***
3+
Evo
još jednog vrlo dobrog filma koji sam premijerno pogledao na desetom Grosmanu. Naslov je zavodljiv – ne
radi se o pravim, japanskim samurajima; nije nikakav akcijaš; štaviše, ovo nije
čak ni pozerska artsy fancy drama a la LE SAMURAI ili nekakva postmodernistička
varijacija ili reimaginacija tako nečega. DER
SAMURAI je zapravo nadrealni psiho-triler sa elementima horora, smešten u
jedno zabačeno mestašce u brdima i šumama Nemačke, gde mladi lokalni pajkan
poštom dobije veliki samurajski mač i naprasno se nađe naveden u situaciju DA
POBIJE GOVNA I GOTOVA STVAR!
Pajkan
je smušeni momak, očito neprikladan za to radno mesto – a vala i za okruženje;
jedan od onih za koje se zapitate: kako li je ovaj, ovakav, uopšte završio na
ovom mestu? On ima problem da nametne autoritet priprostom stanovništvu, a
naročito lokalnim bajkerima i srodnim seoskim mangupima; umesto sa seljacima i
malograđanima radije bi da se zbližava s vukovima iz obližnje šume, kojima
ostavlja hranu (sirovo meso).
Ali,
ako dugo gledate u šumu i vukove, uskoro i šuma i vukovi počnu da gledaju vas.
Tako i ovde: šuma porodi neku vrstu dvojnika našem pajkanu – i njega počinje da
zavodi i navađa nekakav harizmatični plavokosi lik -entitet? -stvor? -biće?...
čovek...? đavo...?
On/ona/to hoda okolo u
ženskoj haljini i navodi našega momka da raskine s tom sredinom, simbolično, u
sceni kada ga tera da samurajskim mačem uništi ružičastog flaminga,
"ukras" ispred jedne od sitnoburžujskih kuća i simbol svekolike
kičaste malograđanštine, uskogrudosti itsl. još od Džona Votersa naovamo.
Pored toga, tera ga da
prepozna i razotkrije svoju vučju, krvožednu stranu i napokon se obračuna sa
svima onima koji su ga godinama ugnjetavali, kinjili, sputavali, vređali,
terali, umanjivali, sabijali... A to dovodi do krvoliptanja koje su neki rivjui
na netu ipak predimenzionirali: ne očekujte baš japansko šikljanje iz vratova,
mada u par navrata to prilazi blizu, ali sa osobenim, idiosinkratičnim spinom
koji ne bih spojlovao.
Zbog tog splattera se ovaj
film ponegde svrstava i u horore, mada ja nisam baš načisto šta da radim s njim
po pitanju klasifikacije: SAMURAJ nesumnjivo koristi neke motive i teme tipične
za gotik (u širem smislu), kao što su – mračna (zverinja) strana, čovek-vukovska
džekil-hajdovska podeljenost, doppelganger (dvojnik), osveta ružnog pačeta,
luciferizam... plus to šikljanje krvi u par scena...
S druge strane, film uopšte
ne pokušava da proizvede stravu ili saspens u klasičnom smislu reči (sem vrlo
malo, na samom početku): očigledno je da je za autora "Samuraj" lik fascinacije i udivljenja, a ne strave i
užasa. Istina, naš pajkan je tokom celog filma neopredeljen, smušen, neodređen,
hteo bi da se jebe a da mu ne uđe, sviđa mu se nasilje i krv ali ne sme to sebi
da prizna, oće kaki, neće kaki itsl.
U suštini, SAMURAJ je
prožet jasnim gay senzibilitetom, u pozitivnom smislu reči, i može se tumačiti
kao parabola o izlaženju iz ormara, ako pajkana vidimo kao geja skrivenog i od
samog sebe u tom malom mistu, kojega tajanstveni stranac (da li realna figura
ili projekcija njegove podeljene psihe?) izvlači iz spolja i iznutra nametnutih
okova i nudi mu – oslobađanje. Coming out! Soon! In a village near you!
Zbog ovoga je jedan član
žirija na Grosmanu (gde sam, u svojstvu člana žirija, i ja učestvovao) video
samo i jedino tu dimenziju, i govorio stalno "that fag movie... about that
homosexual... who wants to go into all that S&M stuff..."
Mene,
istina, homofobični komentari tog istog člana žirija manje čude otkako sam
otkrio da je za najpoznatiji njegov film autor predloška kojega je oskrnavio
kazao da je to "drugi po redu najgori film koji je ikada video." U
pitanju je bio Truman Kapoti, koji je, naravno, bio veseliji od "Sedmorice
mladih", pa možda otud vuče koren homofobija ovog S&M člana žirija.
Međutim, SAMURAJ nije
previše nametljiv s ovim gay englom, i film se može čitati kao parabola o bilo
kakvom oslobađanju ili barem pokušaju suprotstavljanja nekakvog autsajdera (ne
nužno sexualnog) svojoj sredini, i o prepoznavanju + priznavanju određenih
aspekata svoje ličnosti koji su do tada čamili, zapušteni i neprepoznati iz
ovih ili onih razloga.
Zbog te otvorenosti i za drugačija čitanja SAMURAJ
donekle podseća na HITCHERA (remek-delo horor trilera iz sredine 1980-ih –
kojem su, istina, neki i tada pripisivali gay agendu, ili barem potencijal) pa,
donekle, i na LOST HIGHWAY (gde Mystery Man navlači Pullmana da se suoči sa
istinom o sebi...) i na niz drugih filmova sa sličnom premisom o gusenici koju
neka spoljašnja luciferijanska sila vuče ka tome da se raskrili u krvavog
leptira...
Kako god budete shvatili
ovaj film, jednom kad ga pogledate (ne, trenutno ga nema na netu...), nesporno
je da je pametno zamišljen i realizovan, prilično originalan, blago
provokativan, odlično uslikan (iako se 90% dešava noću, što u selu, što u šumi),
a na plećima ga nose dva odlična glumca – kako onaj koji ima nezahvalnu ulogu
mlitavog oću-neću mlakonje (ali zahvaljujući svom šarmu uspeva da ne bude
iritantan nego, uglavnom simpatičan), tako i onaj koji ima mesnatiju, sočniju,
kontroverzniju, originalniju ulogu: "Samuraj", iliti Lucifer. Da,
ovaj film će svakako biti analiziran u proširenoj verziji mog FAUSTOVSKOG EKRANA,
jednom kad sednem da se time bavim.
Od zamerki, izvesnu rezervu
imam prema samom kraju – čini mi se da je tu reditelj i sam, poput svog glavnog
junaka, bio previše neopredeljen i nedomišljen, kako po pitanju prave prirode
"Samuraja" (stvarni lik ili psiho-projekcija?), tako i po pitanju centralne
pajkanove dileme i njenog razrešenja – ali, pošto je već to sve tako lepo i
otvoreno, proverite i sami, kad budete mogli, pa procenite koja je i kakva
poenta (if any) na samom kraju.
Na osnovu ovog debitantskog
filma, kao i nekolicine kratkih od istog reditelja koje sam pogledao, kao i na osnovu razgovora
koje sam na Grosmanu imao s rediteljem, Tilom Klajnertom, mislim da od njega
tek imamo očekivati krupne i zabavne stvari, a do tada, prvom prilikom
pogledajte SAMURAJA – nećete se pokajati.