Pre
skoro punih godinu dana umro je jedan od najznačajnijih ruskih reditelja s
kraja XX i početka XXI veka. To je poslužilo kao povod za moj osvrt na njegovu
karijeru, esej pod naslovom CRNA IRONIJA
ALEKSEJA BALABANOVA koji možete pročitati u najnovijem broju najbolje
balkanske filmske revije EKRAN (naravno, na slovenačkom).
U
pitanju je dvobroj za mart-april:
dakle, možete ga na sebi najbližim prodajnim mestima potražiti još oko tri
nedelje, do kraja aprila. Da ga ne biste omašili, evo kako izgleda korica – koja,
usput, prejudicira ovogodišnjeg Oskarovca i Zlatnogulovca.
U
ovom eseju bavim se Balabanovim kao slikarom mračnih portreta današnje i ne
tako današnje Rusije; govorim o njegovom portretisanju novog ruskog kriminalnog
podzemlja i nadzemlja; o odjecima ratova (Avganistan, Čečenija...) u
"mirnoj" Rusiji; o potrazi za patriotizmom u zemlji i svetu nagriženim
sebičnošću i otimačinom; ali bavim se i njegovim ranim, manje izvikanim
artističkim filmovima u kojima je ekranizovao Beketa i Kafku...
Balabanov
je višestruko relevantan za čitaoce ovog bloga – pre svega kao autor nekoliko
vanredno dobrih i unikatno mračnih filmova. On, istina, nije snimio nijedan
horor film u klasičnom smislu reči, ali je imao senzibilitet za tako nešto (za
razliku od mnogih koji snimaju neke kao "horore"), i mnogi njegovi
filmovi sadrže sekvence koje ga dovode vrlo blizu tome, a ponajviše KARGO 200. Evo odlomka iz mog pomenutog
eseja u kome se dotičem ovoga:
"Ovaj reditelj ne beži
od prikaza telesne gnusobe (leševi, krv, muve...) ali je naročito prefinjen u
portretisanju moralne nakaznosti i psihološke torture. Sjajan primer toga je
situacija u kojoj sadistički policijski kapetan zloupotrebljava svoju poziciju
glumeći da vodi istragu o nestanku devojke koju je on sam oteo. Od njenih
roditelja on uzima njena pisma, navodno u potrazi za nekim tragom, ali ih
koristi kako bi pred devojkom naglas čitao reči njenog već raspadajućeg
izabranika. Tu je oličen totalni užas situacije: ne u lisicama, iz kojih se
čovek može izmigoljiti, već u totalnoj kontroli nad svim aspektima života,
toliko sveprožimajućoj da prevazilazi lokalno dejstvo američkih "torture
porna" – kontroli od koje je daleko teže pobeći. Na kraju, čak ni viđilante
pravda uz pomoć dvocevke ne donosi katarzu... Da: gnusno i odvratno, ali takva
su to bila vremena, kao da poručuje Balabanov. Eventualna srodnost hororu tu ne
potiče iz žanra, niti iz podražavanja zapadnih modela: užas je ukorenjen u
zastrašujućoj sadašnjosti, i bliskoj prošlosti."
Valjda su dovoljno rečiti
podnaslovi u ovom eseju koji zauzima pet strana novog EKRANA: "Kriminalno podzemlje i odjeci rata" i "Apsurd, groteska i crni humor".
Već iz njih se može videti da ne govorim samo o filmovima koji prvi padaju na
um ovdašnjem gledaocu kada se pomene Balabanov (kriminalci, rat, tranziciona
Rusija i sl) već se bavim i onim manje populističkim, mračno-humornim i
groteskno-hororičnim, poput njegovog meni lično najzabavnijeg, O NAKAZAMA I
LJUDIMA.
Pošto sam ono što sam imao
već kazao u eseju za EKRAN, ne bih se ovde ponavljao, već vas upućujem da moj
tekst potražite u ovom časopisu. A samo za blog, evo kratkog osvrta na opus Alekseja
Balabanova, sa mojim ocenama uz svaki naslov:
Happy Days (Счастливые дни) (1991)
**(*)
3-
Mračnjaštvo, crno beli
film, izvanredno uslikan, atmosferičan, veoma sumoran, artistička i hermetična
adaptacija Samuela Becketta.
The Castle (Замок) (1994)
***
3+
Vrlo dobra adaptacija
najboljeg romana najboljeg pisca XX veka, prilično se junački bori sa njegovom
neuhvatljivošću i suštinskom nefilmičnoću onoga što taj tekst zaista čini
vrhunskim.
