Rivjy by Marijan Cvetanović
Režija: Maja Miloš
TEKST JE IZVORNO NAPISAN DAN POSLE PREMIJERE U NIŠU, TAČNIJE U UTORAK 12. JUNA.
Sinoć je u polupopunjenoj maloj sali Kupina bioskopa u Nišu održana premijera dugo iščekivanog prvenca Maje Miloš zvanog Klip.
Po starom dobrom srpskom običaju ljudi iz bioskopa su smetnuli s uma, ili možda nisu ni znali, da film sadrži scene eksplicitnog seksa, te su pustili da 80% publike u sali čine lica između 10-14 godina... što je značajno daleko od onog standardnog parental advajzorija. Međutim, možda ovaj film i nije toliko loš za klinčuriju od sinoć - ono što je za moju generaciju u edukativnom smislu osamdesetih bio Super Nindža, to je od sinoć za onu decu Klip.
Neki naivni posmatrači-moralisti od sinoć su već od izlaznih vrata krenuli da popuju kako je ovaj film sramota, kako deca nisu smela ovo da gledaju, kako ovo nema veze sa realnošću, kako bi ove reditelje trebalo osuditi, i sva standardna shit stroming blataranja.
Međutim, mene ponovo brinu neke druge stvari. Zašto na premijeri nije bilo autora? Zašto ovoliko loš marketing? Zašto je Niš nebitan autorima? Zašto sa ovolikim zakašnjenjem? I ako se već ovoliko čekalo, zašto se nisu čekali Filmski susreti? Gde bi opet film bio sklonjen od daleko od očiju javnosti, što u ovom datom slučaju i ima smisla... osim ako Maja žešće ne katuje svoje "zlodelo".
Klip je još jedan u nizu hrabrih projekata naše male kinematografije, i još jedna mala pobeda izvojevana u zemlji u kojoj su represivni aparati sistema izuzetno negativno nastrojeni prema ovakvim umetničkim poduhvatima. Što samo znači da uspeh ovog filma na međunarodnim festivalima zaslužuje još veći respekt i podršku domaće javnosti. Što se verovatno neće desiti u onoj meri u kojoj autorka filma zaslužuje.
Naravno, film nije bez mana. Nakon dužeg razmišljanja sinoć, negde mislim da je vrlo teško napraviti film o polusvetu ili bilo kojoj subkulturi, ako joj SUŠTINSKI ne pripadate. Autorka nije iz tog kulturnog i sociološkog miljea, tako da joj u kreairanju fikcije pomažu isključivo sećanja na mladost, i iskustva u toku školovanja na ljude i događaje koje svaki normalan čovek želi da izbriše iz glave. Tu autorka u dramatizaciji ide više u dubinu, nego u širinu. Okupirana je Jasnom oko koje se sve i svi okreću. Njeno seksualno sazrevanje i moralni pad prožduru ljude oko nje, pa i sam film. Iako svesno i beskompromisno gazi preko svih, ona postiže rezulate, bez da trpi određene konsekvence.
Upad u školu je trebalo da predstavlja katarzu filma, posle kojeg bi nasilnici koji spaljuju dnevnike i uništavaju društvenu imovinu morali da odgovaraju sistemu. Autorka u nekoliko katova preskače nešto što čini dramsku rupu filma. Koliko god naše društvo bilo trulo, teško da će policija propustiti da procesuira klince, bilo da su maloletnici ili osamnaestogodišnjaci. Spaliti dnevnike i školu, a potom nekoliko sati kasnije izaći iz istrage, bez da zato saznaju roditelji je možda moguće u fikciji Maje Miloš, ali u realnom ključu tu je negde trebao da bude pad koji bi vodio u kraj filma.
Mnogo bre nešto droge ima u ovom filmu, a izgleda da niko ne diluje... ili ih barem ne vidimo od junakinje. Sve jedni isti ljudi, žurke svako veče, a nigde policije ili radoznalih komšija. Previše smo mi konzervativno društvo da bi bez ovih detalja prošao film.
Neizvesnost povodom gomile kompromitujućih klipova je sveprisutna, ali se na kraju svodi da su oni negde aposlolutno beznačajani za dramsku strukturu, i više služe kao sredstvo za zabavu i manipulaciju dokone tinejdžerke.
Međutim, i pored ovih sitnijih propusta, film ima sjajnih momenata. Majini džamp-katovi pogađaju metu na efektan način; dijalozi nose u sebi ispraznost tinejdžerskog bitisanja; rivalitet na društvenim mrežama je zabavno prikazan.
Malo je reći da je ovo kontroverzan film, ali za jednu kinematografije koja gaji više i veće aspiracije je neophodan, tako da mi je žao što autorima sinoć nisam mogao velikim apluzom pokažem zahvalnost za prijatno veće u bioskopu.
Možda neki drugi put...
---Da, na Filmskim susretima, krajem avgusta! - prim. Ghoul.
