Petak
20. jul bio je rezervisan za još jedno splavarenje Murom sa gostima. Ove godine
je tu bilo malo više saspensa jer je reka toliko narasla od nedavnih kiša da je
do poslednjeg časa bilo upitno da li ćemo uopšte moći bezbedno da se porinemo u
nju. Na kraju jesmo, i eto, po prvi put otkako dolazim na Grosman za ovih pet
godina Mura je ličila na ozbiljnu reku a ne na malo više nabujali potočić.
Na
uobičajenoj polaznoj tački prvi put naživo videh Balaguera, koji je tu kao i
svuda drugde, kasnije, sve vreme festivala bio krajnje skroman, tih,
neupadljiv, pristupačan, otvoren, srdačan, razgovorljiv, predusretljiv – bez
trunke barijere, suzdržanosti, a kamoli nadmenosti ili tako nekog glumljenja
veličine, iako on to sigurno jeste, ne samo u okvirima horora nego uopšte kao
jedan od značajnijih evropskih reditelja srednje generacije. (Na donjoj slici on je treći sleva.)
Na
zbornom mestu otkrih da smo se Bekijeva cura i ja oboje zatekli u Hellraiserskim
majicama, ali uprkos tome rafting je prošao bez kuka i eksera.
Ja
sam bio u splavu sa Džulijanom, Čandonom i Markom (što se tiče zvezda), i već
tu je krenula zajebancija uz špricer.
Umesto
na "Ostrvo ljubavi" ovog puta su nas odvezli nešto malo dalje, ali na
odredištu nas je dočekala uobičajena "gozba" od crnog leba pečenog na
živoj vatri i trljanog belim lukom i nekom mešavinom od svinjskog sala i luka.
Ja sam, umesto toga, bio raspoložen za malo pačetine...
...a
Marko za, šta bi drugo nego – banane!
Tu
sam najzad bio zvanično predstavljen Balagueru i malo nezvanično proćaskao s
njim. Kažem "nezvanično" zato što je planirano da uradim intervju s
njim, ali kad sam saznao da za to veče posle planiranog javnog razgovora sa
Marcelom Štefančičem ima još dva intervjua, zaključio sam da bi bolje bilo da
ga na uobičajenu turu iscrpne Ghoul-interogacije uhvatim odmornog, sutra, nego
da ga mrcvarim večeras kad ga ovi pre mene već iscede.
Balaguero zaslužuje
zasebnu priču, pa o njemu neću više ovde.
Nažalost,
ja sam skroz smetnuo s uma da nas tu kraj reke, posle sveg ovog špricera a
zatim i čistog ("običnog") vina, čeka i big-ass degustacija sa
ocenjivanjem nekih 7-8 različitih sorti fancy-shmancy vina. To je bilo malo
bezveze od mene – a i od organizatora koji nas nisu na vreme podsetili! – jer sam već bio dobro
naliven pre toga, pa nisam sa totalnim guštom isprobao sva ta najfinija vina u
natjecanju za Mačka.
Osim toga, baš tad sam se zapričao sa Kristijanom Halmanom
o evropskim žanrovskim festivalima, a onda isa Balaguerom, pa nisam mogao usred
razgovora ni da pamtim koje je koje vino – osim što mi je najbolje bilo jedino
hrvatsko u ponudi (prvi put, od ove godine, ima i natjecatelja iz inozemstva).
Kad
je sve to obavljeno i kad se suncem opaljeni i vinom opijeni natrpasmo u svoje
mini-buseve po prvi put mi je bilo iskreno drago što samo par sati kasnije
javnu žvaku sa Balaguerom ima da obavlja Štefančič, a ne ja, koji sam u tom
trenu žudeo za a) nekoliko sati sna i b) tanjirom obilate čvrste mesnate hrane.
Kasnije
sam preslušao audio snimak tog Štefančič-šoua izvedenog te večeri, i... mogu
reći da mi je sad mnogo manje žao što sam ga prespavao. Mislim, u izvesnom
freak-show smislu, ne bi bilo loše naživo čuti Marcela kako najavljuje
Balaguera rečima: "He is alive, although watching his films you could
think that he is dead... or half-dead..." Ili, nešto kasnije, kad je
provalio: "BUT buildings are wiser than human beings in your movies."
