izabrana dela

izabrana dela

петак, 29. јануар 2010.

Aleksandar B. Nedeljković: I ovaj čovek je doktor!


Profesor Aleksandar B. Nedeljković (a.k.a. Alexander B. Nedelkovich), trenutno je zaposlen na kragujevačkom FILUM-u kao profesor engleske književnosti. O njegovoj biografiji i akademskoj karijeri možete se izvestiti u njegovom skromnom CV-u. Tu, pored ostalog, možete otkriti da njegovo međunarodno iskustvo obogaćuje i "SF konvencija (fanovska, ne akademska) u Plovdivu, Bugarska, 2004" (sic!) a da u njegove VEŠTINE I SPOSOBNOSTI spada i to što "u nastavi neprestano koristi laptop (sa zvučnicima) i video-bim, i često kasetofon". Nadajmo se da su zvučnici uključeni. To treba naglasiti.
U ruke mi je došao jedan "naučni rad" prof ABN-a, pa želim da se povodom njega osvrnem na težinu i ozbiljnost dosadašnjih pokušaja ovog čoveka da izučava i popularizuje žanr naučne fantastike odnosno SF-a. Kao što se iz dole priloženog može videti, prof. ABN je lišen elementarne sposobnosti naučnog razmišljanja i naučnog izlaganja, a rad koji je u pitanju savršena je ilustracija (ne)ozbiljnosti ne toliko ovog čoveka, koliko sistema koji je nekog poput njega proizveo u doktora i omogućio mu da radi na fakultetu, da bude u komisijama za magistarske radove, i da u stručnim publikacijama objavljuje ovakve radove kojima stiče nove poene i napreduje!
Naslov rada je "Nastanak naučnofantastičnog žanra u srpskoj književnosti" a može se naći u zborniku Srpska realistička priča (FILUM, Kragujevac, 2007; str. 51-58).

Umesto uobičajenog apstrakta, na samom početku ovog "rada" prof. ABN nudi nekakvo neorganizovano prepričavanje određenih podataka. Iz toga je očigledno da mu niko nikada nije rekao odnosno naučio ga da taj apstrakt treba da sadrži neku tezu, a ne prazno naklapanje o svemu i svačemu. Tu je nemoguće naći makar i skicu teze o onome što bi trebalo da je tema, tj. nastanak naučnofantastičnog žanra u srpskoj književnosti.
Već u prvoj rečenici prof. ABN ističe da je pojava knjige Bojana Jovića RAĐANJE ŽANRA: Počeci srpske naučno-fantastične književnosti "zasenila" njegov rad, kao i njegovu raniju "knjigu" – kako sam ističe, "jedno fanovsko samizdanje, sasvim skromno, jedna sveščica sa 46 (kucanih) stranica." Autor ima sve razloge da bude ponizan i skroman, jer uz određene ograde i kritike prema navedenoj knjizi dr. Jovića, ta studija ipak ispoljava znatniju dozu ozbiljnosti i naučne utemeljenosti od ovog napisa prof. ABN-a.
Ovaj rad, kao što rekosmo, nema tezu. Zbog toga, on nema ni strukturu. U njemu ne postoji ni uvod, ni razrada, ni argumentacija, ni zaključak. On, prosto, počinje proizvoljno, vrluda neko vreme kroz svima dostupnu i dobro poznatu faktografiju (koju, uostalom, prof. Jović znatno ubedljivije iznosi u svojoj knjizi) a onda, u jednom proizvoljnom trenutku, prestane, bukvalno se prekine, bez ikakvog zaključka, poente ili ičeg sličnog.
Rad počinje podacima o nekoliko prevedenih proto-SF romana u Srbiji pred kraj 19. veka. Zatim se vraća na navodni početak tog žanra u gotskom romanu Meri Šeli Frankenštajn (1816 – objavljen 1818) a onda govori o drami Posle milijon godina (1889) Dragutina J. Ilića. Tačnije, govori o porodici Ilić, o političkoj aktivnosti Ilićevog oca, i o drugim irelevantnim i za temu nevažnim podacima.
Tek na trećoj strani rada javlja se nešto nalik tezi: prof. ABN tvrdi da je razlog slave Čapekove drame R.U.R. a totalne nepoznatosti Ilićeve drame u tome što je Čapekova prevedena na engleski a Ilićeva nije. Ova teza ni na koji način nije razvijena niti obrazložena, već se prihvata kao samopodrazumevajuća. Autor i ne pokušava da se bavi analizom estetskih, književnih dometa ovih dela.
Zatim se pominje roman Jedna ugašena zvezda (1902) Lazara Komarčića, za koji se kaže da je žanrovski problematičan, ali da "ima jake elemente SF-a koji preovlađuju, pa se delo ipak može svrstati u SF " (str. 54). Iako je "žanr" jedan od tri ključna pojma navedena na početku rada, autor ga ne definiše, pa tako ostaje nejasno koji su to, tačno, "elementi" SF-a uopšte, a koji konkretno u ovom delu. Moraćemo da autoru verujemo na reč, kao i po pitanju mnogo toga drugog.

