***(*)
3+
1) Prolog: tužna sudba niškog filmofila
Sasvim niotkuda, otkrijem ja
u proleće 2007. godine da se ovaj film daje u niškom Klubu vojske. Smesta krenem u 19.00 h, jer zloguka najava na
vratima kaže da je već koliko sutra na istom mestu – premijera filma JEBALI IH
KONJI VRANI. Obavestim par prijatelja koje uspem da navatam na short notice:
avaj, niko nije slobodan večeras.
Ništa, zaputim se sam u
'Klub vojske', u naivnoj i ničim poduprtoj nadi da na velikom (mada prljavom)
platnu pogledam Verhovena. A tamo, moje najcrnje (tj. najrealnije) slutnje,
obistinjene. NIKOGA od niških filmofila, nigde te famozne niške publike koja na
svakom festivalu glumačkih ostvarenja dobija ničim zaslužene komplimente. Ama
nijedan jedini slučajno zalutali zaljubljeni par, niti dokoni cigančići, niti
zaludni tinejdžeri... NIKO.
Pitam ove na blagajni: „Kako
je bilo sinoć? Ima li nade da bude kvoruma bar u 21 h?“ Odgovor: ni juče, ni u
jednom terminu, nije bilo NIJEDNOG would-be gledaoca. Ni u 21h tog dana nije se, odjednom,
neočekivano, pojavilo ukupno 5 niških filmofila! I tako, džaba sam se nadao,
nije mi bilo suđeno da ovaj film overim u bioskopu.
2) Hvala Divx-u i DVD-u!
ZWARTBOEK najzad odgledan!!!
Kad mi već, i pored sve želje i pokušaja, ne beše suđeno da odgledam u
bioskopu, tu je uvek-pouzdani divx! Ovog puta u savršenom DVD ripu, i sa
zaprepašćujuće dobrim eng. prevodom.
Uživao sam od prvog do
poslednjeg minuta. Nigde nisam osetio prazan hod i vrludanja o kojima su mi
neki govorili. Priča je čvrsta kao sise Karis van Houten! Za razliku od meni
nepojmljivo-precenjenog Soldata na oranju, ovo je
izvanredan, komplexan i vrlo-involving film.
Ne mogu da shvatim zamerke
glede toga da ovo nije kanonski Verhoven, da ne liči na njega, da je izdao svoj
stil itd. Ovo je VRLO upadljivo, vrlo esencijalno Verhovenov film, i samo
totalni slepac može da to NE primeti – ili da insistira samo na sisama i krvi
(kojih IMA u sasvim verhovenovskim količinama i sa adekvatnim KVALITETOM!) kao
da su oni glavni njegov trejdmark.
Ima mnogo sisa i krvi i
drugde, ali niko i nigde ne uspeva kao Verhoven da mi golica G-spot, baš tu gde
treba i kako i koliko treba, glede relativnosti svih vrednosti i
apsolutističkih (moralnih i dr.) sudova. Kod njega ne postoje 'Dobro' i 'Zlo' u
nekom apsolutističkom smislu, postoje samo situacije u kojima se ovi kvaliteti
stavljaju na probu, i relativizuju, i pokazuju se sve nijanse između njih.
Dakle, on nikako nije
amoralan, ali njegova moralnost nije na prvu loptu, a pored moralnog
relativizma kojima su prožeti svi njegovi najbolji filmovi naglasio bih još i
stalno-prisutnu svest o apsurdu i rezultujuću ironičnost- što je, po meni,
daleko kvintesencijalniji činilac njegove magije od 'cinizma'. Uostalom, njegov
'cinizam' je najčešće okrenut baš prema zastupnicima apsolutističkih crno-belih
vrednosti, te stoga nema mizantropsko-podsmešljiv karakter, već je u ulozi
obogaćivanja slojevitog portretisanja ljudske situacije.
Jedna od bezbroj situacija:
kada na kraju ex-nazi krene niz ulicu da juri atentatora, mnogo duže i dalje
nego što stvarno ima potrebe. I trči on tako za ubicom, a onda NJEGA prepozna
rulja sa ulice, i počne da juri za njim. itd. Ima više ovakvih verhovenovskih
ironičnih twistova tokom čitavog filma koji su oduvek, za mene, bili glavni
trejdmark ovog genija.
Pogledajte samo te
genijalne scene nakon 'pobede': ja ne znam da je neko tako KONCIZNO, u 15-ak
minuta, bez mnogo tupljavine, prikazao svu gorčinu 'oslobođenja', 'trijumfa
pobednika', i 'pravednički gnev' slobodoljubive rulje, i polivanje govnima naše dobre a lažno u izdajnicu-pretvorene junakinje, i ex-nazi-fuficu koja
sada grli kanadskog vojnika dok mu visi sa džipa, i dojučerašnje izdajnike i kolaboratore koji su sad deo nove vlasti… I još taj 'punch' u Izrael, skroz
na kraju… koji je, zapravo, elaboracija predivno dirljive scene u kojoj Karis
saznaje da joj je dragi streljan, i kad gorko zaplače 'Doesn't it ever stop!?'
Ma, priceless! Vintage Verhoven!
Prikazuje taj ciklus
nasilja, izdaje, gluposti, pohlepe, sebičnosti, zlodela na način jednog zrelog
genija kome ne trebaju besomučna vrćenja kamere gore-dole niti fensi montaže i
set-pisovi da bi fascinirao svoje fanbojeve koje očekuju Total Recall sa
nacistima, valjda!
Režija je neupadljiva tokom
većeg dela filma, ali pominjati 'Otpisane' i slično u kontextu ovako vešto,
majstorski ispričanog (i napisanog!) filma zaista je bruka za svaku osobu koja
pretenduje da bude kritičar. Ovo nije film o spektaklu, ovo je drama, režirana
kao drama, pre svega, mada postoje ODLIČNE, veoma napete akcione sekvence i odličan saspens
ravnomerno namazan preko celog dvoipočasovnog parčeta hleba.
Gluma je apsolutno
bezgrešna: Karis van Houten momentalno posramljuje pun kombi oskarovki iz
poslednje decenije (kako glumom, tako i pojavom, i nesputanim ogoljavanjem svih svojih nemalih aduta!), a Sebastian Koch je prati u stopu u ionako jakom i
homogeno-dobrom ansamblu.
Sve u svemu, meni je ovo
jedan od boljih Verhovena, sasvim dostojanstven uradak starog majstora,
blago-arhaičan baš kao i PIJANISTA, ali bolji i kompleksniji i zabavniji od Polanskog
(kome sam dao meku trojku).
