počeo je FEST. Na njemu, pored ostalog, možete pogledati travestiju koja se, navodno, bavi Hičkokom i pravljenjem PSIHA – a indirektno i mehanizmima koji su pokretali tog genija (čitaj: ženica u senci i nekro-ubica Ed Gein u glavi).

            Ja sam o toj tvorevini rekao, onako blogerski, šta sam imao OVDE (kliknite da se podsetite). Sada imam zadovoljstvo da obznanim nešto ozbiljniju, za novine pisanu uporednu analizu oba recentna "filma" koji se, nominalno, bave Hičkokom, iz tastature Aleksandra BEČANOVIĆA, pisca i filmskog kritičara, povremenog dragog gosta ovog bloga. 

Izvorno je ovaj mini-esej objavljen u podgoričkim VIJESTIMA, ali samo u print izdanju, a ne i na internetu. Pošto je šteta da ovaj tekst jednog od najvećih poštovalaca i znalaca Hičkoka u celoj regiji čami samo u tom broju novina (koje srpski čitaoci ionako nisu mogli imati u rukama), ovo što sledi je njegova za THE CULT OF GHOUL ekskluzivna internet verzija koja zaslužuje da dopre do još više čitalaca.

 

© Aleksandar BEČANOVIĆ for THE CULT OF GHOUL, Inc.

U razmaku od samo nekoliko mjeseci, pojavila su se dva filma koja za svoju temu uzimaju Alfreda Hitchcocka: televizijsko ostvarenje The Girl (Djevojka, 2012) Juliana Jarrolda i Hitchcock (2012) Sache Gervasija. Ovakvo ’sinhronizovano’ interesovanje za ’majstora saspensa’, i to baš u godini kada je Vertigo (1958) konačno detronizovao Citizen Kane (1941) sa vrha najuticajnije, Sight and Sound liste najboljih filmova svih vremena, mora biti znakovito. Bez dileme, u akademiji i serioznoj filmskoj kritici autor Notorious (1946), Rear Window (1954) i Psycho (1960) je bez premca kada je u pitanju hermeneutički fokus, interpretacijska koncentrisanost i na najsitnije detalje filmskog teksta: dok o nekim istorijski važnim režiserima (recimo, Murnau, Rossellini, von Sternberg) imamo tek po koju publikaciju na engleskom, o Hitchcocku svake godine izlazi bar po nekoliko knjiga, što je tendencija koja teško da će biti prekinuta u doglednoj budućnosti. 

Ali, kada je riječ o široj javnosti, Hitchcock više nema status najpoznatijeg i najprepoznatljivijeg svjetskog režisera koji je stekao tokom pedesetih godina prošlog vijeka, dobrim dijelom i zahvaljujući televizijskoj seriji Alfred Hitchcock Presents (1955): kako naglašava Thomas Leitch u eseju ’Hitchcock and Company’, ako uzmemo kao parametar popularnosti i prisutnosti u mejnstrimu google pretragu, onda je Hitchcock iza Quentina Tarantina, Petera Jacksona ili Stevena Spielberga. Da li to znači da najnovije generacije filmske publike ipak trebaju i neku vrstu fikcionalnog stimulansa da bi obratile pažnju na legendarnog autora, posebno zato što njegov ’slučaj’ sadrži elemente – pored podrazumijevane filmofilske nostalgije – koji mogu biti, pa i iz potpuno pogrešnih razloga, intrigantni za današnji preovladavajući estetski i politički ukus?

I The Girl i Hitchcock se bave velikim režiserom u njegovom umjetnički i personalno najturbulentnijem periodu života, što ima snažnu refleksiju u trima filmovima gdje vrhuni auteurska poetika: Psycho, The Birds (1963) i Marnie (1964). Ali, Jarroldov i Gervasijev pristup su simptomatično disparatni, upravo na estetsko-ličnosnoj osi:  baš je kvalitet spomenute refleksije – kako se i koliko biografija upisuje u umjetnički tekst – ono što suštinski određuje The Girl i Hitchcock kao projekte koji djeluju na sasvim različitim nivoima, iako i jedan i drugi film vrlo slobodno, da ne kažemo neodgovorno i neprofesionalno, preuzimaju i tumače ’činjenice’ iz Hitchcockovog života.

Odmah valja reći da oba filma – bazirani na knjigama Spellbound by Beauty: Alfred Hitchcock and His Leading Ladies Donalda Spotoa (o kojoj su Vijesti već pisale) i Alfred Hitchcock and the Making of ’Psycho’ Stephena Rebella – otvoreno falsifikuju i iskrivljuju podatke i svjedočanstva, ali je njihova intencija drugačija: The Girl sramotno nadopisuje i preuveličava određene indikacije, Hitchcock, pak, prilično hrabro izmišlja i projektuje nešto što se, u konačnici, nikada i nije desilo, to jest nije se ni moglo desiti na takav način. 

