Kula lobanja: Ghoul u Ćele-kuli

            U okviru akcije "Ghoulish Nish" (Ghoulnish!) već sam ovde predstavio foto-reportažu sa spomenika braniocima Niša iz doba Turaka, na brdu Čegar. To je, podsećam, mesto pogibije Stevana Sinđelića i njegovih junaka koji su, brojčano nadjačani, u ćorsokaku, napušteni od svojih saboraca (naravno! SSSS, iliti ćirilično CCCC!), sa sobom u smrt poveli 10-ak hiljada Turaka. Slikoviti izveštaj sa mesta ove svete klanice je OVDE.

            E, sad – logičan nastavak tog slikopisa jeste ishodište pomenute bitke, odnosno jedan od njenih slikovitih rezultata: Ćele-kula, unikatna građevina u svetskim okvirima. Nju su Turci napravili tako što su odrubili glave poginulih srpskih junaka sa Čegra, odrali ih, uštavili kod lokalnih kožara i ugradili u malter, u četvrtastu "kulu", s namerom da zaplaše narod od daljih buna. 

 

Ideja je bila da navedu Srbe da, rečnikom današnjih izdajnika i njihovih nalogodavaca (npr. povodom Kosova) "prihvate stanje na terenu". Tadašnji Srbi su, za razliku od današnjih, na tu ideju rekli: "Možete vi samo da nam prihvatite, ali znate šta!"

            Ukratko, uprkos svim odsečenim glavama, uprkos krvi i lobanjama, od željene strave i užasa nije bilo ništa. Turci su se malo zajebali oko "audience response" sa svojom horror-predstavom! Umesto straha i drhtanja, samo su osnažili tradicionalni srpski inat, i još tradicionalniju (bar u to vreme!) žudnju za slobodom.

            U svakom slučaju, radi se o jedinstvenom spomeniku kakvim niko drugi na svetu ne može da se ponosi: zapravo, većina naroda na sličnu ponudu odgovara sa "Neka, hvala; bolje nam odmah recite kol'ko visoko da skočimo; biće nam zadovoljstvo da udovoljimo vašem ultimatumu i prihvatimo 'realnost' koju ste nam nametnuli". 

Ćele-Kula (srpski: Kula lobanja) je obeležje ne samo grada Niša, nego i rečit simbol za čitav ovaj narod i njegovu slavnu, ali nesrećnu, stradalničku istoriju. Francuski pesnik Lamartin svratio je ovde 1833. godine i ostavio sledeći nadahnuti zapis, koji možete videti i u samoj Ćele-kuli:

"Ova ravnica bila je poprište smrti tih hrabrih srpskih ustanika, a ovaj spomenik njihova grobnica. Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Srbija, u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i sam Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili."

Dakle, iako suštinski morbidna građevina (tipična za stil "Pusto Tursko"), Ćele-kula je, karakterističnom srpskom alhemijom pretvaranja poraza u pobede, transformisana u simbol hrabrosti, ponosa i ljubavi prema slobodi kakve mnogi obližnji, pa i dalji narodi, ututkani u prijatno podguzno udvorništvo i ropstvo, niti su znali niti osetili, a još manje preduzeli nešto tim (eventualnim) ćutnjama...

Zbog svega toga, moja nedavna (ponovna) poseta Ćele-kuli bila je ispunjena poštovanjem i divljenjem, i zato se tu nisam glupirao kako bih inače na nekom drugom ghoulish spomeniku. Sa respektom, i sa knedlom u grlu, obišao sam ovo sveto mesto i podsetio se njegovog značenja i značaja.

Društvo su mi pravili dragi prijatelj iz Slovenije, Marko Mehtsun (žila-kucavica Grossmann festivala filma i vina!) i njegova ljupka izabranica Tina, autorka svih ovih fotografija, inače diplomirani foto-ekspert, što se i vidi iz priloženog. Njih dvoje sam, tokom njihove kratke ali slatke posete Srbiji, uoči Balteina, tj. Valpurgijske noći 2013-te, vodio da obiđu znamenitosti Niša i okoline.

Tu priliku iskoristio sam da fotografski ovekovečim neke od slikovitijih momenata vezanih za spoljašnjost i unutrašnjost ĆELE-KULE, jer ipak bilo bi nakaradno da imam u ličnoj arhivi slike sa svakojakih belosvetskih (američkih, austrijskih, hrvatskih...) zlokobnih lokacija, ali ne i sa nekih od kultnih Niških, koje su mi nadohvat ruke!

Na slikama možete videti spoljašnjost građevine napravljene krajem 19. veka da od elemenata zaštiti samu kulu i njene lobanje, u omalenom ali prijatnom parkiću odmah pored Vojne bolnice, 

kao i unutrašnjost – srećom, fotografisanje je dozvoljeno i unutra, pa nema potrebe za skrivanjem i zamajavanjem vodiča.

Nažalost, od prvobitnog obilja lobanja (bilo ih je 952), do danas ih je u građevini ostalo vrlo malo, manje od stotinak (kažu – nisam brojao – da je preostalo 58 komada). Mnoge su ljudi krišom skinuli ubrzo po podizanju kule, kako bi dostojno sahranili svoje bližnje, čija su tela Turci ovako oskrnavili i u morbidni show pretvorili. 

Jedna od lobanja je posebno izdvojena na pijedastalu, kao lobanja vođe ustanka, Stevana Sinđelića. 

Mislim da je posle svega ovoga izlišno uopšte naglašavati da, ako ste bili u Nišu, a niste videli Ćele-kulu, kao da i niste dolazili – jer šta ste onda, kog đavola, gledali, ako niste OVO?!

Ovom prilikom podsećam na još jednu ekskluzivu na ovom blogu: sken putopisa koji je saradnik kanadskog RUE MORGUE magazina napisao o Ćele-kuli za rubriku "Travelogue of Terror", nekoliko godina pre nego što sam ja počeo da pišem za njih. Kako je Ćele-kula izgledala jednom hororoljubivom strancu (kanađaninu italijanskog porekla verenom za srpkinju!) možete pročitati samo i jedino OVDE.

Prema tome, kao što ja to uvek ponekad kažem (a čegarski junaci, ugrađeni u Ćele-kulu, svojim primerom potvrđuju): DAJ MI SLOBODU ILI MI DAJ SMRT!