THE BANSHEE CHAPTER (2013)

**(*)        

3-

            Suprajz! Faund futidž koji nije imbecilan nego, čak, poseduje tragove pametnosti i, verovali ili ne, strave! A čak i nije čist FFF nego nekakav formalno neodbranjiv miš-maš u kojem se, prilično proizvoljno, smenjuju point-of-view shaky-cam kadrovi sa "objektivnim", klasično-filmskim, tj. iz "sveznajuće" perspektive. No, nemojmo biti puristi, naročito kod tog ionako bezveznjačkog podžanra: budimo srećni što je ovaj filmić sasvim pristojan i gledanja vredan.

            Pre svega, premisa je odlična, i zasnovana na stvarnim eksperimentima vrle američke vlade nad sopstvenim građanima u 1960-im i početkom 1970-ih – mučenje bukom i srodnim metodama izluđivanja, indukovanje paranoje, menjanje stanja svesti, ubrizgavanje halucinogena (uključujući one uzete direktno iz mozga leševa) – ukratko, Doktor Benvej i Ej Džej akcije kol'ko ti duša voli. Nešto izokola slično imali smo u takođe solidnom FFF – ENTITY.

            E, ali ovde je ta premisa dovedena u priličnu blizinu Lavkraftove priče "From Beyond" (ali ne i Gordonovog filma; ovo ne zadire tako daleko u fantastiku i fantazmagoriju). Ispada da, kad ti se otvore Vrata Percepcije ka onoj strani, ne samo što počneš da vidiš neka čuda tamo, nego i ta Čuda počnu da vide tebe, a onda si, naravno, najeb'o. To je genijalan koncept, jedna od onih stvari koja, i pored nemalog broja pokušaja, još uvek nije dovoljno eksploatisana u hororu, pa ni ova BENŠI ne izmuze iz toga maksimum strave – ali, hell, it's the millennium, ko još više danas očekuje sega-mega ambiciozna remek-dela, budimo srećni sa solidnim, okej fimčićima! A ovaj je (barem) takav.

            Likovi su iznenađujuće prijemčivi – za razliku od uobičajenih IMBECILA koji se lomataju po napuštenim ludnicama, zatvorima, vojnim kompleksima, šumama, Černobilima i drugim lokacijama iz čiste radoznalosti (aka "čačkanje mečke") ili tako nekih debilnih razloga (kao u nedavnom S_X TAPE veterana Bernarda Rouza, koji se sramotno obrukao i isporučio uvredljivo debilan i beznačajan FFF).

Dakle, momak koji dođe do halucinogena iz državnih eksperimenata i proba ga (žrtvuje se za nauku i bolje sutra, jer istražuje taj vladin prljavi veš), pa onda odlepi i nestane, deluje kao podnošljivi, zabludeli dobrica (ali ne Ćosić!);

njegova drugarica i nesuđena cura koja krene da istražuje nestanak njega i njegovog drugara je em zgodna em pametna (kao na filmu!) i vredna pažnje i saživljavanja (barem na elementarnom nivou; nije to baš neki kompleksan lik, ali glumičin šarm ga prodaje);

a šnjur nosi i šou praktično otima lik kontra-kulturnog pisca koji je upleten u sve ovo – neću reći kako – ali ću reći da su njegova koncepcija i njegove replike (zasnovani donekle na Hanteru Tompsonu, Kenu Kisiju, Timotiju Liriju, uz dozu Bukovskog) nepobitan dokaz da scenarista i reditelj ovoga, Bler Erikson, inače debitant, nije budala. 

A ako vam kažem da njega mega-ubedljivo otelotvorava Ted Levin ("Bufalo Bil" iz SILENCE OF THE LAMBS) onda se možete kladiti u svoje slatko dupe da je –sve ostalo na stranu- već i samo njegova gluma ovde dovoljan razlog da se ova BENŠI s uživanjem pogleda!

Tome dodati i ono što nas najviše zanima - Bler Erikson zna znanje kad treba izazvati stravu, i tu spada nekoliko efektnih ŠOK!-scena (od kojih me je jedan kadar doslovno naježio! šifra: pustinja), ali i originalno jeziva zamisao i niz detalja koji je čine životnom i ubedljivom. Naročito ističem jednostavne ali retko naježujuće zvučne efekte. Potonji se tiču stvarnih (?) kratkotalasnih radio-stanica koje emituju (niko ne zna zašto) beskrajni loop u kojem žene i deca deklamuju brojeve od JEDAN do DESET, praćeno povremenim zvukom muzičke kutije i tako nekim bizarnim distorzijama. Sveta jednostavnost, ali CREEPY SHIT, verujte mi na reč!

Ovo sve ne znači da film ne pati od nekih boljki FFF-a. Na primer, horor scene se okončavaju naglim BUU!!! a posle toga junakinji uopšte na pada na pamet da premota jebeni snimak jebene kamere i jebeno pogleda kakvo je to jebeno sranje iskočilo iz jebenog mraka da je jebeno preplaši! Ne, BUU!!! je prošao, slegnemo ramenima i idemo dalje, a to što nešto demonsko imamo zabeleženo na kameri, nema veze.

Kao i u 99,76% svih modernih horora, i u ovome je završnica najtanji, najbezvezniji deo: istina, desi se koješta zabavno i jezivo jednom kada na kraju naša curica dođe u taj napušteni istraživački centar (koji je, o how convenient, otvoren, dostupan za upad, bez čuvara, bez katanca, unutra je sve kao pre 40 godina, sve stoji na izvolte: dokumenti, instrumenti, struja i dalje radi, aparati funkcionišu...) ali se to ipak svodi na tek solidno realizovano ABRE-UBRE uz hodnik i niz hodnik bez neke jače poente.

Takođe, kao i 98,44% svih FFF-a i ovaj ostavlja izluđujuće nedorečenim previše krucijalnih stvari. Ne, neću da mi se sve crta, neću da mi se SVE objasni, ali fuck – ovde ništa nije čak ni skicirano a kamoli nacrtano! Mislim, da se ne lažemo, FFF je kao rupa u biskvitu gde vi treba sami da umesite biskvit OKO jebene rupe, a tvorci se retko potrude barem da vam daju i najelementarniji materijal (jaja, šećer, brašno, maslac...) a o receptu možete samo sanjate (koliko jaja? koji maslac? ide li mleko, i koje? na kojoj temperaturi peći?). Lepo je to, kao – umetnost, fill in the blanks, ali kad se zaplet sastoji iz sve samih BLANKS onda... šta je, tačno, priča?

Možda sam malkice prestrog prema BENŠI u ovom pogledu (uzgred, naslov je sasvim proizvoljan, nema ovde nikakve benši!), jer postoji nešto razvijenija senka zapleta u odnosu na uobičajeni FFF, ali je ipak ovde preeeeviše krupnih pitanja oko motivacije, i vladinih agenata, i pojedinaca, i principa delovanja, i krajnje poente koja se namernim prizivanjem ovih čuda htela i još uvek se hoće... 

Ali to će smetati samo onima koji previše razmišljaju; ako je sve što želite da se malo opustite, zategnete i poskočite uz jedan natprosečno jeziv i zastrašujuć hororčić, sa THE BANSHEE CHAPTER nećete pogrešiti!