A GOOD DAY TO DIE HARD (2013)

            Brus Vilis je omatorio pa počeo da bira: te ovaj dan mu dobar za umiranje, te onaj mu pa nije, kao da ga neko uopšte pita! Anyway, ne izgaram preterano za ovim usiljenim sikvelom, jer kritike su slabe a reditelj je višestruko dokazani imbecil (BEHIND ENEMY LINES, THE OMEN rimejk...), ali kad se jednom sluče okolnosti pogledaću ga samo kako bih mu se smejao - pardon: kako bih stručno analizirao po svemu sudeći još jedno američko "filmsko" ismevanja Rusije – dakle, iz sasvim vanfilmskih razloga.

            Do tada, evo šta je o ovome imao da napiše povremeni, nestalni, skoro-zaboravljeni saradnik ovog bloga, Marijan Cvetanović.

            Da budem iskren, već prvi pasus njegovog rivjua koji sledi bio bi dovoljan da ga doživotno banujem odavde, ali ajde, pustiću ga samo kako bih još jednom dokazao širinu svojih nazora i poslovičnu toleranciju prema neistomišljenicima...

Rating: ** (2)

Pre ravno 25 godina sa prijateljima iz osnovne škole, pri izboru koji ćemo film gledati u bioskopu, polovina je odabrala da gleda tadašnji akcioni hit UMRI MUŠKI, a druga polovina, kojoj sam i ja pripadao, otišla je da gleda KIŠNOG ČOVEKA. I danas bih učinio isto.

Naravno, u mesecima i godinama koji su dolazili, odgledao sam sa zadovoljstvom prvi i drugi deo. Treći je već bio slabiji, četvrti bljuzga, a peti... pa peti nije morao ni biti snimljen. Bolje da su ga abortirali na vreme.

Zaplet je poznat, videli smo ga milion puta, naročito tokom Reganove administracije: negativci su Rusi, uvređeni osvetnici Ameri, a žrtve gledaoci širom sveta, koji trpe torturu 90 minuta, zbunjeni i zakovani za bioskopske stolice.

Stepen naivnosti sa kojim John Moore režira akcione scene (koje počinju bukvalno od prvog minuta) uvreda su za zdrav razum. Bruce Willis se valja u kamiončiću jedno 10 puta, izlazi neogreban, malo ugruvan i nastavlja da juri negativce ulicama Moskve, za koje smo samo par minuta pre toga čuli, od taksiste, da su zapravo zakrčene. No, tamo gde se naši junaci jure nema saobraćaja. To je prva stvar koju smo naučili – o Rusiji i Moskvi. Jipi-kaj-jej maderfakars!

U sedištu CIA sve vrvi od skupocene tehnike, modernih liftova, pa do blistavog enterijera koji krasi slika modernog tamnoputog predsednika. U Rusiji su zgrade velike i prazne, krasi ih plafonski vitraž crvene petokrake. Na zidovima slika Gorbačova, a u liftovima Astrud Gilberto i Devojka iz Ipaneme. Retro stajl. Lekcija br. 2. Jipi-kaj-jej madafakars.

A šta li CIA uopšte traži u Moskvi? I gde je zloglasni KGB? Mislim, jebote, aman Rusi, CIA nadleće glavni grad u malom aviončiću! Mejdej, mejdej... Medvedev, Putin, bilo ko? Lekcija br. 3: Rusi su prljavi, zli i nesposobni da zašitite svoj grad, sudnice, svedoke, ljude, pa to moraju Ameri, pa još špijuni... Jipi-kaj-jej maderfokers.

I kada se napokon tata Meklejn (američki detektiv na odmoru) i sin Meklejn (infiltrirani CIA agent) dočepaju glavnog negativca (usred Ukrajine, pa još u Černobilu), koji je, BTW, do pre par sekundi bio pozitivac, pitao sam se gde li će da ga vode: 1. Ujedinjene Nacije, 2. Brisel, 3. natrag u Moskvu, ili 4. kod Dačića na Miljacku???

Aman, bre, pa gde su harizmatični negativci? Gde su likovi kao Alan Rickman, Franco Nero, William Atherton, Jeremy Irons...?

Ako stavimo na stranu moralni i etički aspekt holivudske obesti, tržišne gramzivosti i milionskog rasipanja novca, i usredsredimo se isključivo na umetnički aspekt ovog filma, doći ćemo do jednostavnog zaključka, a to je: OVAJ FILM JE SRANJE! I to ne malo, nego ono volovsko! 

UMRI MUŠKI 5 zaudara od momenta kad uđete u bioskop, i prati vas dugo pošto napustite salu. A onda kada napokon dođete kući morate odmah pod tuš. A noću vas prate košmari. Toliko je loš da liči na slikovnicu za mentalno retardirane, ili kao da je pravljen isključivo za napaljene morone koji dobiju erekciju na pomen fraze – Hladni rat!

John Moore bi trebalo da zna da je Rusija za 30 godina prošla više nego SAD za 100. Gospodine Moore, ovo nisu osamdesete, Gorbačov i perestrojka; nisu ni devedesete, Žirinovski, Jeljcin, tranzicija i tajkunizacija; hej, nisu čak ni dvehiljadite...; Rusija je otprilike prošla u periodu od 1980-2010, ono što i SAD otprilike pre tačno sto godina. Zar je mnogo tražiti uverljiv i verodostojan scenario, koji nije satkan od stereotipova, klišea i predrasuda. Ali, koga to briga?

Sigurno ne Brusa Vilisa.

Taman kad pomisliš da su tamo neke matore holivudske face zaslužile epitet legendi, i da stoje rame uz rame sa veličinama zlatne ere, oni pokažu da su zapravo truli industrijski produkti koji služe isključivo i samo za zaglupljivanje širokih masa.. po mogućstvu inostranih. Naravno, većina njih će se retorički braniti i skrivati iza otrcane fraze: to je samo film! Ili još gore, iza floskule "umetnička sloboda"!

A gde će i koga sledećeg ganjati John McLane: da li jakuze po Japanu, da li trijade po Kine, ili što da ne – Srpske teroriste po Kosovu, kladim se da nećemo dugo čekati da saznamo.

            A u međuvremenu - jipi-kaj-jej motherfuckers!

             

Hint: A možda će u šestom delu ganjati Kustu po Mećavniku i dizati u vazduh njegov Drvengrad? PLENTY OF WOOD TO DIE HARD!