**(*)
3-
Ja mu krajnje dobrostivo dajem 3- iako bi prosečan gledalac koji nije posebno naklonjen opskurnim, eliptičnim, iracionalnim, konfuznim japanskim hororima verovatno dao bar ocenu manje.
Znači, s krajnjim oprezom primite moju umerenu preporuku: ovo je nešto kao MAREBITO, samo sa manje žanrovskih momenata, manje vizuelnih bogatstava, manje smisla, manje deliverovanja na bilo kom planu. Ipak, dajem mu umereno OK ocenu zato što tokom većeg dela filma OBEĆAVA nešto neuobičajeno, prilično blisko artsy hororima Kijoši Kurosave, sve dok ne postane jasno da je njegov UNDERSTATEMENT više izgovor za nedomišljenu i nesvarenu ideju koja NEMA ŠTA da isporuči nego li što je mudra i suptilna odluka autora koji je rešio da mnogo toga ostavi nedorečenim.
Od svih urbanih legendi kojima se recentni J-horor bavio, ova je najapsurdnija, gotovo komična u svojoj iracionalnosti i bezveznosti: radi se o mužu i ženi koji poveruju da u njihovim zidovima umesto pacova živi nešto što nije ni čovek ni duh nego – ko zna kakav entitet. Muž postaje opsednut zurenjem u zidove, i počinje do besvesti da ih slika i snima, u nadi da uhvati to čudo... ali vrlo malo konkretne akcije imamo ovde. Posmatranje farbe koja se suši na zidu vrlo brzo prestaje da bude pregnantno iščekivanjem da će nešto zapravo izađe iz jebenog zida.
Mestimično reditelj Wataru Hayakawa, slično Kurosavi, uspeva da apsurdnost zapleta učini irelevatnom, tj. da 'proda' metaforu. Pred kraj sve to ipak postaje suviše prazno i nepotpuno, ali je posmatrano kao skica, kao sugestija, kao ideja sa nekoliko efektnih scena, ovo ipak solidno i prilično originalno. Ako ništa drugo, barem nije još jedan jebeni film o jebenim povraća-mi-se-više-od-njih DUHOVIMA koji traže da se njihove usrane koske sarane kako treba da bi se smirili! Plus: muzički skor je apsolutno nezasluženo genijalan, pompezan, bogat - nije preterivanje reći da zvuči maltene kao nešto što bi Michael Nyman mogao da potpiše!
