Nastavljam
akciju plasiranja naučnih radova na ovom blogu, mada ovog puta red je došao na
jednu malo drugačiju
vrstu doktora, i na jednu malo drugačiju vrstu
rada. Oni koji duže prate The
Cult of Ghoul znaće šta da očekuju kad kažem da je autor ovoga što sledi – Aleksandar B. Nedeljković! Pored dva gore
već linkovana teksta, na ovom blogu možete naći i njegov sudar
sa Frankenštajnom, a sada, okršaj kakav srpska akademska misao još nije
videla: dr ABN se hvata ukoštac sa novelom "Starac i more" E.
Hemingveja, i dekonstruiše, onako kako to samo on ume – njenu poslovnu
politiku!
Uostalom,
pogledajte i sami kako to dr ABN najavljuje:
"Kad
kritički pogledate proslavljenu novelu Ernesta Hemingveja (koji je dobio
Nobelovu nagradu) „Starac i more“, i, ako pri tome uključite „SF oči“, tj. svu
onu strogost kriterijuma, naročito u oceni plauzibilnosti sadržine, KAO
DA ocenjujete naučnu fantastiku – dakle, bez ikakvog popusta – novela
se sva sruši. Otkriju se neke katastrofalne, porazne istine o njoj. Članak
(naučni rad) dr A. B. Nedeljkovića o tome, objavljen u najnovijem, 49-tom broju
kragujevačkog univerzitetskog časopisa „Lipar“,
možete sada pročitati sasvim besplatno, i vrlo lako, tako što ćete skinuti ceo taj broj
sa sajta Univerziteta Kragujevac, pa, onda, kad je taj pdf dokument bezbedno u vašem kompjuteru, pogledajte stranice
171-179... to je taj članak.
Verovatno je,
da ćete biti zapanjeni. Opet, možda je i bolje da ne uzmete taj članak, jer ako
ga pročitate ceo, verovatno nikada više nećete videti Hemingveja istim očima.
Može to biti ogromno razočaranje."
Ovo što sledi
ispod je upravo taj članak, preuzet iz rečenog časopisa: ja sam ga samo
prebacio u latinicu, a nekoliko fusnota je, zbog formatiranja na bloggeru,
prebačeno u zagrade. Sve ostalo je od reči do reči tako kako je to dr ABN
napisao. Ja sam samo bio slobodan da boldom
naglasim pojedine rečenice od naročitog značaja za... eh... književnu nauku.
Oni koji ne
veruju da je ova osoba stvarna, ili koji misle da je ovo dole napisao neko iz
zezanja, neki ekvivalent Žike pesnika, recimo, mogu da kliknu na gornji link i
pogledaju originalni rad u tom
časopisu! Svi ostali – uživajte!
Aleksandar B. Nedeljković
Filološko-umetnički fakultet, Kragujevac
ŠTA JE STARAC SANTJAGO ZAPRAVO PLANIRAO DA POSTIGNE
NA MORU BLIZU KUBE
(2 Ovaj rad nije ranije
objavljivan, ali, bio je usmeno prezentiran, pod istim naslovom, na Filološkom fakultetu
u Beogradu, 26. novembra 2010, na međunarodnom naučnom skupu FID – Filološka istraživanja
danas.)
821.111(73)-31.09 Hemingvej E.