Zašto je onda – mada su oba filma daleko od adekvatnog opisa ili uvida u misteriju Hitchcocka – The Girl tek odurna paškvila, a Hitchcock svakako nezgrapni, ali makar zanimljivi pokušaj da se ’približi’ ozloglašeno povučeni i uzdržani režiser? Kako to da The Girl nije ništa više od primitivne, krajnje tendenciozne defamacije koja nastoji da manipulatorno profitira u vremenu veće senzibiliziranosti za problem zlostavljanja žena (u filmskoj industriji), a Hitchcock je – iako ultimativno neuspješan projekt – maltene ludistička ’rekonstrukcija’ posebnih hičkokijanskih poetičkih tačaka i momenata, mada je u njemu količina dezinformacija, pogrešnih interpretacija i nesputanih neistina nemjerljivo veća?

The Girl se bavi ’burnim’ odnosom između Hitchcocka i njegove posljednje velike zvijezde i plavuše, Tippi Hedren, heroine iz The Birds i Marnie. No, Jarrold i scenaristica Gwyneth Hughes čak se i ne trude da ponude koliko-toliko uvjerljiv opis koji bi pokazao barem djelić ambivalentnih, pomiješanih osjećaja između već proslavljenog režisera i glumice što je pripremana da postane definitivno uobličenje hičkokijanske plavuše: The Girl posramljujuće jednostrano i idiotski tendenciozno gradi sliku o Hitchcocku kao perverznom predatoru čija opsesija prema Hedren prelazi razumljive granice ponašanja zaljubljene osobe. Po meritornim izvještajima, Hitchcock jeste bio neprijatno usredsređen na Hedren, povremeno upadajući u nešto što se danas može nazvati seksualnim uznemiravanjem, ali u toj relaciji nikada nije bilo fizičke agresije. No, Jarrold i Hughes misle da to već samo po sebi nije osuđujuće, pa ničim potkrijepljeno zaoštravaju situaciju i promovišu eksces tamo gdje je postojala samo mutna sugestija. 

Najeklatantniji primjer nalazi se u mučnoj sceni u kolima u kojoj Hitchcock (patetično neubjedljivi Toby Jones) napada Hedren (Sienna Miller, koja niti izgleda niti govori kao poznata glumica). Autorima ove travestije nije, po svemu sudeći, bilo dovoljno što su film utemeljili na Spotovoj knjizi, inače najkontroverznijem sagledavanju Hitchcockove karijere, bez konsultovanja sa drugim izvorima, već su ostrašćeno odlučili da odu i dalje: u Spellbound by Beauty, sama Hedren će za cijelu situaciju reći da se radilo o ’nasilnom zagrljaju’, dok se u The Girl pokazuje direktni pokušaj silovanja! Sa ovakvom grotesknom deformacijom činjenica, ne želi se samo postići da se Hedren pozicionira kao apsolutna žrtva (što je ona bila, ali ne u toliko drastičnom obimu), već prevashodno da se Hitchcock prikaže kao nepatvoreno seksualno čudovište.

Tako The Girl stiže do perverznog paradoksa po kojem je, od svih mogućih egzemplara seksualnog iskorištavanja u filmskoj industriji, baš eto izabran jedan maltene djevičanski režiser kao paradigma holivudske eksploatacije, što bi valjda posljedično moralo biti dostatno da, u doba političke korektnosti, i na njegovo djelo gledamo drugim očima. Naravno, film, pa bio on i biografski, ne mora uvijek da zadovoljava standarde objektivnosti ili pravovjernosti, podrazumijeva se da određena količina ’imaginarnog’ materijala mora manifestovati u bilo kojoj umjetničkoj postavci, ali sve intervencije koje pravi The Girl – čak i prema izvoru odakle su crpljene inkriminisane informacije – nemaju niti kakav drugi cilj nego isključivo bezočnu denuncijaciju, naknadno blaćenje slavnog režisera. Kao takav, The Girl je bezvrijedno smeće.

Sa druge strane, u Hitchcock su očigledne neistine, nategnute poluistine i jedan broj tačnih anegdota ipak privedene široj filmofilskoj ili metapoetičkoj svrsi. Dobijeni rezultat je, nesumnjivo, problematičan, ali Gervasijeva metoda da pokuša – pa i simplifikovano – da pročita Hitchcockov život iz njegovih filmova, da sve svede i prevede u auteurov kinematografski opus, ima specifičnu relevantnost, budući da se time odmah naglašava fikcionalna intonacija, za razliku od navodne ’mimetičnosti’ koju drsko propagira The Girl.

