HUMANOST (L' humanite, 1999)

            Pitao je jedan čitalac bloga pre neki dan za moje mišljenje o Brunu Dimonu. Pošto na lageru imam prikaz njegovog filma HUMANOST od pre tuce godina, to je zgodan povod da ga sada i ovde okačim.

Da budem iskren, nisam ljubitelj Dimona niti uopšte bilo kakve 'naturalističke', poludokumentarističke estetike. Iako zapažam pokušaje da tretira krajolik kao lik i da pravi neke atmosferičke efekte sa sporim ritmom itsl., moram reći da mi njegovi filmovi nisu dovoljno rewarding (nemam dobru srpsku reč) – ne daju mi dovoljno zauzvrat onome što mi uzmu: predugi su, predosadni i nedovoljno involving (jbg)! A opet, ima tu nešto polufascinantno...

Gledao sam njegov 29 PALMI, ali nije mi se naročito dojmio i malo toga mi je ostalo u sećanju osim mnogo pornićarenja. Ipak, skinuo sam i HORS SATAN i u nekom trenutku mazohizma i optimizma pokušaću da ga odgledam. Do tada, evo malo HUMANOSTI. Ovaj prikaz izašao je u magazinu PRESSING MOVIE br. 2, (avgust 2001), str. 9.

HUMANOST (L' humanite, 1999)

Scenario i režija: Bruno Dimon (Bruno Dumont)

Uloge: Emanuel Šote (Emmanuel Schotte), Severin Kanel (Severine Caneele), Filip Tulije (Philippe Tullier)

            Upravo one 1999. godine kada je veliki režiser Dejvid Kronenberg (David Cronenberg) bio počastvovan da predsedava kanskim žirijem, film HUMANOST se zakitio Velikom Nagradom Žirija, te Zlatnim palmama za dvoje glavnih protagonista. Ova odluka izazvala je velike kontroverze, ne samo zbog toliko nagrada jednom te istom (i uz to problematičnom) filmu, već i zbog činjenice da ni Šote ni Kanelova nisu profesionalni glumci, već naturščici. Ipak, nagrade dodeljene od strane režisera čuvenog po odličnom radu s glumcima bile su dovoljne da na beogradskom FEST-u 2001. ovaj film preporuče mojoj pažnji.

            Film zaista sav počiva na plećima glumaca, pre svega Emanuela Šotea (koji je igrao i u prvom Dimonovom filmu, La Vie de Jesus). On igra policijskog inspektora, Faraona De Vintera, u malom priobalnom mestu u Francuskoj, koji radi na istrazi slučaja silovane i ubijene 11-godišnje devojčice. Iz toga ne treba zaključiti da se radi o "krimiću", makar upakovanom i u ruho artističkog filma: HUMANOST je pre svega drama, i to ne drama zapleta, već drama karaktera, kroz čiji sklop i uzajamne odnose režiser želi da se – na jedan ne-pompezan način, u understatementu- bavi bazičnim pitanjima ljudskosti.

            Pre svega, neverovatno je kako je lik kakav je Faraon uopšte mogao da postane policajac, pa makar i u tako zabitom mestu, budući da je zamišljen (i ubedljivo realizovan) kao krajnje introvertna, stidljiva i preosetljiva osoba koju u prvoj sceni filma vidimo kako grli zemlju, licem gnjureći u oranicu, a ubrzo pošto je video nago, obeščašćeno telo devojčice, on brizne u neutešni plač. Taj zločin ostavlja na njemu tako jak trag da se do kraja filma ne oporavlja. Činjenica da ostatak sveta nastavlja svojim uhodanim tokovima, nepotresen tim ultimativnim zločinom nad nevinošću, njemu je potpuno neshvatljiva.

            O njemu lično saznajemo vrlo malo: čujemo da je ostao bez žene i ćerke, i sada živi sa starom majkom. Njegovo lice je gotovo bezizražajno, poput maske stavljene preko žive rane čiju prirodu nikada stvarno ne otkrivamo. Pasivan, povučen, nenasilan, on dozvoljava ostalim likovima oko sebe da ga ponižavaju, ne braneći se, jedva pokazujući da je svestan toga, poput nekog modernog kneza Miškina, "idiota" koji za razliku od svog književnog pandana nema nikoga ko bi mu se makar malo približio i shvatio prirodu njegovog "idiotizma".

            Jedina osoba sa kojom se ovaj "idiot" druži jeste susetka Domino (S. Kanel) za koju kao da ga vezuje neka vrsta naklonosti, iako ona uglavnom ne haje za njega. Istina, ona ga vodi na razne izlete sa svojim momkom, ali to je samo zato što, u toj vezi bez ljubavi ili strasti, ona sa svojim partnerom i nema o čemu da govori. Seks, sirov, animalni, jedino je što ih spaja. Uostalom, prva scena u kojoj upoznajemo ovaj par je svakako najnaturalističkija scena seksa koju sam ikada video na filmu (praćena čak i vrlo uverljivim zvučnim efektima). Prezrivo-podsmešljivi odnos njenog momka Faraonu kao da ne smeta, a ni ona sama se ne pretrže štiteći ga.

            Ovaj dugački film (čak 148 minuta!) odlikuje se onim što se ponekad naziva "proračunatim ritmom" (deliberate pacing), a što je često sinonim za – dosadu. Dugačke scene smenjuju se jedna za drugom, a odsustvo krupnijih dešavanja i preokreta logični su u filmu krajnje jednostavnog i pravolinijskog zapleta. Pomenuti Kronenberg je za tamnom stranom ljudske prirode često tragao prezrivo odbacujući "dokumentarističko" tretiranje stvarnosti, jer je smatrao nužnim da se ona ogoli od spoljašnjih pojavnosti i privida, kako bi se u njenom fantastičnom i grotesknom jezgru potražio odgovor na neka pitanja ljudske egzistencije. Za razliku od njega, Dimon se potpuno naturalistički posvećuje bezličnoj provincijskoj svakodnevnici svojih tako običnih likova, i mada bez jasno izraženog moralnog stava kakav nalazimo kod, recimo, Bresona ili Šabrola, u priličnoj meri uspeva da uobliči neku svoju "metafiziku svakodnevnice".

            Uprkos pojedinim zanimljivim premisama i postupcima, krajnji utisak je da ovaj predugačak film na kraju ipak ne pruža dovoljno nagrade strpljivom gledaocu koji je sve vreme čekao da se nešto desi. Drugim rečima, malo se preteralo sa understatementom: ponekad "manje" na kraju daje "više", ali ovde nije takav slučaj. Humanost je fenomen u čijim kompleksnim, a opet bazičnim ispoljavanjima možete potpunije uživati u delima režisera koji na pitanje ljudskosti daju malo složenije odgovore od "prostodušna, idiotska dobrota i dodir sa zemljom jedini su nam spas". I koji su malo humaniji prema svojoj publici.