Hemingvejevu novelu „Starac i more“,
uz sve dužno poštovanje, treba razmotriti i na jedan skeptičan, bukvalan način,
naime, sa čisto praktičnog stanovišta, kao
ribarski ekonomski poduhvat. Neke nove stvari se vide, kad se tako gleda. Narativne
strategije, kojima se autor poslužio, bile su veoma uspešne, pa je on za ovu pripovetku
dobio Pulicerovu nagradu, a ubrzo je dobio i Nobelovu nagradu, u čijem obrazloženju
je pomenuta baš ova pripovetka; ali mi danas uočavamo i znatne nelogičnosti, i neuverljive, „nameštene“ elemente, koje
ne bismo oprostili u nekim drugim žanrovima. Na primer: ako je Santjago hteo da
ukrca u svoj čamac ulovljenu i ubijenu ogromnu ribu sabljarku, tešku oko 750 kilograma,
dakle desetak puta težu od njega, koja u čamac te vrste (skif) nikako nije mogla
da stane, postavlja se pitanje koji je zapravo bio njegov poslovni plan. Svakako je mogao da iseče barem najkvalitetniji deo,
možda četiri komada po 25 kg najboljeg mesa,
ali on je, umesto toga, ostavio celu sabljarku u vodi, da je ajkule pojedu. Prethodno
je, pošavši iz malene ribarske luke Kohimar nadomak Havane, ulovio i ubio jednog
delfina, koji nije mogao imati manje od 40 kilograma težine, što bi za starog Santjaga,
nakon osamdeset i četiri dana očajnog ribarskog neuspeha, bio zaista izvanredan
ulov, izvor odlične zarade; ali ga nije poneo nazad do Kube, nego je samo pojeo
dva-tri zalogaja njegovog sirovog mesa a onda ga je bacio nazad u more. Preostaje
samo jedan zaključak o Santjagovim motivima.
Ključne reči: Ernest Hemingvej, „Starac
i more“, poslovni plan
U noveli Ernesta
Hemingveja „Starac i more“, vidimo da je Santjago profesionalni, aktivni ribar,
sa velikim iskustvom, mada, zapravo, kad bolje pogledate, nigde nije konkretno navedeno
koliko godina tog iskustva on ima; dato nam je da znamo da nije celog života bio
ribar. Ali, jeste profesionalac. Njegov je posao, dakle, da hvata i prodaje ribu.
Mi ćemo se u ovom radu vrlo malo baviti pitanjem Santjagovog heroizma, ali ćemo
pažljivo razmotriti njegov poslovni plan.
Ali taj njegov
plan je – ako ga želimo objektivno pogledati – katastrofalno pogrešan.
U prvoj rečenici
novele, u engleskom originalu, saznajemo, bez ikakve mogućnosti nedoumice, da je
njegov čamac od one vrste koju na engleskom zovu „skif“ (”a skiff”), (Hemingway
1967:5).
Na Vikipediji nalazimo
definiciju skifa, to je svakako mali čamac, a u američkoj upotrebi to je mali čamac
za ribarenje na moru (”a type of small boat … In American usage, the term is
used to apply to small sea-going fishing boats”, Vikipedija, skif: 2011). To je
plitak čamac, tri-četiri metra dugačak, otvoren
sa gornje strane, tako da kiša, ako počne, pada u njega, a i talasi mogu vrlo
lako zapljusnuti u njega, jer nema pokrivenu, zatvorenu palubu. Predviđen je za
jednog ili dvojicu ribara, i samo za mirno more i lepo vreme. Može imati prikačen,
na zadnjem kraju, spoljašnji motor, takozvani
vanbrodski motor, ali ne mora ga imati; i, gle, iako se priča dešava posle Drugog
svetskog rata, možemo pretpostaviti 1951. godine kad ju je Hemingvej i pisao a njegova supruga Meri Hemingvej prekucavala (Blum,
175) i kad je sportista, bejsbol igrač Džoe Di Mađo (Joe DiMaggio) bio na kraju
aktivne karijere ali još uvek izvanredno popularan – te godine, Santjago u svom
čamcu nema vanbrodski motor, koji mu je mogao mnogo, čak presudno, pomoći. Hemingvej
je svog junaka ostavio bez tog pomoćnog sredstva, zato što je baš hteo da ga izloži
udaru sudbine, da bi Santjago bio veći heroj a što manje čovek modernog doba i tehnologije.