3
Nastavak rata – "mirnim" sredstvima,
ili barem – u "mirnodopskoj" Rusiji ogrezloj u kriminal i Zapadofiličnu
dekadenciju.
Of Freaks and Men (Про уродов и людей) (1998)
****
4
Perverzna studija o
perverziji, mračno duhovita, bizarna, golicava, meta-filmska studija muškog,
pornografskog pogleda i njegove veze
sa medijima fotografije i, naročito, filma. To je, takođe, egzistencijalistička
parodija na Čoveka i njegove strasti, i na hipokritički odnos prema njima...
**(*)
3-
Balabanov u B2 eksplicitno
idealizuje patriotizam i rusku dušu i još eksplicitnije osuđuje Ameriku (onako
kako je on /ne/vidi), ne samo kroz iskonstruisane situacije, nego i kroz
verbalne tirade i naravoučenija. Moja kritika ovog filma nalazi se OVDE.
The River (Река) (2002)
Nezavršen; iskren da budem, tih 50-ak minuta koji se mogu naći na netu meni su
izrazito nezanimljivi i nisam uspeo do kraja da ih odgledam.
War (Война) (2002)
***
3-
Zabavan, istovremeno
patriotski i društveno-kritički film o ratu u Čečeniji, prožet crnom ironijom,
akcijom i saspensom.
Zhmurki / Blind Man's Bluff (Жмурки) (2005)
***
3-
Totalni crowdpleaser. Osvežavajuće
je pogledati malo ruske varijante trapavih kriminalaca (čija se zapadna braća, ispala
iz šešira Tarantina i Gaja Ričija, odavno vrte u istom krugu). Šalabanov ume da
me kupi na sitne fore i detalje i genuinely sicko attitude (taj divni početak u
mrtvačnici, sa gomilama nabacanih golih leševa!!!), i zato mu opraštam poneke
krupnije 'how convenient' momente. Nasmejao me je, zabavio me je, na par mesta
me iznenadio, na par mesta zadivio, i stvarno je u pravu onaj ko je napiso o
njemu da ume kao retko ko da kreira nabijenu, pregnantnu sliku – čuj, sliku! Čitav
film je od takvih!
It Doesn't Hurt Me (Мне не больно) (2006)
**
2+
Ovo počinje kao simpatična
tween socio-komedija o nekakvim sitnim prevarantima, nastavlja se kao ne baš
mnogo ubedljiva, a ni strastvena, a ni zanimljiva ljubavna priča, a završava se
kao - LJUBAVNA PRIČA (boy meets girl, girl dies of cancer, boy sad). Moj rivju
je OVDE.
Cargo 200 (Груз 200) (2007)
***(*)
4-
Izvanredan film nabijen
mučninom, teskobom i gnušanjem nad poslednjim danima komunjarske Rusije,
oslikan u gotovo horor tonovima – ne samo zbog prisutnog body horrora (nasilje,
krv, nekrofilija, leševi) nego još i više zbog retko viđene gustine skoro
opipljive atmosfere sveprisutnog iracionalnog i nadmoćnog nasilja: atmosfere o
kakvoj odradeci što prave nastavke WRONG TURNa i TEXAS CHAINSAW MASSACREa mogu
samo da sanjaju – ako i to!
Morphine (Морфий) (2008)
***(*)
4-
Standardno vrlo dobri Balabanov: gadan,
mračan, uspaljen, morbidan, mizantropski, rusocentrični (ali i rusokritični),
cinični, skoro-hororični Balabanov - mračan kao katran u dnu rudarske jame… Moj
rivju je OVDE.
The Stoker (Кочегар) (2010)
***
3+
Crn kao gar u peći –
krematorijumu u kojoj odbačeni ratni veteran piše svoje memoare, sve dok
kriminalci na spaljivanje ne donesu i leš njegove fufaste ćerke. Čiča oblači
uniformu i kreće u kratku i vrlo krvavu osvetu...
Me Too (Я тоже хочу) (2012)
**
2+
Ovaj predugi, repetitivni i
besciljni film nije me kupio na prvo gledanje – ali pružiću ovom njegovom
testamentu još jednu šansu, jer može biti da me njegove idiosinkrazije nisu
smesta dotakle (ni LOŽAČ mi se na prvo gledanje nije naročito dopao).
I to je, nažalost, kraj. U
54-oj godini Balabanov je napustio ovu dolinu suza i ojadio filmofile željne
novih unikatno crnih a opet groteskno-zasenjujućih bisera...