LJUDOŽDER VEGETARIJANAC (2012)

***(*)

4-

            LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je najbolji film nastao na ovim sjebanim post-Yu prostorima još od SRPSKOG FILMA. Odavno nisam ovoliko uživao u nekom filmu, ma čije proizvodnje – a to što dolazi iz bliskih krajeva (Hrvatska) i bavi se tematikom jezivo prepoznatljivom svima nama u ovim patetičnim "nezavisnim" državicama-otpacima nekadašnje države samo mu je dodatni plus. Današnji filmovi, ne samo sa Balkana, sve češće se svode na jalova ili misguided sviranja kurcu: LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je Prava Stvar! Real Deal! Ne samo što je zanatski odlično napravljen, nego je actually o nečemu: ima neku (i te kakvu!) poentu.  

Ima impakt, i emotivni i intelektualni, i kakav god hoćete. Udara u stomak. Ne izlazi iz glave. Opseda. Vraća se. Pogledao sam ga još pre dve nedelje, i još se nisam ohladio; još mi se vraća u misli – pre svega zbog svojih estetskih kvaliteta, mada, nažalost i zbog privatno aktuelnih sudara sa medicinskim hororima vezanim za bolesnog mi oca, zbog kojih u zadnje vreme dolazim u mnogo bliži dodir sa zdravstvom i njegovim polutrulim službama nego što bih to ikome poželeo.

Zamislite Barouzovog doktora Benveja kao ginekologa. U državi kojom caruju korupcija, nesposobnost, negativna selekcija, nemoral, kriminal… potpuni pad svega ljudskog. U Interzoni u kojoj najgori i najnesposobniji dobijaju na poklon odgovorne funkcije, u kojoj nevini po pravilu stradaju (tiho, neprimetno zgaženi, samleveni, neregistrovani – ili načas primećeni, pa ignorisani, zataškani…), u kojoj su oni koji bi trebalo da štite (policija) zapravo oni od kojih vam najviše treba zaštita, u kojoj su oni koji bi trebalo da štite i omogućavaju život (doktori – konkretno, ginekolozi i drugi srodni, vezani za plođenje, reprodukciju, rađanje) u stvari oni koji donose Smrt… 

Utoliko je logično i nadasve smisleno što je zanimanje našeg naslovnog Nečoveka vezano baš za ginekologiju (i, indirektno, abortuse) – a ne treba da čudi što je, baš kao i u SRPSKOM FILMU, prisutan ključni motiv: ubijanja / sjebavanja života u samom njegovom korenu… Bacanje mladog (potencijalnog) života niz klozetsku šolju… Ovde čak ni nemamo newborn porn, jer se dete ubija još mnogo pre te faze zrelosti; umesto toga, imamo embryo porn/snuff, u sceni još eksplicitnijoj od one zloglasne (stilizovane, metaforičke) u SRPSKOM FILMU… 

            U takvom društvu "u tranziciji", korumpiranom od dna do vrha i nazad, ljudski šljam prosperira kao muva-govnara u čučavcu nekog svratišta kraj auto-puta. Film nam prikazuje delić života i priključenija jednog takvog bednika, doktora vickasto nazvanog Babić, kojeg sjajno igra Rene Bitorajac kao oličenje beskrupulozne amoralne srebroljubive stoke koja bezobzirno srlja iz greške u grešku, ali ih spojem urođene pokvarenosti, dobre podmazanosti i jake povezanosti sa moćnim igračima iz "sive zone" uspešno zataškava. 

Tu je, recimo, njegov prijatelj i poslovni partner, policajac Ilija (Leon Lučev), koji ga povezuje sa Jedinkom (sic!), "kontroverznim biznismenom" tipičnim za sve post-Yu državice (Emir Hadžihafizbegović): vlasnikom luksuznog, "elitnog" lokala koji takođe posluje sa "damama za pratnju" – a njima je, naravno, potreban pouzdan ginekolog za sve ženske nuspojave jebanja za pare, od higijenskih do abortirskih…

Iskren da budem, prepričan ovaj film ne zvuči kao prvorazredan materijal: hell, pa meni je na hardu stajao bar pola godine dok mi u jednom trenu nije ćunulo da ga napokon pogledam. Nije mi delovao kao must-see prvog reda, niti zbog same tematike (zvučala mi je previše, za moj ukus, prepisano iz dnevnih novina) niti zbog minulog rada reditelja, Branka Šmita (aka Schmidt), čiji mi je prethodni film, METASTAZE, o hrvatskim naci-navijačima i srodnim stvorovima sa Tompson-koncerata bio okej, a za ove prostore i malo više od toga (3-), ali ne baš signal za "pod hitno, asap, gledati naredni film tog reditelja"! 

Međutim! Tim je veće bilo moje zaprepašćenje (i užitak) kad me je LJUDOŽDER VEGETARIJANAC zgrabio već prvim scenama, i vozio me glatko, stručno i bez ijedne greške sve do odličnog kraja, kao mator – k'o da nije iz ovih krajeva, gde dobri filmovi nastaju samo u incidentu, skoro slučajno!

Gluma je perfektna, svih odreda, od glavnih pa sve do najmanje epizode: kast bezgrešan, face prikladno odabrane da nije ni potrebno naročito naklapanje o tome ko su i kakvi ti ljudi i koje ih motivacije vode – sve je jasno na prvi pogled, a opet, ne radi se o karikiranju, ili barem ne samo o njemu. 