Da ne bude nikakve dileme, nikakve sumnje: u noveli
je jasno opisano kakva je to vrsta čamca: taj skif ima i vesla (”he was rowing steadily”,
21) ali i jedro, i to zakrpljeno starim vrećama od brašna (“The sail was patched
with flour sacks”, 5, see also p. 70), a u povoljnom vetru, ovo jedro dobro vuče
čamac napred (“drawing steadily”, 71). Jarbol Santjagovog čamca je tako mali, da
Santjago, po povratku na Kubu, može da obavije tj. namota to krpljeno jedro oko
jarbola, uveže ga kanapom, i da izvadi ceo taj jarbol iz ležišta (!) i odnese ga
kući, noseći ga na ramenu, što je njegova uobičajena praksa (88).
Ali u prvoj rečenici
novele saznajemo i tužnu činjenicu da stari Santjago već osamdeset i četiri dana
nije ulovio nijednu ribu (“has gone eighty-four days now without taking a
fish”, 5). Ovo je već pomalo čudno. Zašto
se Santjago toliko usmerio na hvatanje samo velikih riba? To ne izgleda kao trezven
poslovni plan. Mogao je Santjago, osim
udice za veliku ribu, da baci i mrežu i malo mamca i nahvata manju ribu; ili da
baci nekoliko malih udica, opet za manju ribu. Mnoge njegove kolege rutinski hvataju
sitniju ribu da im posluži za mamac a i za večeru. Šta bi loše bilo u tome, da se
vrati popodne sa tridesetak kilograma nahvatane sitnije ribe, i proda je, glavninu,
odmah – da bi bila odmah i poslata rashladnim kamionom na pijacu, dok je sveža
– i zaradi nešto para? Ali, ne, on hoće ili podvig, ili ništa; on je, reklo bi se
(ako ćemo biti ironični), sportista u duši.
Verovatno bi trebalo
da je Santjago svestan da je star i da je u ponečemu već popustio, a verovatno je
i sposoban da peca sitniju ribu, kad već pretenduje da hvata sabljarke. Zapravo
u noveli vidimo da je on imao nekoliko prilika da uhvati manje, savladivije ribe,
ali ih je namerno izbegao.
Prvi totalni slom logike dešava se u ovoj noveli
u trenutku kad Santjago uhvati delfina. Dodajmo, uzgred: ogromna, neverovatna greška,
koju recimo u naučnofantastičnoj priči fanovi
nikada ne bismo oprostili piscu, sastoji se u tome što Hemingvej umišlja da je delfin riba. Delfin nije riba. I nema škrge. Delfin
je sisar, i diše na pluća, i može se i udaviti, itekako. Nepojamno je, ali istinito,
da su čitave generacije kritičara, zadivljene neospornim humanističkim dometima
ove pripovetke, i zasenjene sjajem Pulicerove
i Nobelove nagrade, ostale slepe za ovaj elementarni fakt iz biologije, koji
i mnoga mala deca znaju: delfin nije riba.
(3
Ali, naučnu fantastiku čitaju uglavnom najbolji
đaci, i to oni koji vole i prirodne i društvene nauke.)
Santjago je uhvatio
i ubacio u čamac, i ubio, jednog delfina (52), koji je prethodno progutao dve leteće
ribe, i onda mu je izvadio škrge (!!!
“gills”, 56) koje bi isto tako mogao naći i kod slona ili kod tih svojih lavova,
ali, ako i oprostimo tu neverovatnu grešku, kao i nepreciznu, pomalo dvosmislenu
anatomiju gde su dve progutane leteće ribe ostale delfinu u “čeljustima” ili ipak
u želucu (dvosmislena engleska reč “maw”, 56) stižemo, tek sad, do porazno besmislenog
Santjagovog daljeg postupka, do ogromnog, glavnog promašaja: to, taj trenutak, kad
je upecao delfina, očigledno je bio trenutak da odseče udicu na kojoj je sabljarka,
koja je nastavljala da ga silovito vuče ka pučini, sve dalje od Kube, i da se vrati
na Kubu, u tu malu ribarsku luku Kohimar pokraj Havane, sa ulovljenim delfinom,
svojim prvim plenom u 84 dana.
