**(*)
2+
Evo nama novog-starog de Palme:
novog, u smislu da mu je ovo najnoviji film; starog u smislu da nam po ko zna
koji put servira svoje podgrejane fazone, dvostruko bajatije zato što su ovog
puta u okviru rimejka francuskog filma
od pre samo par godinica. Znači, ovo je DÉJÀ VU na kvadrat: gledali smo već
Francuza, oguglali smo već na Palmine fore, a sad – ajmo sve to još jednom, ispočetka! Njegova kvazi-STRAST nudi nam
samo još jednom pomešane, promućkane pa iznova servirane zaostatke (leftovers) sa ranijih, svežijih i
bogatijih gozbi.
I što je najzabavnije, naći će se izgladnela
sirotinja raja kojoj će i ovog puta ti ostaci i otpaci biti slađi od većine
svežih gozbi; i to je, što bi reko Dimbo, "legitimno". Tim pre što
zadrti fanovi de Palme, ako ništa drugo, barem ne moraju sada da izvode salto
mortale da bi voleli ovo kao što su morali s onim jalovim, ispraznim, na svakom
nivou promašenim mlitavim đokom od filma, CRNOM DALIJOM (a pravićemo se da
REDACTED nije ni napravio, okej?). Ova STRAST, mada kilava i staračka, barem iz
aviona može da zaliči na Palmu kakvog smo nekad voleli. Ipak, neophodan
preduslov da vam ovo bude kolko-tolko svarljivo jeste da niste ranije već probali francuski kroasan zvani CRIME D'AMOUR (aka
LOVE CRIME, 2010).
Taj filmić je zasnovan na jednom
simpatičnom gimiku, i sav postoji zbog njega. Nema to neki bitniji podtekst.
Dobro, postoji taj kapitalistički backstabbing,
korporacije su zle i proizvode neljude, a naročito u lažljivom svetu
advertajzinga, bla-bla, ali to je tanko, u pozadini, kao dekor, sasvim tanka
kulisa od pirinčanog papira; nije čak ni podtekst, nego samo jedan od (manje
bitnih) slojeva u priči koja je, kako izvorni naslov sugeriše, o LJUBAVI, dok
se u de Palminom tumačenju radi o STRASTI. Taj francuski LOVE CRIME je sasvim okej trilerčić za jedno gledanje; moje najveće
iznenađenje, i nešto što zaista nisam očekivao, bilo je da je Palmin rimejk na
kraju ispao slabiji od tog okej-ali-ništa-posebnog filma!
STRAST počinje kao izrazito tupav TV
film: tako izgleda (banalno, ravno slikan i osvetljen), tako se zapliće
(bedasta sapunica), i tako gnjavi sve do polovine, a za sve to vreme izruči
samo jedan dobar fazon (ASS-CAM: vintage de Palma humor!). Tek od sredine film
postane neznatno zanimljiviji: kadrovi su iskošeni, počnu grdne neke noir igre senki, više je mraka, sve
postane ekspresionistički zasenjeno senovitim igrarijama, a de Palma najzad,
pošto se skoro sat vremena suzdržavao od toga, počne da vadi stare izlizane
plastične igračke iz svoje uobičajene vreće sa trikovima, kao neki ofucani
mađioničar koji nam po dvestoti put izvodi isti trik s kartama i po petstoti
put pušta goluba iz šešira, misleći da će ovog puta biti zabavno zato što je na
lice stavio masku klovna i što, kao, drži jezik u obrazu.
I tako, za sve DePalmofile i adikte
na njegove fazone, i ovde dobijamo split
screen, upotrebljen u svrhu varanja gledalaca (ili barem onih koji nisu
gledali original), pa onda jedno 5-6 dosadnih "u-snu-san" odnosno
"it was only a dream" buđenja (od kojih je poslednje čak i snimljeno
kao varijacija na ono iz KERI, s kamerom koja se diže od kreveta ka plafonu), a
sve kulminira paralelnom montažom, uz usputnu aluziju na Hičovu VRTOGLAVICU, i
još jedno vađenje davno prepariranog zeca iz šešira, premijerno iznetog u
RAISING CAIN, pa repriziranog u FEMME FATALE, a ovde – ako se nisam zabrojao,
jer onu sam ogavnu DALIJU uglavnom izbrisao iz sećanja – po treći put u opusu
prezentira toliko mu drag fazon: kad lik čučne, a time se otkrije da direktno iza njega stoji preteća figura!
