FOTOFOBIJA – Marko Pišev

             Na ovom blogu odavno stoji ekskluzivni intervju sa mladom nadom srpskog horora, piscem po imenu Marko Pišev. Kome je taj sadržajan i prosvetljujuć razgovor promakao pre nekoliko godina, evo ga još uvek OVDE.

Ali, nedavno shvatih da mi na blogu nije i osvrt na ovu knjigu koji sam svojevremeno pisao za POPBOKS. Sad je trenutak da se ta nepravda ispravi a ova izuzetna knjiga preporuči potencijalnim čitaocima kojima je do sada, zbog slabe reklame i distribucije, možda promakla – jer radi se o zaista prvorazrednom hororu, ne samo u domaćim okvirima!

Uostalom, ne stavljam ja svoj Pečat Preporuke na svašta!

O Škrabanju i Pisanju

(c) Dejan Ognjanović

 

Ne znam da li je puka slučajnost ili ima neke simbolike u tome, ali dva trenutno najbolja horor pisca u Srbiji imaju prezimena koja korene vuku iz reči vezanih za – pisanje. Goran Skrobonja neodoljivo asocira na latinsko scribo, scribere (a zlobnike možda i na – škrabanje?), dok se, evo, nova mlada horor nada javlja u liku i delu Marka Piševa.

Ovaj momak (rođen 1984.) je svoj knjiški debi imao baš u Skrobonjinoj zbirci Beli šum, a odmah za njom stiže i samostalni prvenac u vidu Fotofobije – zbirke novela u izdanju Trećeg Trga koja u punoj snazi pokazuje njegov talenat. Ako se baš moraju lepiti etikete, ovo jeste horor; ali radi se o hororu vrlo osobene i do sada u Srbiji retko viđane sorte. Naime, najistaknutiji eksponenti ove vrste proze kod nas (pored Skrobonje tu je još i Oto Oltvanji, uz povremena gostovanja Ilije Bakića, Darka Tuševljakovića, Ivana Nešića) bili su pretežno sledbenici hard-boiled škole pisanja, sa mnogo psovanja, alkohola, prosute krvi i sperme.

 

Pišev sledi nešto drugačiji put: njegov je horor od suptilnije, gotovo poetizovane sorte, sa većim naglaskom na atmosferi i nagoveštaju nego li na otvorenoj akciji i klanju. U tom smislu u njegovoj prozi jasni su uticaji pisaca kakvi su Ray Bradbury i Franz Kafka, a naročito Ramsey Campbell, Brian Hodge, pa mestimično i Thomas Ligotti. Indirektno, a možda i nesvesno, Pišev piše na tragu oca modernog horora, H. P. Lovecrafta, koji je takođe zaplet smatrao sekundarnim, i svoje priče podređivao atmosferi ili ugođaju koji je želeo da proizvede.

Uvodna novela, "Ostaci", od prvih rečenica uspeva da bude živopisna i uverljiva i hvata vas nemilice u fascinantni mikrokosmos svog autsajderskog junaka koji, opsednut sećanjima na jedan događaj iz detinjstva, dolazi u priobalno mesto, na svetionik u kome je neka mračna sila dovela do raskida mladalačkog prijateljstva kao i do mnogo tragičnijih rezultata nakon toga. Pišev vas skoro neosetno vozi iz urbanih olupina u okruženje primorske pustoši usamljenih plaža i napuštenog svetionika gde su pod letnjim suncem senke još jače.

Istovetna situacija, ali okrenuta naglavačke, krasi završnu novelu, "Fobija". I u njoj se junak vraća na mesto "zločina" koji ga je u detinjstvu obeležio, i pokušava da shvati šta se zapravo desilo sa devojčicom koju je voleo, ujedno preispitujući i svoj sadašnji (ljubavni, i šire) život. Umesto mora, ambijent je planina; umesto vrelog peska ovde je sve pod belinom snega, a ambijenti oronulog hotela u unutrašnjosti i ogolele šume na brdima oko njega opisani su sa vanrednim umećem i za Piševa osobenim spojem poetičnosti i jeze.

Umesto ekstrovertnih "urbanih" junaka koji najčešće krase horor priče njegovih gore-pobrojanih kolega, Pišev se u pričama ove zbirke uspešno i ubedljivo bavi introvertnim junacima daleko od velegradskog asfalta. Takav je slučaj i u priči "Stega", u kojoj nastavnik tehničkog obrazovanja u jednom malom provincijskom mestu mora da se izbori sa nasleđem prethodnog nastavnika, koji se ubio u obližnjem parku, a čije fotografije jednog učenika ogoljavaju više od tela. Sa vanrednim smislom za detalj i sugestiju, Pišev uspeva da čitaoca uvede u košmarni svet protagoniste, i da ga tamo i ostavi, bez izlaza i rešenja.

Tako biva i u priči "Šake" u kojoj naizgled prepoznatljiv motiv (starinska kamera koja izaziva smrt onih koje snima) dobija originalan, gotovo egzistencijalistički tretman.

Kroz sve četiri novele ove zbirke provejavaju proživljenost i promišljenost, emocionalna i intelektualna složenost te majstorsko baratanje jezikom koji ove bizarne, upečatljive košmare čine nadasve vrednim i intrigantnim mračnim draguljima savremene srpske žanrovske proze.