Enciklopedije nas
uče da delfina ima raznih vrsta i da najmanji od njih (a zašto bi ovaj Santjagov
bio najmanji?) jeste težak oko 40 kilograma, što znači da bi bio odličan ulov, a
prosečni i tipični delfin ima i mnogo veću težinu, stotinak ili sto pedeset kilograma.
Dobro skuvano, delfinovo meso je izuzetno ukusno, kaže Santjago (57) dakle moglo
bi se dobro i prodati na ribljoj pijaci. Međutim,
taj delfin se u čamcu nekako čudesno smanjuje na beznačajnost, na dva komadića mesa,
od kojih Santjago pojede polovinu jednog, tako sirovo i čak neposoljeno, a glavninu
delfinovog tela on baci u vodu (!!!), i do kraja novele mi delfina i zaboravimo,
jer nas dinamika i emocija priče povuče dalje, takav je naš instinktivni čitalački
odziv (engl. reader response). Ako ćemo biti sada sasvim bezosećajni za opšteljudsku
dimenziju Santjagovog heroizma, i ako ćemo
gledati samo banalni i bukvalni ekonomski aspekt njegove situacije, moraćemo
da uvidimo istinu da Santjago zapravo ne
želi da zaradi na taj način, sa samo 40 kilograma ulova (jer mu pisac ne dozvoljava).
Narativna strategija je zahtevala da Santjago nema nikakav ulov, da bi dalja suicidalna
upornost sa sabljarkom izgledala makar prividno razumna i da bi priča o tragičnom
herojskom neuspehu mogla da se odvije do kraja. Banalizacija, pad u svakodnevicu (uhvatio nešto, najzad, ali samo 40 kg
ili samo stotinak, zaradiće novac, najzad, ali ne spektakularno veliku sumu) nije
dolazila u obzir, bilo bi to vrlo ne-Hemingvejevsko odustajanje od heroizma.
Sabljarke su velike
i snažne ribe. Ima ih raznih vrsta, ali, Hemingvej nam ne ostavlja mnogo dileme
o sabljarki (engl. marlin) koje je Santjaga tako namučila: teška je, procenjuje
Santjago, oko 750 kilograma, a možda i mnogo više! Sedamsto pedeset kilograma je ogromna težina, verovatno deset puta veća
od težine samog Santjaga. (Oko ovoga dileme nema: “over fifteen hundred pounds … maybe much
more”, 70.) U Vikipediji se, u članku o sabljarki (Vikipedija, marlin), pominje
Hemingvejeva novela (sasvim prirodno, jer
to je sigurno najslavnije književno delo ikada napisano o sabljarki), pominje
se i da su najteže sabljarke imale i preko 800 kilograma, i precizira se da je Santjagova
sabljarka bila dugačka (kao što se u noveli i konstatuje, eksplicitno,
89) oko pet i po metara.
(4
Vikipedija, Marlin (2011): “Marlin are rarely table fare, appearing mostly in
fine restaurants. Most modern sport fishermen release marlin after unhooking.
However, the fisherman in Ernest Hemingway’s novella The Old Man and the Sea
was described as having caught an 18-foot (5.5 m) marlin to sell its meat.”)
Približno
dva puta duža od čamca.
Iako se, kako bi
svojevremeno rekao profesor beogradskog Filološkog fakulteta Radoslav Josimović,
nalazimo “u podnožju književnih propileja”, ne možemo ostati nemi pred činjenicom
da je Santjago pokušavao da ulovi ribu koju baš nikako nije mogao da utovari u skif,
jer je bila mnogo veća i teža od njega zajedno
sa skifom.