Otud u filmu, u svom prvom pojavljivanju, Hitchcock (Anthony Hopkins) i nije dat u nekom realističkom ambijentu, nego preko njegove najpoznatije uloge kao najavljivača – sve sa pratećom, Gounodovom muzičkom temom ’Posmrtni marš za marionetu’ – iz Alfred Hitchcock Presents: susrećemo se, dakle, sa jednom javnom personom, žovijalnom i ironičnom figurom, u stvari, Hitchcockovom konstrukcijom i kreacijom, maskom koja je efektno skrivala intimnu stranu genija. Sa tako ustanovljenom retorikom, Hitchcock može da uđe u poigravanje sa citatima, apokrifnim storijama i (ne)provjerenim legendama sa seta Psycho u tolikom obimu da će čak i manje upućeni gledalac teško baš pomisliti da je Hitchcock špijunirao glumice kroz zid kao Norman Bates ili vitlao nožem na Janet Leigh (u spektakularno preciznoj izvedbi Scarlett Johansson!), a nekmoli da je bio u telepatskoj vezi sa Edom Geinom. 

U Hitchcock je evidentna nasilna, a ponekad i besmislena potreba da se svi aspekti podrede prilično doslovnoj filmskoj kontekstualizaciji i motivaciji što može da proizvede neukusne reperkusije, ali makar nema želje za namjernom uvredljivošću. Istinitost događaja se valorizuje samo kroz njihovu podložnost brzoj kinematografskoj (zlo)upotrebi, eda bi se stvorila ’koherentna’ slika gdje se svi (van)dijegetički detalji iz Hitchcockovog života i njegovih filmova podudaraju i poklapaju. Tako, kada Anthony Perkins (James D’Arcy) – tada skriveni gej – dođe na razgovor za ulogu Normana Batesa kod Hitchcocka, on hvali, predvidljivo, Rope (1947) i Strangers on a Train (1951), Majstorove filmove o homoseksualcima.

Čuvenu režiserovu izjavu iz intervjua sa Truffautom, ’Psycho ima veoma interesantnu konstrukciju i ta igra sa publikom je facinantna. Upravljao sam gledaocima. Može se reći da sam ih svirao, poput orgulja’, po istoj logici Gervasi ’bukvalizuje’ pa Hitchcock diriguje – uz Herrmannove vrišteće violine – publikom koja je terorizovana za vrijeme famozne scene ispod tuša. To bi, ukratko, bila simbolna ekonomija filma Hitchcock: nada da čak i falsifikovane ili apsurdne situacije i epizode ipak otkrivaju ili ilustruju neku dublju ’istinu’ o samom režiseru.

Što se naročito očituje u tretmanu Alme Reville (Helen Mirren), Hitchcockove supruge. Njena ljubavna afera sa Whitfieldom Cookom (Danny Huston) se, makar po tvrdnjama Patricka McGilligana u Alfred Hitchcock: A Life in Darkness and Light, desila krajem četrdesetih a ne krajem pedesetih, a njen je uticaj na scenario za Psycho, kako svjedoče sve Hitchcockove biografije, kao i nedavno izašla knjiga koja se bavi režiserovim odnosom sa scenaristima, Scripting Hitchcock: ’Psycho’, ’The Birds’, and ’Marnie’  Waltera Raubichecka i Waltera Srebnicka, bio minimalan. Ali, ovo pretjerivanje u emocionalnom i umjetničkom smislu za Gervasija ima dramaturšku funkciju kroz kondenzaciju, čime se opet naglašava metafilmska perspektiva. 

Naime, ako The Girl nema drugu sem repulzivnu tabloidsku agendu, onda Hitchcock – u okviru svoje retorike – hoće da ’normalizuje’ sliku o režiseru (iako se indicira i njegova sadistička, neurotička, mračna dimenzija), upravo na način klasične holivudske kinematografije, dakle, (re)konstituisanjem dijegetičkog para kroz romantičarsku vizuru, što je inače estetska procedura koja je najkonsekventniju edipalnu realizaciju baš dobila u North by Northwest (1959), filmu nakon koga dolazi Psycho. Hitchcockova opsesivna tema jeste kako se, unutar sila sudbinske arbitrarnosti i saspensa, formira ljubavni par, i Hitchcock u suštini i jeste – sa ’relaksiranim’ pristupom činjenicama i srećnim bračnim završetkom – primarno neka vrsta comedy of remarriage. Zato su Gervasi i scenarista John J. McLaughlin trebali ići do kraja: film je – po ugledu na režiserovu jedinu screwball komediju i njegov najslabiji američki film – preciznije bilo nazvati: Mr. and Mrs. Hitchcock.

