ONLY LOVERS LEFT ALIVE (2013)

**(*)        

2+

            Džarmuš? Lost me at 'Hello'! Oduvek mi je već sam njegov nomen bio zloguki omen da nailaze naduveni pozeri, polupametni kvazinačitani "we who are NOT like others" odlikaši, i uopšte tako neka nabeđena elita koja sebe elitom smatra samo zato što je čitala mudrijaške knjige dok je njihovo okruženje čitalo tabloide i/ili šund literaturu, i što je slušala (alter) rok dok se okolina davila u turbo-folku ili treš-pop-roku. 

"Mi smo, znate, čitali Hesea... i gustiramo poeziju... palimo se na mistiku – ali ne baš nešto duboko sad da zalazimo u tirade Svetog Jovana od Krsta ili Svedenborga, nego eto, prelistamo malo Kastanedu, i volimo da svoje police sa knjigama ukrasimo nekom orijentalnom egzotikom... i da duvamo travicu... da zamračimo sobu i slušamo stonerski dron..."

            Na stranu to što su mi zapleti njegovih filmova zvučali napadno nezanimljivo, baš kao i inserti iz njegovih filmova u Hronikama FEST-a, Džarmuš mi je bio pre svega antipatičan zato što su mi bili odreda odbojni oni koji su otkidali na njega i povremeno mi ga nutkali ("Ovo moraš da gledaš! Kafa i cigarete! Noć na zemlji! Ludilo!"). 

Dakle, pozeri, ali ne nužno oni najgori i najgluplji fenseri koji se inhaliraju sopstvenim prdežima (mada ima i takvih!), nego polupametni. Na neki način još gora sorta, jer nisu baš goli idioti da ih vidiš kao takve iz aviona, već polupametnjakovići koji su možda nekada davno krenuli stazom pameti, ali zastali na nekom od nižih stepenika, previše samozadovoljni sobom i svojom nabeđenom "različitošću" da bi se uopšte smarali daljim penjanjem do vrha – ili barem do viših nivoa...

            Ipak, budući da mi je njegov DEAD MAN svojevremeno prijao (fina, lepa trojka) a da se njegov najnoviji film bavi vampirima, rešio sam da Džarmušu dam još jednu šansu. I nisam se pokajao. Only Lovers Left Alive je gledljiv, pretežno prijatan, mada suštinski isprazan, a meni privatno i odbojan film, iz svih predvidivih razloga koje sam skicirao u uvodu.

            Pre svega, da odmah kažem očigledno: formula Džarmuš + vampiri nikome sa ove planete ne bi trebalo da stvori očekivanje horor filma, ili barem filma s nečim na pameti maskiranog u horor (a la WISDOM OF THE CROCODILES, ili SHADOW OF THE VAMPIRE). Ne. To bi bilo previše. Ovo je skroz naskroz pozerska lagana "romantična" dramica – čiji protagonisti, eto, žive vekovima i pijuckaju ljudsku krv iz čašice. Ali, naglašavam, moji negativni sentimenti nisu prouzrokovani time što film nije horor, što nema krvoprolića, niti stalk'n'slash scena, saspensa ili bilo čega od te sorte.

            Only Lovers Left Alive nije o vampirima. To je film o hipsterima, za hipstere, i oni će da ga progutaju celog i da cvile za još!  

Oni su tako cool! Bledunjavi, umorni od života, blazirani, mutno melanholični (ali ne baš toliko da ne bi otišli da se protresu u bučnom kafiću ili na rock koncertu), zgađeni običnim ljudima (koje nazivaju "zombijima"), povremeno su čak pomalo pozerski suicidalni…

            Oni su iznad zombi-rulje jer imaju svoje biblioteke, svoje knjige svuda po stanu – čak i u fucking frižideru (puk'o sam od smeha kad sam video taj detalj: zaista rečit simbol za tu vrstu pametnih idiota!!!). Njihovi arty stanovi sadrže mini-oltare posvećene književnim i drugim kulturnoumetničkim idolima s kojima se identifikuju, nesvesni da su životi njihovih idola, kao i masterpisovi koje su ovi proizveli potpuna negacija njihovih plitkih egzistencija… Potpuno je prajsles scena u kojoj vampirica pakuje kofere knjiga, i brzinski ih čita - doslovno preleće preko stranica - površno kao i hipsteri koje oličava.