Scenario je pametno promišljen a dijalozi – ta rak-rana balkanskog filma, gde najčešće zvuče kao usiljeno, beživotno recitovanje – nadasve su prirodni i ubedljivi, sočni i duhoviti, prikladni i jezgroviti, tj. rečiti bez suvišnog blebetanja (enter Radovan III, o domaćim filmovima: "To kad počnu da keeenjaju: te 'Drugovi ovako ćemo', te 'Drugovi onako ćemo'…"). Ne, ništa od toga. Ovo nije radio-drama nego FILM, koji se izražava slikama, a pričanjem samo koliko je nužno, ne više od toga.

Kamera je dinamična, iz ruke, furiozno uleće u scenu, hvata momente, emocije, poente, u mestimično nimalo naivnim set-pisovima, tj. kadar-sekvencama s kakvima u ovim krajevima sme i može da se izbori još samo Miša Radivojević. Montaža doprinosi opštoj dinamici filma, ionako dramaturški kompaktnog i savršeno tajmiranog na nivou pojedinačnih scena i kadrova. Time se izbegavaju zamke tipičnog balkanskog filmoskrnavljenja: nimalo kilav, nimalo gnjavatorski, nego stalno u metu, u suštinu, mudro birajući relevantno, bez vrludanja, bez digresija i samo(za)dovoljnih epizoda i slepih koloseka – to je neprekidni WHAM-BAM-THANK-YOU-MA'AM koji živo i živahno vodi od scene do scene tačno kako i koliko treba, a da pritom sve što vidimo i čujemo dodaje opštoj slici, ugođaju i poenti.

Pored visokog nivoa zanatske izvedbe – što inače vredi istaći među uobičajenim balkanskim barbarogenijima-analfabetama! – ono gde se LJUDOŽDER najupadljivije ističe iznad drugih sličnih ovdašnjih filmova jeste u njegovom etitjudu: umesto da bude nadobudno-kritički suvoparan, kao beživotni školski sastav na zadatu temu tamo nekog Vukovca (srpski pristup), ili da bude srcedrapajuća melodrama sa tužnim violinama odnosno napadno popujući moralitet tipa "deco, ne radite ovo kod kuće" (bosanski pristup), ovaj film je napravljen kao vrlo vrlo crna komedija!

Da, on uzima crne hronike iz naših crnih novina i suptilno im pojačava grotesku sve dok čovek ne počne da se smeje od muke da plakao ne bi. I mada sam siguran da reditelj nije na umu imao ni Barouza ni L. F. Selina (ta dva nedostižna genija mizantropske burleske zasnovane na ozbiljnoj ličnoj medicinskoj zaleđini), LJUDOŽDER VEGETARIJANAC uistinu deluje kao kanalisanje vrlo crne bespoštedne satire na Čoveka i njegove najniže nagone tipične za remek-dela pomenute dvojice! Pritom je ovo izvedeno bez barouzovske groteske ili selinovskih tirada i galame - radije, moglo bi se govoriti o anderstejtmentu dostojnom jednog Tomasa Bernharda, toliko suptilnom i finom da će površnijem (balkanskom) gledaocu verovatno da promakne i smisao naslova, i prisustvo humora...

Možda sam ja tu malo projektovao (jer neki stvorovi na netu tvrde da ovde nema ni trun humora!), možda sam ja poremećena osoba koja se smeje tamo gde drugi očekuju violine ili zabrinuto mahanje prstom – ali fuck me, ja sam se, pored ostalog, slatko smejao tokom celog filma; pardon, ne slatko nego gorko-slatko; jer anti-junak, zlikovac čija priključenija pratimo tokom filma zaista je retko viđen totalitet negativnosti, Džukela prvog reda, u tolikoj meri da to brzo postaje zabavno! 

Treba samo videti kako se dr Babić sveti pacijentkinji koja mu je došla na pregled onda kad se ovome baš ne radi, a ona bi još sutra u Veneciju! Kako se vadi kad jednu ženu pogrešnom operacijom učini jalovom, a kako kad mu bezveze umre pacijenkinja posle rutinske operacije! Kako svoje greške svaljuje na drugoga! Kako ide na borbe pasa sa gomilom humanoidnih monstruma! Kako obavlja abortuse nad "damama" svog novog poslodavca (pažnja: jedna takva scena, prilično eksplicitna, navela je nekog nesrećnika u Puli da razbije nos u pokušajima da napusti Arenu)!

Neću da spojlujem: vredi uživati u svim tim crnim epizodama ove orgije nečoveštva – na pragu Europske Unije, of kors. LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je više od osude jednog konkretnog mesta i vremena; i time ne mislim to da će njegove horore lako prepoznati ne samo Hrvati, nego i svako iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne, pa čak i Slovenije (o, daaa!) – već mislim da, baš kao i Barouz i Selin (i Bernhard), tako i Šmit u ovom delu dotiče izvesne univerzalije o životinji zvanoj čovek, i pruža više nego solidnu dijagnozu tog živinčeta i njegovog ekosistema. Dijagnoza, naravno, nije vesela, ali – nemojmo svirati kurcu! Baš zato što netremice, i čak sa ledenim besom (spojem indignacije i rezignacije), zuri u srce tame – ova orgija crnohumornog veneričnog horora sa ozbiljnim socio-antropološkim dimenzijama zaslužuje bespogovorni Ghoulov Pečat Preporuke!