***(*)
3+
Nema više dobrih horora, kažete?
Nema šta čovek da pogleda kad se uželi dobre strave, a da ne vadi iz naftalina
neki klasik iz prošloga veka? E pa, evo da načas prekinemo s jadikovkama: film
koji uzaludno jurim, proganjam i okapavam po raznim opskurnim mestima na
internetu već godinama – najzad je postao dostupan! Zagrejao sam se za njega
čim je bio prikazan na Fantaziji ili tako nekom festivalu još 2005. a onda je,
nakon što je dobio još par hajp-rivjua, bukvalno nestao sa radara.
Nije ga bilo na DVD-u, nije se nigde prikazivao, nije se znalo šta
je s njim… Kako izgleda, retardirala ga je kupovina Miramaxa od strane Diznija
i nestao je u procepu između stare i nove uprave. I evo, punih 8 godina nije se
mogao nigde, nikako pogledati. Istog časa kad je CURANDERO procurio, budući da
je bio u samom vrhu liste mojih most
wanted filmova, smesta je overen, i mogu s radošću reći da ovog puta
hajp-balon nije bio izduvan:
naprotiv, uživao sam u CURANDERU više nego što sam svih ovih godina smeo da
maštam!
Šteta što su neki sasvim vanfilmski
razlozi toliko dugo ovo činili nedostupnim, jer čak se i ne radi o nekakvom
jeftinom opskuritetu, već o delu s kojim su povezana neka sasvim marketabilna
imena. Pre svega, scenario je pisao Robert
Rodrigez (nije nikakav rod reditelju, koji se zove Eduardo Rodriguez!),
glavnu i naslovnu ulogu igra originalni marijači (pre nego što je to
rimejkovano kao DESPERADO sa Banderasom) a vanredno dobre efekte maske i
kreatura dizajnirao je Patrik Tatopulos
(SILENT HILL, RESIDENT EVIL: EXTINCTION, STARGATE, GODZILLA, PITCH BLACK,
SOLOMON KANE…)!
Radi se o priči natopljenoj crnom
magijom, demonolatrijom, okultizmom, obilatom krvlju, žestokom pucnjavom pa još
začinjenom ljutim meksičkim papričicama, što sve zajedno daje bogat, ukusan i
jak paprikaš prema kome se uobičajene američke "teens in Satanic
peril" bljuvotine razotkrivaju kao veštački plastični bezukusni komadići
hot doga.
Kurandero je meksikanski vrač, moderni
urbani ekvivalent šamana: ukratko, osoba u kontaktu sa onostranim, obdarena
time da vidi i skida magiju, a ako zatreba – i da je "baca". Njega
angažuje zgodna policajka kao ispomoć u rešavanju okultno-zločinačkog slučaja. Naime,
samo što su uhapsili jezivog ćelavog satanistu, pošto su mu u avliji pronašli
desetine zakopanih leševa, iskasapljenih u ritualne svrhe, a ovaj im već umakne
iz ćelije, ostavivši za sobom posetnicu u vidu iskasapljenog tela čuvara i
zidova išaranih krvlju. Pajkani bez mane i straha drhte pred ovim mađijama
usred svoje stanice, a šef policije je doslovno zalepljen za stolicu i dva dana
ne sme da digne dupe od nje, dok se stanica ne "očisti"…
A to je samo početak istrage koja
vodi kroz svet podzemlja Meksiko Sitija, čiji haosi i mrakovi kao da pripadaju
mestu gde se SVAŠTA može dogoditi, a često se upravo i događa. Pre svega,
uživanje je posmatrati film o realnom, a opet egzotičnom "satanizmu"
smeštenom tamo gde ljudi još uvek veruju u njega – oni sa ulice kao i oni iz
policijske stanice – sa obiljem ikonografskih detalja osvežavajuće drugačijih
od uobičajenih pentagrama i devica iz američkih filmića.
Jarci; lebdeće device; magijska
upotreba jaja; magija kostiju, krvi i rogova; slikovita katolička groblja sa
još slikovitijim lokalnim magovima što tu ordiniraju; leševi žrtava zakucani na
plafon, rasporenih i ispražnjenih trbuha, poređani u oblik zvezde; satanska
opsednutost; nadahnuto prikazana demonica u full-body make-up kostimu… i još
mnogo toga sličnog. Pravcati eye candy
za sve ljubitelje ove vrste slikovnosti!