            Oni se drogiraju specijalnom, vrhunskom, mega-retkom drogom. Ovde, konkretno, to je posebna vrsta krvi koju zovu "the good stuff", mada je nejasno po čemu je ona tako posebna da se stvara hajp oko nje. Zašto naš roker Adam (fletlajn mladunac kome je niotkuda uvaljeno da igra glavnu ulogu prvobitno namenjenu za Fasbendera) u Detroitu mora da skupo plaća taj staf koji dobija "preko veze" od jednog doktora, i zašto ostareli pisac u Tangeru iste te bočice nabavlja od nekog specijalnog "francuskog doktora". Uglavnom, i kroz idolatriju te krvi provlači se (nenamerni?) profašistički vajb – "Mi smo previše dobri i zaslužujemo samo najbolje". Čista krv za čistu (bledu) rasu!

            Oni su snobovi, spadaju u crème de la crème: Adam se svojevremeno družio sa Bajronom i ostalom romantičarskom ekipom (ali sve što je iz toga dobio jeste par tračeva i anegdota za prepričavanje na žurkama, vekovima kasnije) a Eva (Tilda Svinton, rođena da igra anđele, demone, hermafrodite, dečake i vampire) i dan-danas se druži sa Kristoferom Marlouom (Džon Hart) – koji ne samo da je vampir u Tangeru (!) nego, kako nam film tvrdi, zapravo stoji iza Šekspirovih slavnih komada.

            E, tu već film prelazi iz nesnosno klinačkog (što ovde i očekujem i podnosim) u privatno iritirajuću teritoriju, kad krene da se bez ikakve poente ili smisla sprda sa najvećim piscem koji je ikada postojao, i kad jednom ipak drugorazrednom (mada istorijski značajnom, i po mnogo čemu simpatičnom) dramopiscu ne samo pripiše najlepše redove koje je ljudska ruka ispisala, nego mu još u usta ubaci sledeći Shakespeare-bashing: "Illiterate zombie philistine!"

            Pa napušiš mi se..., maloumni nepismeni hipsterski zombi-snobe! Da, tebi kažem, Džarmuše; Marlou ništa nije kriv, i obrće se u grobu zbog ove karikature u koju si ga pretvorio.

            Šta sve ovde nije oskrnavljeno! Šekspir! Bajron! Marlou! Barouzov Tanger sveden na kulise za nekakve darkere-pozere! Po i Kafka, čije se slike, ničim izazvano, nalaze na oltaru ovih snobova! Čitav podžanr vampirskog filma, ovde svedenog na metaforu za "alter" noćne ptice...

            Jeste, sve je to sporo, maltene lišeno zapleta: mislim, postoje tu neka, kao, dešavanja, ali svedena na minimum, i lišena dramske napetosti, konflikta, gradacije ili bilo čega – to je prosto nizanje dešavanja, sa manje ili više konsekventnosti; i jeste, praćeno je sve vreme nekim laganim, sporim, dron muzičicama, uz povremene arapske tonove (prodavaće se saundtrek – među "odabranima"!); i ima tih noćnih vožnji kroz slikovite delove urbanog američkog postindustrijskog gotika kao i nešto malo severnoafričke egzotike – pa zbog svega toga površnijem gledaocu može, recimo, da se prividi ovako nešto:

"The mature tone is pregnant with the kind of disaffected slow gaze that would probably result from a century or three on this imperfect earth with its revolving social cycles.  It achieves a modern-Gothic romanticism better than pop culture's own aging vampire-queen Anne Rice ever managed in novel form or when adapted to celluloid."

Na to ja kažem: koješta! Kakav crni "zreli" ton: ovi Ameri čim vide "vampirski" film koji nema videospotovski dizajn i videoigričastu dinamiku – čim nema UNDERWORLDovskih pozera u kožnim mantilima što lepršaju na vetru i obilja akcije i krvi što šiklja i prska okolo – nego im umesto toga krknu spori ritam, dron muziku, sveden zaplet, dugačke scene, "književne" reference – oni odma' pomisle da je to nešto strašno ozbiljno, odma' krenu da trljaju svoje bradice i da škilje u "dubinu".

Koješta, kažem: ovo je duboko kao i bilo koji današnji TWILIGHT ili njegov klon: ista takva nezrela, infantilna, klinačka, tinejdžerska "imaginacija" i osećajnost stoji iza ovoga. Pomenuta En Rajs je čak i dublja, originalnija i zrelija od ovoga. Ne mnogo, ali ipak jeste. Na planu ideja ili karaktera ovo je sasvim na istom nivou kao otužne teen romanse od kojih bi da se distancira: patetika, pozerstvo, "romatika, ba", plitki "gotik", sve upeglano i fino, neproblematizovano, nepromišljeno… Samo što – horror nad hororima – glavni likovi nisu krupnooki tinejdžeri kojima se te romatničnopatetične budalaštine još i mogu oprostiti, nego matore konjine koje bi trebalo da su –posle tolikih vekova!– bar malko ozbilnije...