Poslednji pozdrav Dinku Tucakoviću

             Napustio nas je jedan od najvećih i najpozitivnijih filmofila, divan čovek i zvezda vodilja, dobri duh srpskog filma, Dinko Tucaković. Ugaslo je jedno od najjačih svetala u tami srpske filmofilije i kulture uopšte, nepojmljivo prerano...

            To što je do svoje 53. godine uradio mnogo više nego neki dugovečni za dva svoja veka nije baš nikakva uteha: niko ne bi smeo da ode tako rano, a naročito ne neko tako vredan, u svakom smislu te reči.

            Neću ovde da kopiram i prepisujem njegovu bogatu bio-bibliografiju koju, ovom nesrećnom prigodom, možete naći u nekrolozima svuda na netu. Umesto toga, izvući ću, sasvim subjektivno, nekoliko slikovitih detalja i opservacija najrelevantnijih za ovaj blog i njegovu tematiku, a kroz njih se prelama i odražava i opšta slika o tom čoveku i njegovim raznorodnim aktivnostima.

            Dinko je bio jedan od većih poklonika žanrovskog filma u ovoj zemlji, i sa žarom je pisao o de Palmi i drugim Novoholivuđanima u vreme kada su ih ovdašnje starije kolege (aka "filmski kritičari") uglavnom ignorisali ili ignorantski otpisivali svojim napisima. Tragovi tog entuzijazma i misije krasili su stranice DŽUBOKSA i RITMA, a pečatirani su prevratničkim zbornikom SVETLO U TAMI (1991), čiji je urednik bio (priredili Pajkić i Jeličić).

            U spomen na taj aspekt njegovog delanja, evo njegovog prikaza de Palminog BLOW OUT iz DŽUBOKSA br. 165, od 13. maja 1983.

(click or save to see bigger)

            Režirao je kratki film BERNISA JAČA OD SMRTI – gotski horor po uzoru na Poove adaptacije Rodžera Kormana iz 1960-ih. Trebalo je da od toga nastane horor-omnibus (a la TALES OF TERROR), ali građanski rat i sankcije i ludila pomeli su te planove, i ostalo je samo na ovoj maloj ali vrednoj epizodi.

            U spomen na to, evo članka koji sam sačuvao iz vremena snimanja BERNISE, 1990. godine.  

(click or save to see bigger)

            Kao upravnik Muzeja Kinoteke, Dinko je uvek bio otvoren za saradnju i svaku vrstu pomoći mladim snagama. Upravo sam njegovom zaslugom promovisao svoju prvu esejističku knjigu, FAUSTOVSKI EKRAN, u Muzeju Kinoteke, uz učešće njegovo i još nekolicine znamenitih imena.

            Isto mesto ugostilo je i promociju moje druge knjige, U BRDIMA, HORORI. Tu smo promovisali i časopis FILAŽ, i NIŠKI KRITIČARSKI KRUG, sve to uz njegovu pomoć, saradnju i učešće. Dinko je FILAŽ obogatio sa nekoliko ekskluzivnih izveštaja sa svetskih festivala na kojima je bio redovni gost. Bio je veoma naklonjen niškoj ekipi (Dabić, Savić & Ghoul) i odlično smo sarađivali. Bio je dragi gost i učesnik niških Filmskih susreta, a kod NKC-a je objavio knjigu Senke filmskih predaka ili aveti digitalne budućnosti (2011).

            Kad smo Ivan i ja priređivali NOVE KADROVE, Dinko nam je pomogao svojom preporukom i prosledio nas gde treba za fotografije iz filmova i za pres kliping. Kad je knjiga izašla, jedina beogradska promocija (bez predstavnika izdavača, koji ionako za tu knjigu prstom nije mrdnuo) desila se, naravno, kod Dinka, u Kinoteci. Ta su vrata, barem dok je on tamo bio, uvek bila otvorena za sve mlade, nove kadrove.

            Aktivno je podržavao Festival srpskog filma fantastike, davao je prostor i filmove za revije srpskih horora koje su imale za cilj promovisanje drugačijeg, skrajnutog, žanrovskog... Bilo je dovoljno doći kod njega doći sa idejom, a on bi na nju dodao još jednu, svoju, i pružio sve što treba da se stvar uradi kako valja.