U
srpskom prevodu, Aleksandra Stefanovića, u prvoj rečenici novele stoji, poetično
ali ne baš mnogo precizno, da je Santjago bio “u svome čunu” (ne kaže se kakav je
to čun, ne kaže se da je skif, a “čun” bi
mogao biti i kajak, piroga, kanu... itd). Ali za ribu od 750 kg, pa još i
5,5 m dugačku, svakako nije moglo biti mesta u čunu. To kaže i sam Santjago.
Dodajmo, riba sa
500 kg mišića morala je biti neuporedivo jača od Santjaga. Hemingvej ovu tačku brani
time što je Santjago u mladosti bio šampion u obaranju ruke, dakle ima verovatno
i sad vrlo jake ruke. Ali to je smešno, on
je ipak samo čovek. Da se ta sabljarka samo jednom praćaknula zaista jako, mogla
je da ga odnese u more, ili, ako mu je telo bilo zaglavljeno u čamac, da mu otkine
obe ruke iz ramena, ili prste naravno. Konj je težak oko 400 kilograma, od čega
su mišići samo deo. Zar bismo poverovali da Santjago može jednim kanapom da zadrži
trzaje tri ili četiri konja koji se u panici otimaju od njega? To je potpuno neuverljivo.
Pa hajdemo ipak
dalje. Čitamo preostali deo novele. Nekim čudom, posle strahovitih napora, Santjago
uspeva da ubije sabljarku i – zatim – šta?
Znamo šta se desilo,
ali, postojao je mogući alternativni plan. U tim trenucima, dok ajkule još nisu
napadale, mogao je Santajgo da izreže stotinak kilograma najboljeg mesa, bez kostiju,
i utovari u skif – nekoliko ogromnih komada, mada bi sigurno i sa njima morao junački
da se rve, dok ih podigne u skif – i da krene najbrže što je moguće, natrag, prema
Kubi, od koje se strašno udaljio, što i sam mnogo puta konstatuje (kao da tim ponavljanjem
skida sa sebe krivicu za slab biznis-plan). Možda se mogao vratiti pre nego što
se meso ukvari. Umesto toga, on je privezao tu ogromnu sabljarku za svoj čamčić,
sa strane, duž boka čamca, i krenuo tako nazad, sporo, jer vukući toliku ribu, nije
mogao brže.
Zašto nije predvideo da će ajkule doći i napasti
mrtvu sabljarku? Toga bi se setio i ribolovac amater.
Hemingvej je propustio
da nam to objasni, ali nije propusto da napravi niz očiglednih aluzija kojima poredi
Santjaga sa Isusom Hristom na usponu uz Golgotu itd. (88 i drugde). – A kako znamo da te aluzije nisu slučajne, da
ih nije pisac nehotice, igrom podsvesti, bacio na papir?
U interesantnoj,
korisnoj knjizi Hemingvej, poetika kratke
priče, Vladislava Gordić-Petković uverljivo diskutuje o desetak Hemingvejevih
kratkih priča (novelu “Starac i more” samo uzgred pominje, jednim standardnim pasusom,
na str. 200), a na str. 206, bližeći se zaključku, kaže:
Pomno čitanje Hemingvejeve
kratke proze otkriva pisca koji je svestan postupka, eksperimentatora koji je u
prozi iskušavao dramske konvencije, manipulisao pripovedačem do te mere da ga je
bezmalo ukinuo i izbrisao, ali i afirmisao jezičku i motivsku askezu koja je doprinela
da se čist, precizan i jasan jezik pokaže u svojoj dotad poricanoj moći.
Hemingvej jeste takav pisac. Zaključujemo da
svoje narativne strategije, primenjene u noveli “Starac i more”, nije upotrebio
slučajno, nego namerno, dobro promišljeno. – Eto tako znamo da prilično upadljivo
nameštene aluzije na Hrista nisu slučajne.