Čak i ako bismo ovo načas osmotrili kao film o vampirima, njegov zaplet je u žanrovskom smislu jezivo derivativan – čitava srednja deonica u kojoj se pojavi Mia Vasikovska nenamerno je identična situaciji koju smo imali u prošlogodišnjem hipsterskom pokušaju rekonstrukcije arty-vamp flika iz 1970-ih u KISS OF THE DAMNED: i ovde kao i tamo imamo par vamp-ljubavnika koji su mnogo fini pa pijuckaju krv iz čašice, kupljenu na crno, a onda dođe njena mlađa sestra, besnulja, nekontrolisana, sebična i drčna, pa napravi sranje kad krene da kolje i krv pije direktno iz ljudskih vratova, naživo...

 Only Lovers Left Alive ne može se gledati drugačije nego kao umišljena wish-fulfillment fantazija narcisoidnih snobova o tome kako su oni posebni i cool – iako baš ništa što govore ili rade (pa ni dronovi koje Adam drnda iz svojih fensi retro gitara iz 1950-ih i 1960-ih) ne daje za pravo toj umišljenosti. Njihovo najveće postignuće nije lično – nije nešto što su oni sami uradili, nego je indirektno: "važni" su po tome što znaju važne ljude, druže se s nekim veličinama – ili im barem čitaju knjige i maštaju da budu kao oni… 

To je sindrom koji bih nazvao i patentirao kao "quality by association" – nisi ti vredan po tome što jesi ili što radiš, nego već si vrednost pridaješ po kafiću u koji izlaziš, po društvu s kojim se viđaš, po muzici koju slušaš, po literaturi koju gustiraš, filmovima koje gledaš – nebitno da li i šta i koliko kapiraš iz svega toga što gutaš, da li si u stanju da artikulišeš bilo šta iz objekata svoje fetišizacije, već samim tim kafićem, tim društvom, tim omiljenim bendom ti sebi kačiš bedž posebnosti, uzdignutosti... Ako "gledaš Džarmuša", ti si po ovoj asocijaciji automatski cool, nevezano za to da li uopšte iz ovog filma možeš da ekstraktuješ smisleniji i razrađeniji osvrt od "Baš je kul Tilda" ili "Dobar je saundtrek" ili "O, je, to tak romantićno"!

Inače, baš nigde u filmu ne dovodi se u pitanje ili ikako preispituje vampirska egzistencija ovih pozera, odnosno ta mala "sitnica" vezana za njihovu ishranu; kao, to što pijuckaju krv iz flašice a ne iz odranih vratova njih čini prihvatljivim. Pih. Nju je ipak neko iz sopstvenih vena dao, za svrhu pomoći teško obolelima, a ne da tamo neki goth hipsteri to žderu i loču kao delikates. 

Kao "vampirski" film, Only Lovers Left Alive je plitak, ne donosi ništa novo, njegovo poigravanje s tradicijom vampirskog motiva može da bude sveže i originalno jedino Džarmuš-hipsterima koji su možda odgledali samo 10-ak najizvikanijih naslova ovog prebogatog podžanra. Kao romantična drama, on je nesnosno infantilan i isprazan, moralno neodgovoran, po omladinu štetan, i zapravo najvredniji je kao simptom i dijagnoza jednog lifestyle-a, jednog etitjuda i jedne grupacije ljudi koja do sada nije bila dovoljno surovo secirana…

SPOJLER: Na kraju, kad im Marlou skvikne zato što više nije imao "the good stuff" pa je morao da cugne neki drugorazredni bad stuff, naši ljubavnici u Tangeru, nasukani bez svoje droge, reše da šutnu dotadašnju "finoću" i vrate se u 15. vek: na cuganje vruće krvi direktno iz još živih pulsirajućih karotida. I bace se, ni manje ni više, nego na dvoje tamnoputih ljubavnika koji se ljubakaju u jednoj uličici. Pravdaju se time da neće da ih iscevče do kraja, nasmrt, nego će da ih "preobrate" – pa srknu malo, i time ih pretvore u novu decu noći. Da li ovi Arapi to žele, da li im se sviđa – niko ih ne pita! Ali, sebičnost ovih vamp-ljubavnika prikazuje se sve vreme, a sa vrhuncem u tom kretenskom kraju, kao neupitna, samopodrazumevajuća i supersjajna – pa to, valjda, važi i za njihovu krvopijsku budućnost u severnoj Africi. Whatever.