            Na primer: Dinko je bio taj koji je inicirao i omogućio maraton horor filmova koje sam odabrao za Noć veštica 2008. godine: ne samo tako što mi je dao taj termin i slobodu izbora, nego je još obezbedio i sponzore za vina i sokove za posetioce, pa smo taj Halloween fino proslavili u Muzeju Kinoteke uz koktel i dobre filmove. Bilo je takvih i sličnih stvari milion, i neka mi ne bude zamereno ako sam neku u ovom osvrtu preskočio.

            Na slici - mladi horor-lavovi uslikani na Noć veštica u Kinoteci (Ivan V, Dejan O, M. Pišev i Milosh): 

Već i iz ovoga nabrojanog jasno je zašto sam kazao da je Dinko bio dobri duh srpskog filma i melem na ranu kakav se retko nalazi... Ovo što sam ovde naveo samo je delić šire priče, i teško da postoji neko ko se u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina bavio nečim vezanim za film a da ne može da, iz svog ugla, navede niz sličnih iskustava o saradnji sa Dinkom i o njegovoj uvek nesebičnoj pomoći.

Nažalost, tek sada, kad treba da se suočim s činjenicom da ga više nema, shvatam koliko je on bio neko ko se podrazumeva, čiji su prisustvo i pomoć neupitni, ko je uvek tu kad zatreba ali i koliko će bez njega nadalje biti teže i praznije.

Dinka ću pamtiti kao dragog, retko dobrodušnog i dobronamernog čoveka, prijatne naravi, spremnog za šalu, prepunog anegdota iz sveta filma, kako inostranog tako i domaćeg, jer poznavao je i jedan i drugi kao malo ko. Družili smo se na Grosman festivalu; zajedno smo putovali do Slovenije i nazad, što je bila još jedna od prilika za slušanje njegovih neformalnih predavanja iz tajne istorije filma. 

I dalje ne mogu da poverujem da je to sve, da se te priče neće nastaviti, da je druženje s ove strane okončano, naglo prekinuto neshvatljivo indiferentnim prstima McFate-a koji kao da je hteo još jedanput surovo da ilustruje stihove "Only the good die young..."

U moru crnila, u poplavi loših vesti ovih dana, ovo je zaista jedna bez koje smo mogli. Uvek je teško, i kad odu značajni ljudi na zalasku karijere ili odavno penzionisani, a kamoli u slučaju poput ovoga, kada čovek bude doslovno otrgnut, što bi rekao Birs, in the midst of life.

Nažalost, nemoćni smo da promenimo nepromenjivo. Ostaje nam da Dinka čuvamo u svojim srcima i u pamćenju, ali i u svojim delima, i da se trudimo da budemo vođeni njegovim primerom.

Slava mu i hvala za sve.

MALTEREGO – Marko Šelić

Malterego, Knjiga prva: Rubikova stolica

Beoštampa, 2012.

260 str.

            Evo jednog romana koji, na prvi pogled, ne bi trebalo da spada u interesni krug ovog bloga i onoga čime se ovde obično bavim. Kao prvo, autor -poznatiji pod umetničkim imenom Marčelo- slavni je izvođač hip-hopa, vrste muzike koju nimalo ne volim. Kao drugo, zaplet, ukratko prepričan, može zvučati kao tek još jedan od krimića kakvima se pune ionako šundom prepune police naših knjižara. Kad ja tamo, a ono – em je roman odličan, em je i te kako relevantan za ljubitelje mraka, ludila, horora, fantastike i ostalih ghoulish stvari.

            I to ne kažem samo zbog toga što je njegov autor takođe i urednik strip-izdanja u kući  "Veseli četvrtak" i što stoji iza niza nadahnutih propratnih tekstova za DILANA DOGA (uvodi u redovnim izdanjima; prateći, u DD knjigama), niti samo zato što je hororičnu koricu i hororične unutrašnje kolor ilustracije u svom prepoznatljivom maniru izradio Ivica Stevanović. MALTEREGO je, zapravo, vrlo originalna (možda donekle i nesvesna?) transpozicija sveta i svetonazora Ticijana Sklavija i njegove Dilan Dog mitologije u svet izgubljene, beznadežne, pred- (ili post-) apokaliptične Srbije, i čita se kao neka od boljih psiho epizoda DILANA DOGA – jedna od onih bez čudovišta, bez duhova i pipaka i mutanata, gde svi mrakovi potiču iz psihe junaka, uključujući (naročito) glavnog...

