WITCHING AND BITCHING (LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI, 2013)

**(*)

2+

             

Pljačkaš maskiran u Isusa koji u akciju vodi i svog 10-godišnjeg sina!

Selo nastanjeno vešticama (999 gadnih milfova i samo jedna jedina preseksi – igra je glumica prikladnog prezimena: Karolina BANG)!

Veštice koje jurcaju po zidovima i šetkaju po plafonima!

Santiago Segura i Karlos Arećes obojica igraju žene (tj. veštice)!

Ruka koja iz rupe u čučavcu vata nesrećne nuždioce za dupe!

Džinovska mega-sisata i giga-guzata Magna Terza Mater!

Besramno rampantna mizoginija!

I sve to u režiji Aleksa dela Iglesije, čuvenog po nedostižnom remek-delu EL DIA DELLA BESTIA i po autogramu koji mi je potpisao i nacrtao pre 10 godina, u vreme dok je za njega još bilo nade…

            Pa WITCHING AND BITCHING onda nikako ne može da ne valja, zar ne? O, može, itekakao!

            Istina, znatno je to gledljivije od prethodnog njegovog, savršeno bedastog AS LUCK WOULD HAVE IT (2012) ali u poređenju čak i sa poludupasto-jedvazadovoljavajućim BALADA TRISTE DE TROMPETA aka THE LAST CIRCUS (2010) ove veštice se ukazuju kao samo jedna zaboravljiva, generička repertoarska žvaka za mozak (za one bez mozga i/ili koji žvaću žvake).

            Premisa je tu. Lokacije su tu. Pare su tu. Glumci su tu, orni i voljni! Ne vredi! Scenario je sranje, bujica prvoloptaških, usiljenih, jezivo neduhovitih fazona – što je tim čudnije jer ovde se Iglesiji posle kraće pauze vraća njegov nekadašnji scenarista, odgovoran za najveće uspehe, Horhe Gerivagaragrečrevečerija (ili tako već nekako). 

Ne vredi. Sustigle godine, ishlapjele muze, okoštao mozak, odrveneo duh… pa zato, uprkos bogatim potencijalima, ovo sve podseća na silovanje suve drenovine zarad jedva par kapljica nečeg nalik duhu, dosetki, ili bar fazonu za titranje mišića oko usana u polusažaljivom smešku.  

Pogledajte samo to nesnosno šmirantsko derle koje svaku svoju repliku izgovar kao da je one-liner (a nije)! Ili dvojicu napadno nesmešnih pajkana koji se ceo film raspravljaju kao dve tetke! Ili najusiljeniju "romansu" u svekolikoj istoriji "samo na filmu" zaljubljivanja! Ili... SVE OSTALO!

            Ne zamerite mi na odsustvu kritike kao takve, ali ovo je najgora vrsta filma za prikaz: ni tamo ni ovamo, tačno na sredini između očaja i remek-dela, nit' smrdi nit' miriše: sušti mediokritetizam – bljutavost za izbaciti iz usta, nevredna ni da se secira ni analizira, jer svodi se na konfekcijsku proizvodnju podešenu za najširu rulju. 

Stoga mi je apsurdno da se uopšte unosim u njegovu u teoriji prezabavnu a na delu samo jadnu, latinomačističku mizoginiju svedenu na populističko namigivanje ("sve su one veštice i rospije, krvopije!").

Ili možda očekujete da razglabam o tretmanu motiva veštice u španskom horor filmu (npr. SM exploatacije Isusa Franka i Hasinta Moline), s posebnim osvrtom na realni španski legat u toj tradiciji, uključujući čuvenu Špansku Inkviziciju (TM). 

Da je film bar malo ozbiljniji, možda bih se zgražavao nad činjenicom da ovaj grad gde se ovo sve dešava (Zugaramurdi) zaista postoji i da je u 17. veku zaista bio poprište "antiveštičarskog" genocida od strane zlikovačke Katoličke crkve, pa je tim neukusnije i sada, posle toliko vekova, pišati po grobovima tu mučenih i spaljenih nesrećnica zarad malo plitkoumne parabole o muško-ženskim odnosima.

A šta velite da se osvrnem na predugački video-spot "veštičjeg sabata" praćen neadekvatnom, bezveznjački mlitavom, nimalo deliričnom niti orgijastičkom muzikom?

Svakako bi trebalo da na kockice razlažem taj moronski prerazvučeni kraj koji nije ni idejno ni dramaturški raspleten kako valja, nego je prosto pometen pod šareni tepih izvezen od mnogo galame, jurcanja, vrištanja, specijalnih efekata i treskanja u glavu, dok finalna scena ostavlja iritirajuće otvorenim glavnu premisu (o ionako kretenski zamišljenom stvaranju androgina koji će, kao, iznutra da doaka falocentrizmu). I šta uopšte reći o moronskom pančlajnu koji definitivno dokazuje da film čak i ne zna o čemu je, odnosno da su naklapanja pojedinih dokonih kritičara o nekakvoj paraboli o muško-ženskim odnosima puka fantazmagorija i projekcija plitkoumnih piskarala.

            Da se razumemo: nije to negledljivo. Nije dosadno kao prethodni dela Iglesijin film, ali mu je upotrebna vrednost za iole probirljivog gledaoca svedena na materijal za uspavljivanje, u dubinama noći ili jutra, kad vam je mozak preumoran za gledanje nečeg stvarno valjanog i stoga zahtevnog, a san vam još nije baš sasvim pao na oči. Toliko.

            PS: Kao i u slučaju TRUBE, tako je i ovde najavna špica najbolji deo filma! I to ne samo zbog odličnih srednjevekovnih gravira veštica, nego i zbog vickastog ubacivanja nekoliko modernih babaroga među njih. Moram priznati da sam se jedino tu prvi i poslednji put nasmejao u celom filmu – kada sam u tom kontekstu, na špici, među Gojinim crtežima i prikazima Vilendorfske Venere, video njuške Angele Merkel i prekasno upokojene Margaret Tačer.  

Hej, a gde je Madlen Olbrajt? Čuvate je za nastavak? Sumnjam da će ga biti...