Do te scene sam se još i suzdržavao,
ali kad je ofucani mađioničar de Palma tu pustio goluba i TO izvukao kao svoj pančlajn, nisam više mogao, i prsnuo sam
spontano u grohot, i smejao sam se tokom cele odjavne špice i sve na putu do
kuće vrteći u glavi taj njegov toliko-imbecilan-da-je-skoro-genijalan kraj!
Od sada, pa nadalje u ovom rivjuu
slede žestoki SPOJLERI, pa bih molio
ljude koji ne žele da im otkrijem glavni gimik u ovom kao i u francuskom filmu,
da nadalje ne čitaju.
Otišli ste?
Hvala.
Dakle, što se tiče spojlera, CRIME
D'AMOUR ima sledeći gimik: kad jednoj visokopozicioniranoj radnici dokurči
iživljavanje njene šefice, ona je ubije, ALI tako što paralelno s time ubistvo namesti samoj sebi! Da, dobro ste pročitali: namerno ostavi svoj šal kraj
tela, njenim mrtvim prstom krvlju napiše na podu prvo slovo svog imena, itd.
itd. a kasnije, kad pajkani dođu po nju, ona čak i prizna ubistvo (mada,
glumeći da je pod dejstvom lekova). Čitav saspens zasnovan je na čuđenju:
čekaj, jel ova normalna, zašto sebi smešta to ubistvo, šta je motiv iza toga,
kako misli da se izvuče?! A onda ispadne da šal izgleda isto, ali nije baš taj
njen, da je uspela sebi da proizvede efikasan alibi, da je pravi šal prethodno
podmetnula osobi čije ime počinje istim slovom (a koja ju je takođe prethodno zajebala,
i zaslužila da trune u ćuzi)… I ovu na kraju oslobode, a ona se spanđa s momkom
iz iste firme koji je pročitao njenu igru, ali mu to nimalo ne smeta…
Šta je Palma novo uneo u ovo? Ništa
bitno: sve do pola filma verno se drži originala, a onda počev od ubistva
nadalje to postaje whodunit, jer nam on
ne pokazuje KO je ubica, pa bi sad gledalac trebalo da se pita da li jeste ili
nije ova naša (tj. Noomi Rapace). Tu involviranost je prilično teško izvesti,
kao prvo jer nam je original suviše svež u pamćenju, zatim zato što naša
junakinja i nema dovoljno čvrstu alternativu (ako nije ona – ko je onda ubica?
onaj pijani skot? come on!), a najzad i zato što je Noomi prilično slaba u ovoj
ulozi, pa tako ni sva Palmina zvonca i praporci ne uspevaju da ovo ožive više
od utiska leša kojeg drmaju elektrode, pa on poskakuje i trese se, ali niko
normalan to ne bi pobrkao sa životom.
Palma se sasvim razulari tek u
završnih 7-10 minuta, koji su potpuno njegov dodatak u odnosu na original – ali
teško da bi se mogli nazvati originalnim! Tu on najbezočnije omažira/parodira
samog sebe, praveći svojevrsni kondenzovani dajdžest svojih greatest (s)hits!
Tek tu se stvarno oseti da je skor komponovao stari saradnik Pino Donađio (ta tema koja ide uz
kulminaciju filma jedina je zaista na nivou vintage
melodija ovog majstora), ali nepotrebnost i totalna besciljnost ovog filma tu
dostiže kulminaciju, kao da tu i sam de Palma kaže: Hej, samo sam se zajebavao. Jedini problem je što treba izdržati
preko sat i po prilično ispraznog i mlakog filmića da bismo došli do ove,
paradoksalno (? kod nekog drugog, možda; kod de Palme, ne baš), i
najapsurdnije, i najzabavnije deonice ovog de Palminog STRADANJA.
Ne padajte na marketing, s tim strastvenim naslovom i još
strastvenijim plakatima koji obećavaju obilje vrućih lezbijskih strasti: nećete
se u ovom čednom i mlitavom filmu lezbijskog leba najesti. I time ne mislim
samo na eksplicitne "vruće" scene (od kojih ima taman par sekundi /heterosexa
a ne lezbosexa!/ tek kol'ko da se metne u napaljujući trejler: ništa više),
nego i na bilo kakav ozbiljniji erotski naboj između dve glavne junakinje.
Naravno, Palma voli žene, voli da ih slika, da ih fetišizuje, da ih gleda iz
perspektive njihovih štikli, i toga ima kol'ko 'oćete. Ali dve protagonistkinje
(sve vreme odevene!) suviše su slabe, i nema među njima nikakvih varničenja, a
kamoli vatre ili pak eksplozije, je li, strasti! Jedina strast ovde biće,
eventualno, ona -prema de Palmi- koju sami sa sobom od kuće donesete i projektujete
je na platno, inače – ništa od toga u samom filmu.