            Mladi roker Leo ima običaj da frustracije neživotom u Srbiji danas proživljava i pročišćuje piskarajući u beležnici avanture svog alter ega pod imenom Malterego: to je antisuperjunak koji se u fikciji surovo sveti onima što truju život i zdravlje našem junaku, nemoćnom da im doaka u stvarnosti. Što bi rekli psihijatri, klasični poriv za kompenzacijom, tako prirodan u sredini u kojoj je neizbežno da se, zbog ove ili one stoke, bar jednom dnevno osetiš kao jebana stranka. A onda, posle "nezgodnog" TV intervjua i grdnih obostranih prozivki sa voditeljkom na ivici incidenta, ovu već sutradan nađu mrtvu – i to, šljusnutu s velike visine na mestu gde nema okolnih zgrada s kojih bi skočila ili bila bačena. Otkud ona baš tu? Pala s Marsa, il' Venere? I ko je ubi? Ima li to kakve veze s Leom / Malteregom, i nagoveštajima njegove mračne strane? Da li je beležnica postala nedovoljna da sakupi (i zadrži) nagomilane porive da se stoki najebeš majke – naživo, a ne samo u mašti? 

            Da je cela stvar samo jedan whodunit, teško da bih ovo uopšte uzeo u ruke, Marčelo ili Ne-Marčelo. Koga je briga ko je ubio tamo neku TV dronfulju? Međutim, ovo uopšte nije roman o tome. Čak i na nivou zapleta, taj slučaj relativno brzo padne u pozadinu, a mnogo važnije postane nešto mnogo bliže i intimnije našem Leu: povratak džukele koja je njemu i Brani, njegovom prijatelju i kolegi iz benda već ranije zatrovala život (a potonjega i doslovno žigosala, tj. zasekla mu obraz). Nove pretnje drugaru okidač su za pretnju još ozbiljniju: da Leo odlepi i razulari svoj alter ego, odnosno pretvori se u Radovana III, da ubije govno i gotova stvar! U tome leži glavni konflikt i saspens ovog romana: da li i kako, i po koju cenu, čovek može odabrati da (ne) bude životinja.

            Ali, čak i dok ga ovako opisujem, osećam da prepričavanjem ne uspevam da prenesem zašto je MALTEREGO drugačiji, jer njegovi osnovni kvaliteti nisu toliko u onome ŠTA koliko u KAKO (i ZAŠTO). Pošto je već i sama knjiga napisana izrazito jasno, direktno, bez trunke opisa, skroz u dijaloškoj formi, maltene kao strip-scenario (kako je u blurbu opisa Deksa Pantalejski) i ja ću probati da jasno i pregledno izlistam ono što ovu knjigu čini posebnom i pažnje vrednom.

            - Pre svega, glavni lik. Bez njega – ništa. Esencijalna dobričina u zlom svetu. Unikatno redak slučaj u srpskoj prozi: junak s kojim bih se rado naživo družio. U moru jebivetara, kretena, izgubljenih, samosažaljivih ili pak naduvanih wish-fulfillment fantazija sklepanih od ofucalih fraza što napučuju srpsku prozu, Leo je ne samo lik od krvi i mesa, nego likčina vredna poštovanja. A opet, nema u njemu ništa naduvano, ništa preterano, veće od života: on je poseban na način na koji je dašak zdravlja redak u kužnoj sredini; poseban kao zrak sunca u memli i paučini nekrofilne kripte zvane Srbija.

            - S tim u vezi je i čvrsta, jasno definisana moralna dimenzija romana, izvajana sa vrlo malo popovanja, vanredno ubedljivo i proživljeno: dakle, očigledna je iskrenost i vera, a ne mahanje ispraznim frazama, u beskompromisnoj posvećenosti tome da se bude Čovek, čak i među neljudima koji jedva čekaju izgovore tipa "Eh, šta ću, takva su vremena... Ne bih ja to, ali, kud svi Turci tu i mali Sulejman..." A to se najbolje vidi upravo u Leovoj nesebičnoj brizi za drugoga, a ne za svoju guzicu (koja je motivacijski faktor protagonista većine novijih srpskih romana, uključujući tu, ehm, i moje).

            - Tečno, pitko i nimalo smaračko pisanje, potpomognuto dijaloškom formom, ali još i više autorovim pronicljivim zapažanjima iznetim kroz jasne i upečatljive fraze i sa smislom za humor (naročito kroz igre reči, tipa "Videćemo čija majka crni vudu prede", ali ne samo kroz njih). Prosto rečeno, retko koja strana ovog romana nema sa strane mojom olovkom obeleženu bar neku simpatičnu rečenicu ("Veterani su oni koji o ratu pričaju sa jezom u očima, mašući patrljcima dok govore, a on, pa njemu su to najlepše uspomene") ili frazu ("Kamo sutra"), bilo da se radi o dobroj pošalici ("Odelo ne čini čoveka, ali idiota, o, još kako!") ili o odlično sažetoj definiciji ("Imam hobi koji me i prazni i ispunjava"), a nađe se, vala, i poneka mudrolija lepo iskazana ("Mi ni govor nismo smislili dok nismo hteli da lažemo. Sve drugo smo mogli da kažemo i rukama"). 