CURANDERO vas grabi samim početkom,
i ne posustaje sve do kraja, uprkos pomalo kilavom i nedorađenom glavnom
junaku, odnosno glumcu koji prećeruje sa underplayom. Zato je tu
mega-zanimljiva priča izneta u jakom ritmu, bez gnjavaže i vrludanja; stalno se
nešto zabavno, memorabilno, vizuelno-nadahnuto dešava, a opet je dovoljno
nepredvidivo da gledaoca drži u napetosti i neizvesnosti, i svako malo desi se
neki WOW payoff koji golica za
gledanje dalje…
Da li sam nekada pomenuo koliki
fetiš odmalena imam za telesa zakucana ili zalepljena za plafon? Jezivi potencijali te slike ne nalaze se u hororu dovoljno
često, a dobrodošli su kadgod ih bude (čak i u bulšitu tipa END OF DAYS!). Kad
sam kod toga, CURANDERO može da se prči jednom od nadahnutijih i gadnijih scena
te sorte.
A da li sam vam pričao koliki fetiš
imam na ljudska tela koja levitiraju i kojima se nešto ludo i krvavo dešava u
vazduhu – još otkad sam prvi put gledao Palminu FURIJU, pa nadalje preko STRAVE
U ULICI BRESTOVA itd? E, i ovde imamo jednu lepu i krvavu sliku iz tog žanra –
nažalost, prekratku, u flešbečkim fleševima, ali svejedno efektnu.
A znate li, slučajno, koliko me pale
dobro napravljene full-body man-in-suit
kreature? Nema veće radosti nego kad me horor počasti jednim monstrumom koji
nije sakriven mrakom ili nekom vrstom odeće, nego mu je vascela mutirana
bradavičasta nabubrela fizionomija ogoljena. A ako ima i rogove… Pa još sve to
urađeno praktičnim efektima, u lateksu i srodnim materijalima: ništa jebeni
CGI, ništa crtani filmovi, ništa kompjuteri – sve je na licu mesta, u kameri, stvarno,
plastično, mesnato, kao u zlatnim
danima Stiva Džonsona i kompanije (pominjem
baš njega jer ova demonica neodoljivo podseća na onu rogatu iz HIGHWAY TO HELL).
O mojoj ljubavi prema satanističkoj
ikonografiji neću da trošim reči, a i sklonost nadahnuto i obilato prosutoj
krvi (naročito u ritualnom kontekstu) dovoljno je ovde dokumentovana. Ako sve
to znate, biće vam jasnije da je CURANDERO morao da mi legne kao kec na desetku.
Nije mi smetala fotografija u ipak prejakom kontrastu, pa ni mestimično
preterivanje sa BU!!! efektima (donekle opravdano, zbog vizija koje naš
kurandero ima na mestima zločina, a i šire). Uostalom, ima ovde ceo jedan šok koji nisam predvideo, i
baš me je lepo trgnuo. Lepo je znati da i to može (još uvek) da mi se desi
tokom gledanja filma!
A da ne pomisli neko da je ovo samo goli
krvopljus za obožavaoce rasporenih trbuha, ima u ovom hororčetu više nego
solidna količina strave! Uz svu
stilizaciju zapleta i ambijenta, zadovoljan sam količinom realističnih detalja
koji svu ovu sve fantastičniju priču ipak glatko ukorenjuju u to okruženje, u
odlično ostvarenu atmosferu nadrealnog i natprirodnog usred svakodnevnog, što
je postignuto između ostalog i odličnim smislom za detalje i jezive
nagoveštaje. Kad sam kod toga, početak filma kao da aludira na stvarni slučaj
santerijskih crnomagijskih zločina u okviru jednog narko-kartela, o čemu sam
ovde već kačio sken novinskog članka, u okviru serijala SATANIZAM
MEĐU SRBIMA (klikni, pa vidi text "13
žrtava ukletog ranča").
