LA CINQUIEME SAISON (2012)

***            3

            Selo u ravnici živi svojim učmalim, ritualizovanim životom – bezvremeno, ciklično, uvek isto.

            A onda, dođe vreme za uobičajeni obred: nespecifikovana varijanta Balteina ili tako neke post-zimske paganštine čija je funkcija da se, istovremeno, spale lutke koje oličavaju ljudske grehove (=pročišćenje), te da se otera Zima i implicitno najavi doba plodnosti (=vaskrsenje).

            Avaj: stvari ne pođu kako treba i kako su seljani navikli. Odabrani palilac ni iz višestrukih pokušaja ne uspe da upali spremljenu lomaču: drva ama baš nikako neće da prihvate plamen.

            Grehovi ostanu nespaljeni, doba plodnosti – nenajavljeno.

            Sledi predvidivi sled događaja: koke prestanu da nose jaja, krave ne daju mleko, zasejano seme nikako da proklija, vreme je stalno tmurno i nikakvo kao da je novembar a ne april, ništa od sunca, zelenila, rasta.

Nastaje "peto godišnje doba" iz naslova: stagnacija, glad, oskudica... Ljudi sa sebe ljušte pokoricu dobrote i postaju ono što su oduvek i bili: stoka, i gore do stoke. Sebični, pakosni, samoživi, zlobni...

Usledi serija relativno samodovoljnih set-pisova koje (uglavnom) povezuje lajtmotiv ljudske neljudskosti (i otuđenje od prirode?): tuče, svađe, klanja, silovanja...

Na kraju, seljani ne vide drugi način za pročišćenje nego da nađu žrtveno jagnje, odnosno "krivca" za to što Ujka Zima nije oteran, pa na lomači završi jedan zlosrećnik. Naravno, spaljivanje se odvija pod maskama, na talasima rulje, kako to ljudska stoka jedino i ume. Vidi THE WICKER MAN, itd.

Ipak, nejasno je, u epilogu, da li je ta orgija "pravedničkog" nasilja donela pročišćenje... I može li se ono, uopšte, dobiti na taj i takav način.

Nije lako analizirati ovaj film, pre svega zbog toga što je njegova naracija nekonvencionalna, nelinearna, i maltene nekauzalna (u smislu da povezanost između scena nije smesta očigledna, a ponegde nije uopšte, i svakako nije zasnovana na holivudskom građenju "zapleta").

Ovo je film koji govori slikama. On ne priča priču, on gradi svet, uvlači vas u njega i sugeriše neke stvari kroz nagoveštaje, aluzije, asocijacije, ali bez nametanja značenja, poruke, smisla. 

On poseže za stvarima primarnijim od priče – stvarima kao što su mit, ritual, obred.

Kao što se iz odabranih slika vidi, fotografija je spektakularno dobra i film nudi izobilje eye-candyja od neodređeno-jezive, sumorne, polu-gotske sorte: ali to je "gotik" filtriran, donekle, kroz nešto hladniju, indiferentniju Prirodu a la Tarkovski, i potpuno lišen bilo kakvih religioznih umetanja kakvima je Tarkovski bio sklon.

Svet ovde oživljen svet je paganstva, primitivni, surovi i sirovi svet iracionalnog jedva nešto malo "zauzdanog" (ha!) zamecima razuma. 

Iako ovo nije žanrovski film, a ponajmanje se može nazvati hororom u klasičnom smislu, on poseduje sumornu, zlokobnu atmosferu i mestimičnu vizuelnost koja može imponovati avanturistički orijentisanim ljubiteljima strave, košmara, nadrealnog, začudnog, tajanstvenog...

Dajte mu šansu, barem kao nekoj vrsti protiv-leka predstojećim prizemno-orgijastičkim danima novogodišnjih obreda.