            - Sposobnost da se piše angažovano, a da to ne bude previše napadno ili smarački i trulo. Ovo je vrlo pipav posao, i ovde je obavljen sa respektabilnim uspehom. Volim da vidim srpski žanrovski roman koji je o nečemu – od autora sa budnom i aktivnom svešću o svojoj sredini, o tome ko je i šta je i gde je. Naročito imponuje što je slojevit presek Srbije danas izveden na nepretenciozan način, bez bombastičnih metafora, bez mnogo mudrijašenja i izdrkavanja. Za moj ukus, istina, postoji jedno ili dva mesta u knjizi gde je piščev angažman malkice preočigledan – mislim pre svega na razgovore sa dizel-skin-"patriotskim" unukom njegove susetke. 

No, u ovom kontekstu čak i one mi ne škripe, jer kontam ovako: Marčelo je popularan i ima svoju publiku. Gomila mladeži će ovu knjigu uzeti u šake zato što je ON to napisao, a ne zbog korice, žanra, Dilana, zapleta ili ne znam čega. E pa, kad je već tako, lepo je da neko ko ima bar nekakav mali uticaj na mlađe naraštaje tu poziciju upotrebi da im na ubedljiv i živopisan način predoči kakva su pošast nakaradno (ne)shvaćeni patriotizam, nacionalizam, te ksenofobija, homofobija i druge fobije i paranoje što haraju među današnjom omladinom.

Omladinom? Da, to su oni što na prvi podstrek krenu da ruše, razbijaju, tuku i lome, a onda dušebrižnici kažu: "Eh, deca su to, šta ćete? Boys will be boys! Nisu oni krivi." Kurac nisu! Svako može da bira da li će biti životinja ili čovek (upravo o tome je ovaj roman!), i mladost-ludost nije alibi ni za kakvo nasilje, pretnje i slične svinjarije prema neistomišljenicima ili pripadnicima grupa koje se doživljavaju kao pretnja sopstvenoj. Dakle, možda će nešto starijem čitaocu ponešto u MALTEREGU delovati kao truizam ali, nažalost, mnogom junoši danas i ovde neće: jezive ankete i statistike o preovlađujućim stavovima današnjih srednjoškolaca pokazuju da neće! Zato je okrepljujuće u moru popularne literature gde haraju ili beslovesni eskapizam ili jedva prikriveno desničarstvo naići na roman sa pozicije koju neću etiketirati kao "liberalnu" već prosto kao ljudsku i zdravorazumsku. Ako baš hoćete, i hrišćansku – ali u njegovom izvornom obliku a ne u smislu "Ajde da idealizujemo popove, crkvu, rituale i obrede, da fantaziramo o svetloj tradiciji, ajde da eksploatišemo 'sveca' koji je ozakonio Hrišćanstvo" i sl.

U kontekstu naklapanja o "dve Srbije" MALTEREGO donosi sasvim jednostavnu poruku: Budimo ljudi iako smo Srbi!

- Svaku pohvalu zaslužuju i zamisao i realizacija zlikovca u ovom romanu. On je originalan upravo po tome što NIJE originalan, što je govance u kakvo je svako od nas u nekom trenutku života ugazio barem jednom, a mnogi se od nas takvim i isprljao, jer teško ih je zaobići. Radi se o vrlo osobenoj vrsti – netalentovani površni skorojević ubeđen da nije prazan i da ima šta da kaže. Takav je Hordak, nešto kao poor man's Salieri za našeg skromnog Mocarta (Leo): nabeđena veličina puna grandioznih planova koja se, kada bude fino odgurnuta u stranu, pretvori u najljućeg neprijatelja.

"Ti nisi zlikovac o kome se pišu debele knjige i snimaju grandiozni filmovi, jer nisi talentovan čak ni za zlo. Ti si sićušno, sićušno govno koje prolazi ispod ozbiljnog radara policije, ispod radara sudija, verovatno i ispod radara svačijeg imaginarnog prijatelja zvanog Pravda, Bog ili kako već. Ti is pakost koja ne zaslužuje ničiju ozbiljnu pažnju, jer je tako nemaštovita i... svakodnevna. A opet, ironično, upravo ti si dovoljan za trajno upropašćenje nečijeg običnog života."

Tačno tako! Ne Helingeni, ne Ksabarasi, nego sitne, neiživljene gnjide s manijama veličine su one koje će najverovatnije da vam se, što bi današnja mladež rekla, "poseru u život".