Na petoj strani rada javlja se i druga "teza" rada, koja glasi: "Ukupan srpski kulturni identitet okrenuo je svoje poglede ka prošlosti, pomno izbegavajući da pogleda u budućnost. Proveli smo glavninu dvadesetog veka imajući oči samo na leđima" (str. 55). Ovde se očituje jedna od čestih sklonosti prof. ABN-a, da svoje privatne (političke, i druge) stavove eksplicitno promoviše kroz svoje "radove", i to u formi tirade ili kolumne, i ne pokušavajući da ih odene u ruho nečeg nalik "naučnom radu".
Pored srpske okrenutosti prošlosti, a ne budućnosti (prof. ABN često brka SF sa futurologijom, ali to je za neku drugu priču), autor ovog napisa potom se ostrvljuje i na vrstu fantastike kojom su se domaći kritičari i proučavaoci bavili. Umesto SF-a, kako bi ABN najviše voleo, tema zbornika Srpska fantastika (1989) je, kaže on, pretežno folklorna fantastika, odnosno, "to su vile, akrepi, karakondžule (...) a ne naučna fantastika" (str. 55). U istom dahu, ABN kritikuje prof. Darka Suvina (koji je s njim na toj konferenciji, navodno, razgovarao – tako se ističe u ovom "radu") što je njegov rad na skupu bio "o naučnoj fantastici uopšte, a ne srpskoj" (str. 55). Takođe, dr. ABN zamera i Savi Damjanovu što je njegova knjiga Koreni srpske fantastike (1988) – "opet pretežno o folklornoj fantaziji, ne o SF" (str. 55).
Ukratko, prof. ABN se ne ponaša kao naučnik: umesto da se bavi opisivanjem i izučavanjem fenomena onakvi kakvi jesu, on se bavi normativnim sudovima i prekorima, projektujući eksplicitno svoje želje i priželjkivanja, i kritikujući druge radove što nisu onakvi kakvi on misli da bi trebalo da budu. Dr. ABN-a ne zanima zbog čega je ta vrsta fantastike bila dominantna u našoj prozi u celom 19. i 20. veku; niti zašto je ona bila nešto više izučavana u to malo radova na tu temu; niti ga zanima kako je ta fantastika uopšte bila izučavana, i da li je pristup u teoriji njoj bio dobar ili ne; on, prosto, za tu vrstu fantastike ne želi da zna, pa tako ni za radove koji se bave njome, umesto SF-om. Mogu to biti izvanredne knjige, ali one nisu o onome o čemu bi prof. ABN želeo. Drugim rečima, prof. ABN je školski primer "fah-idiota" i fana-amatera koji je nekako zalutao u akademski svet, u kome nesmetano radi, objavljuje i napreduje.
Njegov konfuzni i besciljni rad, koji bi valjda trebalo da se bavi NASTANKOM SF-a u Srbiji (tako bar naslov tvrdi; ali do šeste strane teksta autor je zaboravio šta je bilo na prvoj, i o čemu se ovde radi) opterećen je apsurdnim nepotrebnostima, poput ogromne fusnote, na pola strane, o tome da je nemoguće pronaći negativan dokaz, tj. dokaz da nešto NE postoji. Zatim, autor prelazi na ćaskanje o dve priče koje su, po njemu, dve najbolje srpske SF priče ikada: pritom mu ne smeta što su obe nastale 100 godina nakon "početaka" srpskog SF-a. Ovaj rad ne može da izgubi fokus pošto ga od samog početka nije imao, pa zato lagodno skače s teme na temu, s veka na vek, bez kraja i konca. Inače, u rečenicama nakucanim povodom ove dve priče očigledno je nepostojanje bilo kakvih estetskih kriterijuma, jer prof. ABN te priče ističe samo zbog tematike i pristupa, odnosno zbog "verovatnoće" opisanih alternativnih svetova – barem za autora teksta.
Na samom kraju, ABN pokreće ozbiljnu temu razgraničenja žanrova SF, fantazija i horor. To ukalupljivanje i razgraničavanje je njegova davnašnja opsesija a za nju ne bi bila dovoljna ni čitava jedna studija, a kamo li usputne opaske na kraju jednog rada koji s time nema nikakve veze. Pa ipak, tekst se okončava upravo time, i to se mora prikazati u celosti. Posle kraja (ili bolje reći proizvoljnog prekida) ovog "rada" možete videti i Summary koji je istovetan sažetku na početku, samo što je ovde, naravno, na engleskom.
KLIKNI NA SLIKU DA VIDIŠ SKEN U ČITLJIVOJ VELIČINI:
Za slučaj da neko pomisli kako je gore-analizirani "rad" izuzetak a ne pravilo, i da je prof. ABN ipak ozbiljan naučni radnik, evo kako izgleda apstrakt njegovog drugog "naučnog rada", izloženog na konferenciji na Filozofskom fakultetu u Nišu. Prijavljen je pod naslovom "Još koliko će Srbi postojati", jer to mu je zaista i tema (dakle, amaterska futurologija), ali se kasnije autor dosetio da bi neko mogao shvatiti kakvo je to kukavičje jaje od "rada", jer nema nikakve veze sa njegovom profesijom, pa ga sada u svojoj bibliografiji navodi pod naslovom "Još koliko dugo će Srbi, i srpski jezik i književnost, postojati". Da li tu zaista ima nečega vezanog za jezik i književnost, prosudite sami iz ovog apstrakta:

Apstrakt:
Iako vidimo da se srpski narod i država smanjuju, mi oklevamo, iz razloga duhovne inercije ali i komotnosti i političke lagodnosti, da bacimo pogled ka logičnom krajnjem ishodu tog procesa. Međutim, kao naučni radnici, to bismo morali. Ako ni demografi ni političari ne žele da zagrizu u tu kiselu jabuku, možda je moralna dužnost nas filologa da pokušamo. Glavni problem je, koje ljude uračunati u Srbe, i na osnovu čega, a zatim koje demografske procese predvideti. Nestanak Srbije kao države očekujemo kroz 50 do najkasnije 400 godina, a iznenađenje “iz zasede”, koje bi ovaj proces drastično ubrzalo, bio bi skori prijem Vojvodine direktno u NATO pakt, bez uže Srbije, kojoj bi se ime tom prilikom promenilo u “Beograd sa Šumadijom” a ne bi ostalo “Srbija”. Potučena, opkoljena, bez izlaza na more i bez saveznika, Srbija ovo ne bi mogla da spreči, a referendum u Vojvodini se ne bi ni sproveo. Nestanak srpskog naroda, jezika i književnosti dogodiće se kroz oko 800 godina. Međutim to ne znači da će oni svi pomreti od starosti a bez dece. Mnogi potomci Srba, milioni njih, asimilirani i pretopljeni u druge, jače narode, nastaviće da žive još hiljadama godina, kao nerazaznatljivi sastavni deo ukupne svetske mešavine.
Ključne reči: Srbi, smanjivanje populacije, nestanak

Niste ubeđeni?