A zašto nismo saznali, nigde u noveli, konkretno
koliko godina se Santjago bavio ribolovom? To je pisac prikrio da ne bi Santjago
sa tim svojim amaterskim i inadžijskim postupkom (sa sabljarkom) ispao još više
nerazuman, a postupak još više neuverljiv.
Ali i to nije ono
najgore.
Prava katastrofa, havarija, moralni bankrot
novele nastupa na tri strane pred kraj: Santjago, sada na obali, i, kao što toliki kritičari rekoše (jer je bilo
jasno namešteno da primete i oduševe se) poražen ali ne i moralno slomljen,
pita dečaka, Manolina, “Da li su me tražili?” a Manolin odgovara da je bila, odista,
organizovana potraga, u kojoj su učestvovali brodovi i avioni Obalske straže
(“Did they search for me?” “Of course. With coast guard and with planes.”, 90).
Na ovo, Santjago nehajno prokomentariše da je Atlantski okean vrlo veliki a skif
vrlo mali i teško se uočava; i, ništa više ne govori o toj temi.
Prisiljeni smo
zaključiti, da je Santjago jedan veoma neodgovoran
čovek. Morao je znati, kad se kapricirao da savlada baš tu ogromnu sabljarku, i
kad je zato, iz hira, dozvolio da ga ona odvuče tako daleko od Kube – morao je znati
da će ljudi na obali primetiti da se on danima ne vraća, i da će organizovati potragu,
da bi spasavali njegov život. Plovili su, dakle, brodovi Obalske straže (ne saznajemo da li kubanske, ili američke),
leteli su avioni! – to je moralo koštati
hiljade dolara, stotinama puta više nego što vredi jedna odsečena udica. Mogla
je naići oluja, mogao je neki avion da se sruši, ili brod da potone, i neko da pogine,
zbog Santjaga. Tako izložiti svoju društvenu
zajednicu velikim troškovima, pa i opasnostima, zbog jednog hirovitog i potpuno
beskorisnog postupka – to je veoma neodgovorno.
Postavlja se i
pitanje, šta je vlast uradila kad se Santjagov skif najzad pojavio na vidiku, donoseći
samo kostur i glavu sabljarke. Da li su obustavili potragu? Ili su je nastavili,
brodovima i avionima, još satima, ili danima? Da li se Santjago uopšte potrudio
da obavesti Obalsku stražu da se vratio? Imamo dokaz da se nije potrudio, ni najmanje,
jer, kad je došao kući i otpočeo razgovor sa Manolinom, tako ležerno je usput zapitao
“Da li su me tražili”! Zar nije bila njegova
obaveza da se javi vlastima, da bi potraga bila otkazana? A u tom trenutku kad bi
se javio, policajci bi mu rekli nešto u smislu, da, tražili smo te, šta si to napravio,
gde si bio, znaš li kolike smo imali troškove zbog tebe? itd. Zar nije Santjago
još na moru znao, ili, kao profesionalac, morao znati, da će biti potrage, ako se
ne vrati na vreme, u nekom razumnom roku? Znao je, naravno, inače ne bi to po povratku
pitao Manolina, znao je ali nije hajao.
Sveukupno, Santjago
se poneo neprofesonalno i nerazumno kao ribar i kao poslovni čovek, a zatim i neodgovorno
i bezobzirno prema svojoj društvenoj zajednici.
Dodajmo uzgred,
to je neminovni korelativ onoga što je suština
Hemingveja celog, a to je očajnička i nategnuta potraga za prilikama i situacijama
da se dokaže muškost, i da muškost i tvrdi ćutljivi heroizam nešto vredi i znači,
svojevrsna emotivna ucena (pretnja autodestrukcijom) upućena ne roditelju, nego
kosmosu, u jednom sve više tehnološkom svetu, gde mašine sve više znače a muškost
pa i ukupna uloga ljudskih bića, oba pola, sve manje znače, sa perspektivom, naravno,
da nas kroz koju hiljadu godina mašine i roboti naprosto zamene.