CURANDERO se može pohvaliti najmanje
jednom nadasve uspelom, baš-baš jezivom
scenom čistog horora, za izazivanje žmaraca i trajno uznemirenje. U pitanju je
onirička scena kao iz čistih košmara, u kojoj genijalno odabrani, mega-jezivi
ćelavac i tatko na satanisti dolazi u policijsku stanicu usred bela dana i vodi
preteći razgovor s našim kuretom, potpuno neopažen, kao da se sve dešava u
jednom zamrznutom trenutku u odvojenoj
stvarnosti. Možda nije slučajno što se zloćko zove Kastanjeda!
Ovo je, sve u svemu, zamalo pa
odličan čistokrvni horor u kome čak ni izdašne količine pucnjave, akcije i
mahanja pištoljima ne rasplinjavaju stravu, nego joj najčešće i doprinose, ili
se s njom nalaze u skladnom zagrljaju. Recimo, najžešća pucnjava, na ulicama
grada, usred dana, prirodno se razvija u još jednu oniričku scenu
zlokobne vizije, i ta prožetost ovozemaljskog i mističnog retko je kada na
horor filmu bila ovako uspešno i ubedljivo izvedena.
Film bi svakako bio bolji da je jači
glumac u glavnoj ulozi, i da je taj lik malo bolje i detaljnije osmišljen i
životnije prikazan: njegove muke sa neželjenim "darom", kao i odnos
sa pokojnim (?) ocem, takođe kuranderom, prisutni su samo kao rutinski motivi u
zapletu, za guranje priče napred; moglo je tu da se unese više duha i duše.
Takođe, zaplet ima nekoliko rupa ili bar nedorečenosti u temeljnim postavkama.
Kao prvo, nejasno je kako je i zašto demonica uopšte stekla svoju
demonsku prirodu, odnosno "opsednutost". Postoje sugestije da se radi
o nekakvoj crnomagijskoj mešavini Makenovog VELIKOG BOGA PANA i Lavkraftovog
DANIČKOG UŽASA – ali to je previđe mutno sugerisano, i ostaje nejasno ko je,
kako i zašto opštio sa kojim demonom, i s kojim ciljem, da bi proizveo ovu
konkretnu curicu.
Kao drugo, Kastanjeda navodno ganja demonicu kako bi zahvaljujući
njoj stekao besmrtnost. Problem je samo što, em je nejasno kako će mu baš ona omogućiti baš to, em njega vidimo u jednoj sceni kako doslovno izbegava
metke: kad nekakvi konkurenti pucaju na njega, on učini da meci završe u
njihovim telima, a on se samo ladno smeje, kao – nije mi ništa. Šta će mu onda
demonica kad već može da izbegava metke?
Kao treće, anđeoska (?) priroda jednog sporednog lika, otkrivena na
kraju, deluje neopravdano, niotkuda nakalemljeno, i mada lepo izgleda, nejasno
je šta bi tačno trebalo da znači i kuda da vodi.
Najzad, iako je kraj filma, uopšteno gledano, zadovoljavajući, ipak
ostavlja utisak da smo gledali prvi deo neke veće sage, kao da smo tek
zagolicani i da prave stvari i još veće borbe tek predstoje. Ko zna, možda je
tako i trebalo da bude, možda su oba Rodrigeza planirala nastavke, ali – sudba
im nije dala. Bilo kako bilo, svakako je kvalitet kad vas jedan horor na kraju
ostavi gladnim za JOŠ.
Eduardo Rodrigez je odradio odličan posao kao reditelj, film prosto pršti od
energije i vizuelnog nadahnuća, od maštovite upotrebe kamere, od rafalne
montaže, od efektnih rešenja. Da je CURANDERO dobio adekvatnu distribuciju
2005. kada je bio napravljen, mogao je da stekne barem kultni status i reditelju obezbedi solidnu karijeru. Avaj, umesto
toga, ovaj je do danas potpisao samo nekoliko TV radova i par B-C akcijaša, od
kojih EL GRINGO zapravo zvuči kao nešto što bi se možda moglo pogledati.
Šteta je što se ovaj manje izvikani Rodrigez, za sada, nije vraćao hororu, jer očito je da ima ono što
treba za taj žanr. Dokaz toga je ne samo CURANDERO, nego i njegov prilično
jeziv kratki studentski (!) film DAUGHTER, koji obavezno morate pogledati dole.