Kako čujem na snimku, pokušao je da poturi REC kao "9/11 film": po njemu, tu je visoka zgrada, tu su
vatrogasci, tu je nesreća, masovne žrtve, krv – to mora da je 9-11 parabola! Srećom, B. se nije primao na tu priču, a
junački se odupro i Š-ovom nametljivom pokušaju da ga navede na slaganje sa
tvrdnjom da bi ultimativni torture porn bila ekranizacija Kingove priče "Survivor type" (u kojoj
nasukani brodolomnik na pustom ostrvu bez ičeg jestivog – počne da secka
parčiće samog sebe i da ih jede). B. je na to navaljivanje pametno zapazio da
ultimativni torture porn mora u sebi da ima element perverzije, a ne da se bavi prirodnim (prinudnim) ponašanjem u
neprirodnoj situaciji (tj. golim opstankom). "BUT we're consumers, zombies
are ultimate consumers..." insistirao je Š. kao neka nedokazana slovenačka
verzija dr ABN-a, koja kad sebi utuvi nešto u glavu to joj se ne može ni silom
iz iste izbiti --- ALI B. ga je kulturno i na finjaka eskivirao i nije se
složio s tim napadno besmislenim tezama...
Uveče
je – na svu sreću, mnogo kasnije nego što je stajalo u programu – održan i
razgovor s Markovićem na temu VARIOLE. Avaj, prvobitni plan je bio da to bude nešto
kao okrugli sto, sa nekoliko medicinskih stručnjaka i uopšte šarenoliki skup
ljudi, a na kraju se pojavio samo jedan lik iz ljubljanske Kinoteke. On je s
Markovićem pričao o tom filmu, i vremenu koje on pokriva, odnosno o 1972. godini:
tik posle "hrvatskog proljeća" i upada ustaških terorista u SFRJ i
izlaska prvog broja ALANA FORDA u Brixijevom prevodu. Razgovor je bio zanimljiv
i raznovrstan – iako sam ja s istim rediteljem prethodne večeri već pričao i o
VARIOLI, uspeli su da se ne ponavljaju i da sve to bude dovoljno sveže i
zabavno i onima koji su Markovića slušali prethodne večeri, tim pre što su se
oni više bavili tim vremenom, političkom situacijom, anegdotama iz karantina i
slično, a ponajmanje filmom.
Dok
je, zatim, tu išao film VARIOLA VERA, ja se prebacih u Hudog mačka (gostionu)
gde se, u letnjoj bašti, prikazivao mini-izbor radova Alexa Chandona – na svu
sreću, kratke stvari kao što su
spotovi za Cradle of Filth i trejleri
za njegove poluamaterske splattere. Chandon je bio vidno naduvan i pijan i
žustro se opirao stamenim pokušajima N. Bekvalca da s njim vodi nešto nalik
razgovoru: umesto toga, drao se, ljubio ga u ćelu i nesuvislo urlao da voli
Grosman, super mu je tu i Bwaaaahahahaaa... Naravno, Beki je ladan ko špricer i
uradio je najveći mogući maksimum sa ovim, ovakvim.
Odatle
sam se vratio na trg taman na vreme da overim sabrana nedela Lija Hardkasla – groteskne animirane
splatere, uključujući i njegov doprinos za abecedni omnibus ABCs OF DEATH ("T is for
Toilet"). To su prilično zabavne stvari od kojih mnoge
imate na Jutjubu, pa ko voli bezumni
vickasti splater živopisnog kolorita, može to da overi, pa čak i ovaj iz
ABCs, iako film još nije imao premijeru!
Paralelno
sa svim tim išao je i dokumentarac o MINISTRY, ali nije se sve moglo odgledati
– to malo što sam video nije mi baš delovalo mnogo profi, kao da je vrlo low
level jeftinoća, divlji film maltene; ali možda grešim, video sam samo par
minuta.
Posle
toga smo otišli u Klub na živu muziku – pored ostalih, urlali su i u gitare i bubnjeve
lupali braća Mehtsun pa je to trebalo pozdraviti. Za njima su usledili još neki
muzikanti slične provenijencije (hard-rock-punk, il tako nešto) – ništa što bih
inače sam od sebe slušao, ali dovoljno energično i bučno da ne bude neprijatno...
