(Jacob's Ladder, 1990)
Režija: Adrijan Lin
Scenario: Brus Džoel Rubin
Dir. Fotografije: Džefri Kimbal
Muzika: Moris Žare
Kreature i efekti maske: Gordon Dž. Smit
Uloge: Tim Robins, Elizabet Penja, Deni Ajelo, Mat Krejven, Mekoli Kalkin...
****
4
Džejkobova lestvica je horor maskiran u dramu. Ili je to ipak drama maskirana u horor? Zbog svoje suzdržanosti u upotrebi specijalnih efekata kao i zbog psihološke produbljenosti, često se nalazi pod oznakom 'psihološki' ili čak i 'fantastični triler'. Upečatljivost užasa koje priziva i ovaploćuje, međutim, takva je da ostavlja malo sumnje u njegovu suštinsku zavisnost od tema i postupaka karakterističnih za horor žanr. Uostalom, ko kaže da horor mora obavezno da sadrži šikljanje krvi na sve strane? Da gluma mora da bude loša a likovi površni? Da se ne može baviti finalnim pitanjima života i smrti? Da horor ne može imati duhovnu komponentu?
Za umetničko postignuće filma presudan je bio scenario Brusa Džoela Rubina. Napisan još u sedamdesetim, ali suviše ambiciozan, mračan i nekonvencionalan da bi smesta zgrabio pažnju producenata, napokon je zaintrigirao Adrijana Lina, koji je sa zaleđinom velikih hitova (Flešdens, Fatalna privlačnost) možda delovao kao sumnjiv izbor za režisera takve priče, ali je svakako bio u poziciji da taj koncept progura i obezbedi mu budžet i nivo koji on zahteva. Uostalom, ni Rubin, potonji autor scenarija za Krejvenov promašaj Smrt posle smrti (Deadly Friend, 1987) ili za sladunjavi posthumno-romantični mega-hit Duh (Ghost, 1991), možda ne deluje kao najidealnija osoba za produhovljen, potresan i žestoko uznemirujući scenario – a opet, njegov prvi (i najbolji) rad upravo je to.
Rubinova potka bavi se sudbinom Džejkoba (Jakova) Singera, toliko napaćenog da bi svoje biblijsko ime slobodno mogao da zameni za – Džob (t.j. Jov). Maleni sin mu gine pred očima. Brak mu se raspada. Završava u Vijetnamu. Biva ranjen u stomak. A pravi Pakao tek tada počinje. Pakao paranoje i konfuzije. Delirijum u kome se san i java, prošlost i budućnost, idila i bezdani bol prepliću sa izluđujućim sadizmom. Haos u kome 'realnim' Njujorkom krstare vozovi sa ukletim dušama, pipci i repovi iskaču u magnovenju iz naizgled ljudskih fizionomija, stvorovi bez lica pokušavaju da ga ubiju, a čak i jedina uteha –ljubavnica Džezabel (živahno-seksi Elizabet Penja) – postaje jedna od mučiteljskih prikaza. U drugoj polovini filma potencira se triler urote o neodređenim vojnim eksperimentima sa drogama u korenu priviđenja preživelih veterana, ali iz te kvazi-realistične deonice Lestvica brzo sklizne nazad u okrilje mističnog horora...
Linova režija pruža niz vrhunskih primera efektne upotrebe skoro-subliminalnih poruka: vešto izmontirani kadrovi koji ne traju duže od jedne sekunde nose u sebi više pretećih nagoveštaja od svih višeminutnih transformacija i čudovišta koja je svojim budžetom mogao da kupi. Atmosfera je retko dosegnuti spoj realizma i oniričnosti, sa neprimetnim prelazima koji su time još jeziviji. Autentične lokacije pustih stanica, propalih stovarišta i ruševnih zgrada uz neznatnu 'šminku' postaju predvorja Pakla, ovozemaljskog i do bola opipljivog. Muzika Morisa Žarea svojim elegičnim tonovima potcrtava tugu što natapa Džejkobov privatni pakao, ali i aludira na čistotu onostranosti. Tim Robins praktično nosi film, i to čini više nego uspešno: njegova prirodnost i ne-holivudski bejbi-fejs izgled čine ga još srodnijim vodičem za gledaoca izgubljenog u prostornim i vremenskim vrtlozima (ne)realnosti zapleta.