– Zato je Santjago
morao biti toliko star, ali i staromodan,
zastareo, sa svojim udicama i zakrpama, odlučan da napada ajkulu drvenim šiljkom,
kao iz preistorije da je iskočio, lišen iole modernije opreme; prevaziđeni starac,
a ne mladi moderni ribar sa radio-vezama i radarima i sonarima i sa ogromnim, kilometarskim
mrežama koje, sve do dubina, vuče nekoliko motornih brodova odjednom, pa ih zatvara
u krug, pa onda motori brodova namotavaju i zatežu i podižu te mreže, tako da uhvate
sve živo, tako da ribama bekstva nema. Mladi i modernizovani Santjago, industrijalac
ribolova, bio bi sasvim ne-Hemingvejevska pojava.
Zašto Santjago nema ženu? Imao ju je i još
čuva neke minimalne uspomene na nju, mada je njenu izbledelu sliku sklonio, a to
saznajemo na početku novele (10) ali ne saznajemo da li je umrla ili ga je ostavila.
Nema ženu, zato što bi ga ona tako dobro
izgrdila, da bi mu uši dugo bile crvene: ona ne bi pristala da živi u najcrnjoj
bedi zato da bi se muž junačio. Zahtevala bi, s pravom, možda nekim narodnim i vulgarnim
jezikom, da se on, recimo na srpskom, „ne zamlaćuje, nego da zarađuje“, da bi ona
imala šta da kuva. Saznajemo da je Santjagova košulja toliko puta krpljena i
toliko stara, izbledela od sunca i soli, da je to zaista izuzetan prizor (12); a
kakav je biznismen, i nije čudo da mu je košulja takva; ali na šta bi ličilo, da
isto tako bedna bude i košulja njegove žene? Ovo bi istaklo i dramatizovalo njegovu
ekonomsku neodgovornost i njegov autodestruktivni karakter. Hemingvej je to pažljivo
zaobišao. Santjago je morao biti bez žene
a i bez braće, sestara, i bez dece i unuka, da bi bio maksimalno izolovan od ekonomske
stvarnosti društva, izbačen iz realnog ambijenta, da bi mogao da se bavi mešavinom
inata i filozofiranja pa pomalo i misticizma, sam na debelom moru. Samac, boem na pučini, bećar na talasima,
on ima slobodu da se ponaša tako.
Zašto je Manolin
tu, a ne neki odrastao ribar? Santjago je Manolinu mentor, i zato taj dečak, kao
kvazi-sin, ispoljava poslušnost deteta a ipak Santjago prema njemu nema odgovornost
kao prema sinu – dok neki odrasli kolega, ribar koji bi bio sa Santjagom ravnopravan,
ne bi trpeo gluposti, nego bi energično zahtevao
pametnije ekonomsko ponašanje.
Dečakove suze,
koje se pojavljuju u više navrata posle Santjagovog povratka, kao da nagoveštavaju
prognozu: Santjago bi mogao u toku noći, ili sutra, i umreti, od iscrpljenosti i
razočaranja i starosti. Ali neće pomreti
Santjagova porodica, jer je nema. Dakle, intencija je bila da čitaoci o njemu
zaključe: ako je Santjago možda samoubica,
nije zlikovac. Nije štetočina. Za suze je, ne za osudu. U to su mnogi čitaoci
verovatno i poverovali.
(5
Ali mi nismo poverovali, jer smo „uključili
SF oči“, naime, razmatrali smo ovu Hemingvejevu pripovetku na onaj strogi i bukvalni
način kao kad preispitujemo logičku koherentnost i plauzibilnost neke naučnofantastične
priče. – I tad se, kao što u ovom radu pokazujemo, ova proslavljena pripovetka sva
rastočila na nesaglasne i neuverljive delove. Nije izdržala visoke SF kriterijume
kvaliteta.)
