Upozorenje:
Čitanje ove kritike ne preporučuje se onima slabog stomaka i uopšte osobama sklonim povraćanju.
Čitanje ove kritike ne preporučuje se onima slabog stomaka i uopšte osobama sklonim povraćanju.
Prvobitno objavljeno u: PRESSING, br. 37, mart 2002.
ČUDESNA SUDBINA AMELIJE PULEN
Uloge: Odri Tatu, Matje Kasovic, Rufus, Dominik Pinjon...
Scenario: Gijom Loren, Ž.P. Žene
Režija: Žan Pjer Žene
U vreme kada je termin ''romantična komedija'' postao sinonim za bezlične i otužne šećerleme iskalkulisane da izmame po koju novčanicu iz džepova zaljubljenih parova (koji čine veliki deo bioskopske publike) na površan i zaslađen način apelujući na tematiku večitog rata polova kroz beskrajne varijacije osnovne holivudske formule ''boy meets girl'' – u to i takvo vreme, kada čak i Francuzi shvataju da je jedini način da pariraju Holivudu taj da ga tuku na sopstvenom terenu (čitaj: žanrovski filmovi, sa puno akcije i spec. efekata) pojavila se Amelija Pulen. Najgledaniji domaći film u Francuskoj svih vremena, dobitnik nagrada kritike i publike na brojnim festivalima širom sveta (uprkos domaćem, kanskom žiriju, koji ga je smatrao nedostojnim ''ozbiljnog'' društva i lišio prava učešća u programu festivala), film koji se sa velikim uspehom prikazuje širom sveta (uključujući i Ameriku) i koji će zastupati Francusku u trci za Oskara... Ali sve to i nije tako bitno. Ono što je bitno jeste da je ovo film koji je opovrgao cinika u meni čija je teza da nešto ovako masovno popularno i voljeno ne može da bude stvarno dobro. Tim pre što pripada žanru koji se u poslednjih par decenija baš i ne može pohvaliti nekim vrednijim predstavnicima, i koji čak ni na svojim vrhuncima, što bi rekli Englezi, ''nije moja šolja čaja''.
Ali koji je žanr uopšte u pitanju? Moram priznati da termin ''romantična komedija'' koristim samo u odsustvu prigodnijeg i bližeg. Amelija je pre svega fantazija (i cinik u meni već se budi: pa naravno da je fantazija! Svaka romantična komedija, svaki film u kome zaljubljeni par srećno odšeta ka zalasku sunca jeste fantazija!). To je fantazija koja se dešava u jednom paralelnom univerzumu, u umivenom i jarko obojenom Parizu bez prljavštine, crnaca i kriminalaca, gde žive neki simpatično-otkačeni likovi koji čine okruženje Amelije Pulen. Fantazija, baš kao i svi prethodni filmovi Žan Pjer Ženea (Delikatesna radnja, Grad izgubljene dece, Osmi putnik: Uskrsnuće), različita jedino utoliko što je lišena gotski mračnih i mestimično morbidnih (pa i hororičnih) tonova.
Ovu promenu u tonu Žene verovatno ima da zahvali prekidu saradnje sa Markom Karoom, čiji se mračni dizajn u Vidoku (Vidocq, 2001) pokazuje ispraznim u odsustvu Ženeovog visprenog duha. A dizajn Amelije je savršen – od maestralne fotografije Bruna Delbonela, pune toplih pastelnih tonova, preko scenografije, kostima i šminke, pa sve do prelepih vizuelnih efekata. Za razliku od korišćenja kompjuterskih (CGI) efekata u ostalim skorašnjim francuskim blokbasterima (Asteriks i Obeliks, Pakt sa vukovima, Fantom iz Luvra, Vidok...) koje je bilo bliže holivudskom principu (spektakl radi spektakla, bez mnogo svrhe za sam film) Žene u Ameliji koristi tehnologiju sa kreativnošću i suptilnošću istinskog umetnika.
Ipak, u jednom ovakvom filmu ni svi efekti sveta ne bi mogli da nadoknade magiju koju donosi ''ljudski faktor'' a magiju ovog filma pre svega nosi neodoljiva Odri Tatu u naslovnoj ulozi. Prosto je nemoguće zamisliti Emili Votson (prvobitni izbor za ovu ulogu!), ili bilo koju drugu glumicu u ovoj ulozi jer, Odri Tatu jeste Amelija! Njen neponovljivi šarm i vragolasti pogled tih krupnih očiju velikog deteta koje je uspelo da odraste ne ubivši svet fantazije u sebi i oko sebe neraskidivi su od same srži ovog filma. Njoj prosto – verujete! Bili cinik ili ne, Odri/Amelija će vas očarati u uvući u svoj svet gde neživi objekti govore i imaju neki svoj život, gde ljubav pobeđuje a život svakog čoveka stvarno je vredan romana. Cinik u meni rekao bi: možda život svakog čoveka i jeste vredan romana, ali nije svaki roman vredan čitanja. Ali vidite, u svetu Amelije Pulen zaista žive zanimljivi likovi o kojima biste voleli da saznate još više...
U suštini, Amelija je film o lepoti življenja, o magiji koja se često krije u naizgled sitnom i beznačajnom, o čaroliji koja ponekad može da stane u jednu malu kutiju a da opet sadrži čitav jedan svet (''O, I could be bound in a nutshell and yet claim myself king of the infinite space...'') i o tome da svet u kome živimo i način na koji ćemo živeti uveliko zavise od nas samih – od napora koji uložimo, od umeća, nešto malo vedrine i dobrodušnosti, i od imaginacije kao osnovne kreativne sile. Veličina postignuća ovog sjajnog filma ogleda se upravo u snazi ubeđenja svog autora i umeću s kojim nam je, makar načas, pokazao da i jedna ovakva fantazija može biti ubedljiva, odnosno moguća. A potrebno je zaista veliko umeće da jednog cinika natera u najružniji i najbedniji bioskop u gradu, među masu (pretežno ženske) publike –a mnoge od njih su one koji u bioskop odlaze jednom godišnje, obično na filmove sa Džulijom Roberts i/ili Meg Rajan- i učiniti da iz svega toga taj isti cinik izađe sa blaženim osmehom na licu, sa povraćenom verom u moć filmske (i druge) magije.
Zato – odmorite malo cinika u sebi. Pogledajte Ameliju. To nije tek ''dobar'' film – reč je o prelepom, neodoljivom filmu, filmu u koji ćete se zaljubiti, i u kome ćete uživati više puta. Amelija je trijumf filmske magije.