Radni naslov filma glasio je - Danteov Pakao; ako tome dodamo vizuelne aluzije na Doreove ilustracije Danteovog i biblijskog Pakla i na amorfne organske košmare Frensisa Bejkna ili na egzistencijalistički pakao Kamijevog Stranca (što je knjiga koju Džejkob čita kada ga prvi put vidimo nakon vijetnamskog prologa, u 'sadašnjosti' njujorškog metroa), kao i verbalno pozivanje na nemačkog srednjevekovnog mistika Majstera Ekharta, postaje nam jasno da pred sobom imamo nesvakidašnji, intelektualni 'horor' – horor koji ima nešto na umu. Strava u njemu nije sama sebi cilj, već služi ideji priče. A ideja je sadržana upravo u Ekhartovim rečima, koje Džejkobu pred kraj filma prenosi njegov anđeo-zaštitnik (Deni Ajelo): ''Ekhart je takođe video Pakao. Kazao je: jedina stvar koja gori u Paklu jeste deo tebe koji neće da napusti život, tvoja sećanja, tvoje veze. Njih tamo spaljuju. Ali time te ne kažnjavaju, kazao je on. Oni oslobađaju tvoju dušu. Tako, ako si prestravljen smrću i grčevito se držiš za život, videćeš đavole kako ti komadaju život. Ali ako si našao svoj mir, onda su đavoli zapravo anđeli koji te oslobađaju onog zemaljskog.''
Ove reči ne samo što objašnjavaju prirodu Džejkobovog mučenja, već i upućuju na još jednu književnu (i žanrovsku) paralelu – ka klasičnoj priči Embrouza Birsa Događaj na mostu kod Sovine Reke. Kako se na kraju ispostavlja, sva dešavanja nakon prologa bila su jedna velika fleš-forvard projekcija umirućeg uma koji odbija da se pomiri sa smrću. U Birsovoj priči, spasenje, sigurnost, naklonost sudbine i zagrljaj voljene žene pokazuju se kao iluzije u poslednjim sekundama života obešenog čoveka: preokret na kraju priče gubitak života i iluzija čini još bolnijim u brutalnom kontrastu sa onim što je izgubljeno, te podseća na krhkost naše smrtne egzistencije i iluzija koje život čine mogućim. Rubin preuzima osnovnu ideju od Birsa, ali gorku pilulu u srži zapleta pokušava da učini bonbonom uz pomoć čokoladnog fila biblijskih aluzija koje (za razliku od cinično-ateističkog Birsa) kao da impliciraju stvarno postojanje Raja i Pakla, i šećernog preliva na kraju, u kome duh poginulog sina uzima za ruku izmučenog oca, i vodi ga uz stepenice ka jarkoj svetlosti... Na svu sreću, hristijanizovana poenta nije ni približno tako napadno srcedrapajuća kao u hitu Duh (po Rubinovom scenariju), i čak je dovoljno ambivalentna da se može tumačiti kao još jedna od opsena u umirućem mozgu natopljenom eksperimentalnim drogama. Pored toga, dirljivi kraj unosi bar malo dubioznog svetla u zaista bolnu pripovest, i čini da nakon saživljavanja sa patnjama kroz koje smo ispratili glavnog junaka i sami poželimo da verujemo kako njega (a i nas) na kraju teškog puta ipak čekaju počinak i mir.
Iako u svoje vreme nije doživela poseban komercijalni uspeh, Džejkobova lestvica je vremenom postala kultni naslov za vrstu gledalaca koji od horora očekuju i malo više od svežeg splatera, ili za one koji o žanru i ne razmišljaju pri izboru dobrog filma. Film je prejudicirao trend dobroćudnih natprirodnih trilera sa obaveznim preokretom, u kojima su horori samo privremena muka proizvedena nepotpunim uvidom u svoje stanje: jednom kada umrli shvati da je samo fantom u svetu živih, nastupa oslobađanje. To je formula, istina, pozajmljena iz kultnog low budget horora Karneval duša (Carnival of Souls, 1961), gde je bila upotrebljena tek kao dobra dosetka za par efektno jezivih scena unutar slabo odglumljene i produkcijski siromašne tvorevine; Rubin i Lin su je oplemenili jačim spiritualnim nabojem i uveli u A-produkciju, gde je potom bila uspešno elaborirana kod Šamalana u Šestom čulu i Amenabara u Duhovima u nama. Pa opet, Linov film ostaje ne samo prvi u tom trendu, već i vizuelno najoriginalniji i narativno najkompleksniji. Nezanemarljiv činilac efektnosti Lestvice dobrim delom počiva i u R-rejtingu (naspram PG-13 kod potonjih naslova) kojim svoje užasne prizore, makar i samo nagoveštene, uspeva da duboko i trajno ureže u imaginaciju generacija gledalaca, i pruži jedan od najupečatljivijih emotivno nabijenih prikaza Pakla na zemlji – istovremeno duboko ličnog i univerzalno prepoznatljivog.
(Ovaj text bio je objavljen u magazinima PRESSING i ZNAK SAGITE)