- MALTEREGO, dakle, uspeva da živo i zanimljivo prozbori o mislima i osećanjima svima poznatim ali retko kada tako živopisno uhvaćenim: nema šanse da se ne prepoznate ili ne složite sa nizom opservacija, procena, definicija, situacija, misli i problema ovde prikazanih – a opet su svakodnevica i prepoznatljivost taman toliko oplemenjeni da ne dobijemo dosadni komad "realizma" ili prepis iz dnevnih novina, nego pažljivo konstruisanu i stilizovanu triler-storiju koju je uživanje čitati.

- Što se tiče žanra, za one kojima je najvažnije ima li ovde fantastike i horora ili nema, reći ću prosto: MALTEREGO nije pisan kao horor, ali isti ovaj zaplet mogao bi se ispričati na horor način bez ikakvih većih menjanja, dodavanja ili oduzimanja, samo sa malim senčenjem ovde-onde. To nije horor roman, ali lako bi mogao poslužiti kao predložak za horor film u rukama pravog reditelja voljnog za takvo što. Ima tu nagoveštaja fantastike: Leova susetka, baba-vračara, kako izgleda, poseduje moći koje nadilaze prirodne; njegov alter-ego možda stvarno postoji izvan njega kao zasebni entitet a ne kao fragment šizo-psihe; a u narednim delovima planirane trilogije tek treba da vidimo kako je novinarka i odakle doletela na pločnik daleko od najbliže zgrade.

Rekao sam već, i potpisujem, da bi Sklavi veoma voleo ovu knjigu, kad bi je neko preveo i nekako mu je doturio: glavni junak je anahroni i pomalo autsajderski romantik; suočava se sa zlom u drugima i mračnom stranom u samom sebi (dakle, ima džekilhajdovski problem); suočava se sa pitanjima Stvarnosti i Mašte, Dobra i Zla, sa velikim slovima; tekst sadrži mestimične pesme, i na par mesta opasno prilazi patetici, baš kao i DD; ima nelinearnu strukturu pripovedanja i mnogo eksperimentalnih zahvata (odlomci iz dnevnika, zapisi iz beležnice, članci iz novina, povremeno nadahnuto organizovan tekst...); najzad, ima nekoliko aluzija i posveta DILANU DOGU.

Konkretno: doslovce se pominje čuvar koji na radnom mestu čita DILANA; na drugom mestu pominje se Tartini (nešto opskurnija, indirektnija aluzija na DD, ali pravi fanovi će je prepoznati); najzad, najvažnije, imidž Malterega preslikan je od Sklavijevog NEVIDLJIVOG ČOVEKA ("Uspomene nevidljivog", i kasnije): dugi kišni mantil, šešir, i crnilo (praznina?) umesto lica...

Zanimljivo je, dakle, da iako MALTEREGO nije pisan kao žanrovski roman per se, on to jeste, ali na slobodniji, neopterećeniji način. Odnosno, ako mu priđete kao krimiću, on će vas raditi kao krimić; ako želite triler, on i to jeste. Čitate ga kao horor roman? On i to može da bude; i fantastika; i romansa; i komedija... A opet, sve je to skladno ukomponovano, prirodno se pretapa jedno u drugo, bez kalkulacija o zadovoljenju što više ciljnih grupa – zapravo, dobar primer slipstrima kome mnogi teže ali ga retki postižu: roman koji se lako čita a teško zaboravlja.

            PS: Pre nego što se javi neki Šerlok, priznaću ono što ionako nije nikakva tajna: Marčelo mi je urednik u Veselom Četvrtku, gde pišem propratne tekstove za DILAN DOG knjige. Istina, do sada sam tim povodom sarađivao isključivo sa onim drugim urednikom u VČ (poznatim pod umetničkim imenom Dušman), ali viđao sam se i sa Markom i nešto malo družio na odbrani mog doktorata, i kasnije, na sajmu knjiga. Prema tome, neki Hordak bi mogao da pomisli: "Aha, ortaci su, ili barem urednik-saradnik – sve mi je jasno! Naručena kritika! Pa naravno da će da pohvali knjigu, neće valjda da opljune onog ko ga koricom suvog leba narani jednom na svaka 3-4 meseca!"

            Neću da se pravdam. Ko mi veruje – verovaće, ko mi ne veruje, neverovaće i kenjaće. Knjiga je, što rek'o Molder, OUT THERE, već je prodato 4000 komada za 4 meseca otkako je izašla, pa požurite da nabavite sebi komad dok ih još ima i proverite sami da li je Dr Ghoul lagao.