Šta velite na završni pasus ovog "rada":

"Postojali su i Veneti, i Skordisci, pa ne postoje više; to je normalno, i to ne uznemirava nikoga. Od Svetog Save, do danas, oko osam stotina godina smo se održali, pa, održaćemo se, valjda, još toliko, još osamsto, ali u stalnom smanjivanju, a onda će neko drugi živeti ovde, a nas Srba neće biti. Pa, šta s tim? Biće, kao u jednoj pesmi Arsena Dedića (čiji otac je bio Srbin, što je u Srbiji malo poznato, a brat Milutin, fotograf, živi u Beogradu): “mnogo godina dugih deli nas sad; drugi ljudi su ovde, drugi je grad”. A i ime grada biće neko sasvim drugo. To je naprosto sudbina, to je istorija."

To je, naprosto, profesor Aleksandar B. Nedeljković, docent.
Slika i prilika akademskih resursa Srbije na početku 21. veka...

5 коментара:

tripp је рекао...

He he

zakk је рекао...

e, junače... :(

Nico је рекао...

aleksandar b. nedeljković jedna ozbiljno uznemirena individua... bilo ko (ne moraš biti psiholog niti psihijatar), ko je imao priliku da ga upozna, ne može izvesti drugačiji zaključak.

zaboga, jedan od njegovih fundamentalnih kriterijuma prilikom ocenjivanja gimnazijskog stepena engleskog jezika kao stranog jezika (i siguran sam da je njemu činjenica to da menie nije bio strani jezik bio popriličan trn u oku...) je bio stepen zalaganja u čuvenom čoporativnom karaoke-u na kraju svakog časa.

naime, desetak minuta pred kraj svakog časa, ABN (a.k.a. "muppet" kako mu je bio nadimak u desetoj bgd ginaziji) bi odvrnuo proizvoljnu pesmu na svom čuvenom kasetofonu i zamolio rulju iz odeljenja da "peva uz pesmu". tu formu psihičke torture je kasnije prema nasumičnim kriterijumima pretvarao u "poene za zalaganje iz engleskog."

ukratko... poene su dobijali huligani koji su najglasnije urlali... to jest ljudi kojih se muppet najviše plašio (da, da li sam spomenuo da je od vrata učionice do katedre, dnevnik koristio kao "štit" i da nije dozvoljavao ljudima da mu prilaze?)... iz nekog razloga, biti polupismeni balvan bio je najveći plus iz engleskog jezika u njegovoj knjizi...

a mi "ostali" (koji smo bili prilično ugrožena nacionalna manjina u to vreme u desetoj beogradskoj gimnaziji) smo mu služili kao ventil za njegove lične frustracije (koje su, siguran sam, dobrim delo bile prouzrokovane ljudima kojima nije smeo da pisne -to jest huliganima kojam je zbog urlanja davao pluseve iz engleskog), tako što nam je smanjivao ocene na radovima na kojima bi ga potpisali kao lektora "nedeljkovica" umesto "nedeljkovića"....

vaistinu, zabrinjavajuće je da takav čovek ima privilegiju da radi sa mladima, a kamoli to da nije zatvoren u nekoj sobi sa mekanim zidovima...

wellthatisgr8 је рекао...

Sušta istina i tuga. Znam gomilu ovakvih slučajeva.

Dejan Ognjanovic је рекао...

čisto sumnjam. ovaj je UNIKAT!!!