DER SAMURAI (2014)

 ***  

 3+ 

            Evo još jednog vrlo dobrog filma koji sam premijerno pogledao na  desetom Grosmanu. Naslov je zavodljiv – ne radi se o pravim, japanskim samurajima; nije nikakav akcijaš; štaviše, ovo nije čak ni pozerska artsy fancy drama a la LE SAMURAI ili nekakva postmodernistička varijacija ili reimaginacija tako nečega. DER SAMURAI je zapravo nadrealni psiho-triler sa elementima horora, smešten u jedno zabačeno mestašce u brdima i šumama Nemačke, gde mladi lokalni pajkan poštom dobije veliki samurajski mač i naprasno se nađe naveden u situaciju DA POBIJE GOVNA I GOTOVA STVAR! 

            Pajkan je smušeni momak, očito neprikladan za to radno mesto – a vala i za okruženje; jedan od onih za koje se zapitate: kako li je ovaj, ovakav, uopšte završio na ovom mestu? On ima problem da nametne autoritet priprostom stanovništvu, a naročito lokalnim bajkerima i srodnim seoskim mangupima; umesto sa seljacima i malograđanima radije bi da se zbližava s vukovima iz obližnje šume, kojima ostavlja hranu (sirovo meso).

            Ali, ako dugo gledate u šumu i vukove, uskoro i šuma i vukovi počnu da gledaju vas. Tako i ovde: šuma porodi neku vrstu dvojnika našem pajkanu – i njega počinje da zavodi i navađa nekakav harizmatični plavokosi lik -entitet? -stvor? -biće?... čovek...? đavo...?

On/ona/to hoda okolo u ženskoj haljini i navodi našega momka da raskine s tom sredinom, simbolično, u sceni kada ga tera da samurajskim mačem uništi ružičastog flaminga, "ukras" ispred jedne od sitnoburžujskih kuća i simbol svekolike kičaste malograđanštine, uskogrudosti itsl. još od Džona Votersa naovamo.

Pored toga, tera ga da prepozna i razotkrije svoju vučju, krvožednu stranu i napokon se obračuna sa svima onima koji su ga godinama ugnjetavali, kinjili, sputavali, vređali, terali, umanjivali, sabijali... A to dovodi do krvoliptanja koje su neki rivjui na netu ipak predimenzionirali: ne očekujte baš japansko šikljanje iz vratova, mada u par navrata to prilazi blizu, ali sa osobenim, idiosinkratičnim spinom koji ne bih spojlovao.

Zbog tog splattera se ovaj film ponegde svrstava i u horore, mada ja nisam baš načisto šta da radim s njim po pitanju klasifikacije: SAMURAJ nesumnjivo koristi neke motive i teme tipične za gotik (u širem smislu), kao što su – mračna (zverinja) strana, čovek-vukovska džekil-hajdovska podeljenost, doppelganger (dvojnik), osveta ružnog pačeta, luciferizam... plus to šikljanje krvi u par scena...

S druge strane, film uopšte ne pokušava da proizvede stravu ili saspens u klasičnom smislu reči (sem vrlo malo, na samom početku): očigledno je da je za autora "Samuraj" lik fascinacije i udivljenja, a ne strave i užasa. Istina, naš pajkan je tokom celog filma neopredeljen, smušen, neodređen, hteo bi da se jebe a da mu ne uđe, sviđa mu se nasilje i krv ali ne sme to sebi da prizna, oće kaki, neće kaki itsl.

U suštini, SAMURAJ je prožet jasnim gay senzibilitetom, u pozitivnom smislu reči, i može se tumačiti kao parabola o izlaženju iz ormara, ako pajkana vidimo kao geja skrivenog i od samog sebe u tom malom mistu, kojega tajanstveni stranac (da li realna figura ili projekcija njegove podeljene psihe?) izvlači iz spolja i iznutra nametnutih okova i nudi mu – oslobađanje. Coming out! Soon! In a village near you!

Zbog ovoga je jedan član žirija na Grosmanu (gde sam, u svojstvu člana žirija, i ja učestvovao) video samo i jedino tu dimenziju, i govorio stalno "that fag movie... about that homosexual... who wants to go into all that S&M stuff..." 

Mene, istina, homofobični komentari tog istog člana žirija manje čude otkako sam otkrio da je za najpoznatiji njegov film autor predloška kojega je oskrnavio kazao da je to "drugi po redu najgori film koji je ikada video." U pitanju je bio Truman Kapoti, koji je, naravno, bio veseliji od "Sedmorice mladih", pa možda otud vuče koren homofobija ovog S&M člana žirija.

Međutim, SAMURAJ nije previše nametljiv s ovim gay englom, i film se može čitati kao parabola o bilo kakvom oslobađanju ili barem pokušaju suprotstavljanja nekakvog autsajdera (ne nužno sexualnog) svojoj sredini, i o prepoznavanju + priznavanju određenih aspekata svoje ličnosti koji su do tada čamili, zapušteni i neprepoznati iz ovih ili onih razloga.

Zbog te otvorenosti i za drugačija čitanja SAMURAJ donekle podseća na HITCHERA (remek-delo horor trilera iz sredine 1980-ih – kojem su, istina, neki i tada pripisivali gay agendu, ili barem potencijal) pa, donekle, i na LOST HIGHWAY (gde Mystery Man navlači Pullmana da se suoči sa istinom o sebi...) i na niz drugih filmova sa sličnom premisom o gusenici koju neka spoljašnja luciferijanska sila vuče ka tome da se raskrili u krvavog leptira...

Kako god budete shvatili ovaj film, jednom kad ga pogledate (ne, trenutno ga nema na netu...), nesporno je da je pametno zamišljen i realizovan, prilično originalan, blago provokativan, odlično uslikan (iako se 90% dešava noću, što u selu, što u šumi), a na plećima ga nose dva odlična glumca – kako onaj koji ima nezahvalnu ulogu mlitavog oću-neću mlakonje (ali zahvaljujući svom šarmu uspeva da ne bude iritantan nego, uglavnom simpatičan), tako i onaj koji ima mesnatiju, sočniju, kontroverzniju, originalniju ulogu: "Samuraj", iliti Lucifer. Da, ovaj film će svakako biti analiziran u proširenoj verziji mog FAUSTOVSKOG EKRANA, jednom kad sednem da se time bavim.

Od zamerki, izvesnu rezervu imam prema samom kraju – čini mi se da je tu reditelj i sam, poput svog glavnog junaka, bio previše neopredeljen i nedomišljen, kako po pitanju prave prirode "Samuraja" (stvarni lik ili psiho-projekcija?), tako i po pitanju centralne pajkanove dileme i njenog razrešenja – ali, pošto je već to sve tako lepo i otvoreno, proverite i sami, kad budete mogli, pa procenite koja je i kakva poenta (if any) na samom kraju.

Na osnovu ovog debitantskog filma, kao i nekolicine kratkih od istog reditelja koje sam pogledao, kao i na osnovu razgovora koje sam na Grosmanu imao s rediteljem, Tilom Klajnertom, mislim da od njega tek imamo očekivati krupne i zabavne stvari, a do tada, prvom prilikom pogledajte SAMURAJA – nećete se pokajati.