BALADA O SVIREPOM (1971)

***(*)

3+

            Pre nekih osam godina otkrio sam ovaj film i – oduševio se. Zajedno sa Kadijevićevim PRAZNIKOM, ovo je direktni krivac za moje naprasno (pod stare dane!) interesovanje za skrajnute bisere domaćeg filma, što je rezultovalo knjigom na tu temu – NOVI KADROVI (Clio, 2008) – koju smo priredili Ivan Velisavljević i ja. Za nju sam angažovao Miloša Cvetkovića da piše o BALADI... i on je isporučio sasvim solidan tekst.

            Ako vam je promakla ta knjiga, ili još gore – taj film, evo moje inicijalne reakcije koja vam može poslužiti kao vodič i preporuka.

Pogledah pre par dana film koji mi je povratio veru, ako ne u budućnost, a ono bar u prošlost srpskog filma. Radi se o naslovu BALADA O SVIREPOM... (1971) na koji mi je pažnju skrenuo Vanja Čanković. Jest da nisam neki naročit znalac srpskog filma, ali mislio sam da barem teoretski imam neku predstavu o tome šta tu vredi gledati a šta ne. Ovaj naslov mi je došao niotkuda: nikad čuo, a sve i da jesam, sam pogled na ime režisera bio bi dovoljan da me odvrati.

Elem, film je režirao Radivoje 'Lola' Đukić. Da, ONAJ. POZORIŠTE U KUĆI, itd. Bejah skeptičan, ali pošto je Vanja insistirao, rekoh da mu pružim šansu. WOW, ovo je stvarno vredelo para koje dadosmo derikoži koji ga je jedini tada imao na lageru! SRPSKO, A… DOBRO! Naravno, u međuvremenu je TV rip ovoga dostupan svuda na netu, ali u vreme o kojem govorim (negde oko 2006) nije ga bilo nigde, morao se kupiti.

Radi se o filmu osvete, urađenom izvanredno dobro, rekao bih čak – svetski! Pravi pravcat žanrovski film, sasvim po strani od ideologija i stilova i pristupa koji su u to vreme dominirali našim filmom! Scenario je toliko dobar da nisam mogao da verujem šta slušam: srpski film sa nadahnutim, pametnim, čak quotabilnim replikama!

Gluma je perfektna: Ljuba Tadić kao Vuk Samotnjak usred snegom zavejane planinčine (u Crnoj Gori, ali svi glumci i autorska ekipa su iz Srbije) ima savršeno odmereni spoj rezigniranosti, tiho-tinjajućeg besa i prekog zlopogleda onda kad ga isprovociraju. On je tipični lik iz ovog pod-žanra: čovek koji se odrekao nasilja, ali koga sticaj okolnosti PRIMORA da za njim posegne ne bi li odbranio neku svetinju…

I ostatak glumišta je vrlo dobar, a posebno Rade Marković kao specijalista za uloge ljigavaca i crva (vidi VARIOLU VERU, itd.). Jagoda Kaloper je takođe pristojna, i slobodno ogoljava skoro sve svoje čari, uključujući i gusto busenje ispod mišica (ah, te '70-te!)…

Scenografija je ingeniozna: Ljubina tvrđava u planini je remek delo domaće scenografije, nisam mogao očima da verujem da je neko tako nešto dobro a) zamislio i b) napravio i c) učinio ubedljivim, živim.

Lokacije su lik za sebe: ovo je ZAISTA snimano u planinčinama usred zime, nema laži ni prevare: to brojne scene čini tim fascinantnijim i logistički nepojmljivim čak i sa današnjom tehnikom i tehnologijom. Priroda je prelepa ali i zlokobno surova: ovo nije neko brdašce odmah izvan grada nego planinčugetine i klisurine usred ciče zime: božanstveno!

Muzika Zorana Hristića oscilira između vanredno dobre (na momente čak podseća na Goldsmithov skor iz OMENA po svojoj upotrebi horova) i iritirajuće (korišćenje nekakvog cijukanja i cviljenja koje se graniči sa komičnim).

Likovi i njihove interakcije su zaista vrh vrhova, situacije su napete i nepredvidive, po prvi put posle duuuugo vremena nađoh se kako gledajući tamo neki SRPSKI film zapravo simpatišem junaka, navijam i brinem za njega, radujem se i tugujem s njim… Ne pamtim kada sam to zadnji put osetio gledajući nešto domaće…

Scena flešbeka u kojoj Ljuba zatekne svoju ženu sa ljubavnikom, i posebno njegova reakcija na to toliko je genijalna da neću da je spojlujem, ko zna, možda još neko uđe u trag ovom masterpisu, ali reći ću ovo: video sam milion tih generičkih scena sa prevarenim muževima – nijedan još nije bio OVOLIKI FRAJER u svojoj reakciji na kurvu. A malo bi ko i mogao da u tome bude ubedljiv kao jedan i jedini LJUBA.

Takođe, njegova osveta na kraju, kad nasilje kulminira, izvedena je na sasvim netipičan, iznenađujuće surov način – možda malo prebrzo za moj ukus, ali svakako je memorabilno i unikatno, ne samo u srpskim okvirima no i šire. Naročito ako se ima na umu da je ovo nastalo PRE STRAW DOGS!

Ukratko, ovo je jedan od vrlo uskog kruga srpskih filmova koje bih rado titlovao na engleski i s ponosom prikazivao nekome sa strane.