Drugi
ribari, odrasli, nekako su uvek ili skoro uvek izvan slike, anonimna pokretna skupina,
naslikani samo kao mrlja, Manolin odlazi do njih i vraća se, oni su nekako
posredovani preko Manolina, i ponešto kažu ali ostajući sa strane, kao neki antički
hor koji u ime naroda komentariše događaje na pozornici. Ovo daje lažni utisak da oni, a sa njima i čitav narod, podržavaju i odobravaju
Santjagov način života i rada.
Jako mnogo brodova
(trgovačkih i putničkih, vojnih i civilnih) a i čamaca, pa i malih aviona, krstarilo
je tih godina, pa i 1951, oko Kube, a tih
nekoliko dana vreme je bilo idealno, mirno, sunčano i lepo (tačno pogodno da Santjago
istraje u svojoj upornosti; da su samo bili malo veći talasi, oni od metar-dva visine,
morao bi da odustane, i priča bi propala; ali bilo je baš tad lepo vreme; eto koincidencije),
pa bi logično bilo da je neko od civila, dakle ribara, turista, novinara, ili, neko
od mornara ratne mornarice, itd, video Santjagov čamac i, upozoren preko radija
od Obalske straže, prepoznao ga, ali, ni to se nije desilo, da ne bi bila upropašćena
narativna strategija priče.
Jer, da su spasioci
pronašli Santjaga, tog trenutka bi svaki njegov dalji heroizam (i misticizam) prestao,
tužni herojski bankrot bio bi nemoguć, rasplet
bi bio banalan i sasvim običan, neslavan bankrot – jedan mršavi, spečeni dedica,
propali ribar bez penzije (?), umotan u ćebe, sedi u nekom kutku brzog i jakog motornog
broda Obalske straže, i čitaju mu se lekcije o njegovoj neodgovornosti i neprofesionalnosti,
itd. – sve realno i beznačajno, naprosto jedan neuspeh.
Sve okolnosti su dakle nameštene da bi omogućile
Santjagu da se ponaša kao veliki tragični heroj, dosledan u svojoj mučeničkoj upornosti
da se nikada ne predaje. Upravo na to su se „upecali“ mnogi kritičari i čitaoci,
mada je upotrebljena narativna strategija bila zapravo veoma providna, i „nameštena“;
trebalo je da je prozru. Samo jedan zaključak je moguć; starac Santjago je od početka
do kraja priče imao samo jedan plan, i samo jednu nameru, a to je, da svom piscu
donese Pulicerovu pa zatim i Nobelovu nagradu, što je i uspeo.
Lista referenci
Blum 2008: H. Bloom, Ernest
Hemingway’s The Old Man and the Sea, Bloom’s Modern Critical Interpretations,
new edition. New York: Infobase Publishing.
Vikipedija, marlin:
preuzeto u februaru 2011
Vikipedija, skif:
preuzeto u februaru 2011
Gordić 2000: V. Gordić, Hemingvej,
poetika kratke priče. Novi Sad: Matica srpska.
Josimović 1974: R. Josimović, U podnožju
književnih propileja. Beograd: ICS – Izdavačko-informativni centar studenata.
Hemingvej 1967: E. Hemingway, The
Old Man and the Sea. London: Heineman Educational Books.
Hemingvej 1996: E. Hemingvej, Starac
i more, preveo Aleksandar Stefanović. Beograd: “Prosveta”.
Rad primljen 24. novembra 2012.
Prihvaćen za štampu novembra
2012.
* * *
Sva
sreća da se dr ABN bavi isključivo kratkim pričama i novelama, a nikada, ili
užasno retko, romanima. Ne smem ni da zamislim šta bi bilo da usmeri svoje
"SF oči" na, recimo, poslovnu politiku u MOBI DIKU...