Pitao
je jedan čitalac bloga pre neki dan za moje mišljenje o Brunu Dimonu. Pošto na lageru imam prikaz njegovog filma HUMANOST od
pre tuce godina, to je zgodan povod da ga sada i ovde okačim.
Da budem iskren, nisam
ljubitelj Dimona niti uopšte bilo kakve 'naturalističke', poludokumentarističke
estetike. Iako zapažam pokušaje da tretira krajolik kao lik i da pravi neke
atmosferičke efekte sa sporim ritmom itsl., moram reći da mi njegovi filmovi
nisu dovoljno rewarding (nemam dobru
srpsku reč) – ne daju mi dovoljno zauzvrat onome što mi uzmu: predugi su,
predosadni i nedovoljno involving (jbg)! A opet, ima tu nešto polufascinantno...
Gledao sam njegov 29 PALMI,
ali nije mi se naročito dojmio i malo toga mi je ostalo u sećanju osim mnogo
pornićarenja. Ipak, skinuo sam i HORS SATAN i u nekom trenutku mazohizma i optimizma
pokušaću da ga odgledam. Do tada, evo malo HUMANOSTI. Ovaj prikaz izašao je u
magazinu PRESSING MOVIE br. 2, (avgust 2001), str. 9.
HUMANOST (L' humanite, 1999)
Scenario i režija: Bruno Dimon (Bruno Dumont)
Uloge: Emanuel Šote (Emmanuel Schotte), Severin Kanel
(Severine Caneele), Filip Tulije (Philippe Tullier)
Upravo one 1999. godine kada je veliki
režiser Dejvid Kronenberg (David Cronenberg) bio počastvovan da predsedava
kanskim žirijem, film HUMANOST se zakitio Velikom Nagradom Žirija, te Zlatnim
palmama za dvoje glavnih protagonista. Ova odluka izazvala je velike
kontroverze, ne samo zbog toliko nagrada jednom te istom (i uz to
problematičnom) filmu, već i zbog činjenice da ni Šote ni Kanelova nisu
profesionalni glumci, već naturščici. Ipak, nagrade dodeljene od strane
režisera čuvenog po odličnom radu s glumcima bile su dovoljne da na beogradskom
FEST-u 2001. ovaj film preporuče mojoj pažnji.
Film zaista sav počiva na plećima
glumaca, pre svega Emanuela Šotea (koji je igrao i u prvom Dimonovom filmu, La
Vie de Jesus). On igra policijskog inspektora, Faraona De Vintera, u malom
priobalnom mestu u Francuskoj, koji radi na istrazi slučaja silovane i ubijene
11-godišnje devojčice. Iz toga ne treba zaključiti da se radi o "krimiću",
makar upakovanom i u ruho artističkog filma: HUMANOST je pre svega drama, i to
ne drama zapleta, već drama karaktera, kroz čiji sklop i uzajamne odnose
režiser želi da se – na jedan ne-pompezan način, u understatementu- bavi
bazičnim pitanjima ljudskosti.
Pre
svega, neverovatno je kako je lik kakav je Faraon uopšte mogao da postane
policajac, pa makar i u tako zabitom mestu, budući da je zamišljen (i ubedljivo
realizovan) kao krajnje introvertna, stidljiva i preosetljiva osoba koju u
prvoj sceni filma vidimo kako grli zemlju, licem gnjureći u oranicu, a ubrzo
pošto je video nago, obeščašćeno telo devojčice, on brizne u neutešni plač. Taj
zločin ostavlja na njemu tako jak trag da se do kraja filma ne oporavlja.
Činjenica da ostatak sveta nastavlja svojim uhodanim tokovima, nepotresen tim
ultimativnim zločinom nad nevinošću, njemu je potpuno neshvatljiva.
O
njemu lično saznajemo vrlo malo: čujemo da je ostao bez žene i ćerke, i sada
živi sa starom majkom. Njegovo lice je gotovo bezizražajno, poput maske
stavljene preko žive rane čiju prirodu nikada stvarno ne otkrivamo. Pasivan,
povučen, nenasilan, on dozvoljava ostalim likovima oko sebe da ga ponižavaju,
ne braneći se, jedva pokazujući da je svestan toga, poput nekog modernog kneza
Miškina, "idiota" koji za razliku od svog književnog pandana nema
nikoga ko bi mu se makar malo približio i shvatio prirodu njegovog "idiotizma".
Jedina osoba sa kojom se ovaj "idiot"
druži jeste susetka Domino (S. Kanel) za koju kao da ga vezuje neka vrsta
naklonosti, iako ona uglavnom ne haje za njega. Istina, ona ga vodi na razne
izlete sa svojim momkom, ali to je samo zato što, u toj vezi bez ljubavi ili
strasti, ona sa svojim partnerom i nema o čemu da govori. Seks, sirov,
animalni, jedino je što ih spaja. Uostalom, prva scena u kojoj upoznajemo ovaj
par je svakako najnaturalističkija scena seksa koju sam ikada video na filmu
(praćena čak i vrlo uverljivim zvučnim efektima). Prezrivo-podsmešljivi odnos
njenog momka Faraonu kao da ne smeta, a ni ona sama se ne pretrže štiteći ga.
Ovaj dugački film (čak 148 minuta!)
odlikuje se onim što se ponekad naziva "proračunatim ritmom"
(deliberate pacing), a što je često sinonim za – dosadu. Dugačke scene smenjuju
se jedna za drugom, a odsustvo krupnijih dešavanja i preokreta logični su u
filmu krajnje jednostavnog i pravolinijskog zapleta. Pomenuti Kronenberg je za
tamnom stranom ljudske prirode često tragao prezrivo odbacujući "dokumentarističko"
tretiranje stvarnosti, jer je smatrao nužnim da se ona ogoli od spoljašnjih
pojavnosti i privida, kako bi se u njenom fantastičnom i grotesknom jezgru
potražio odgovor na neka pitanja ljudske egzistencije. Za razliku od njega,
Dimon se potpuno naturalistički posvećuje bezličnoj provincijskoj svakodnevnici
svojih tako običnih likova, i mada bez jasno izraženog moralnog stava kakav
nalazimo kod, recimo, Bresona ili Šabrola, u priličnoj meri uspeva da uobliči
neku svoju "metafiziku svakodnevnice".
Uprkos pojedinim zanimljivim premisama i
postupcima, krajnji utisak je da ovaj predugačak film na kraju ipak ne pruža
dovoljno nagrade strpljivom gledaocu koji je sve vreme čekao da se nešto desi.
Drugim rečima, malo se preteralo sa understatementom: ponekad "manje"
na kraju daje "više", ali ovde nije takav slučaj. Humanost je fenomen
u čijim kompleksnim, a opet bazičnim ispoljavanjima možete potpunije uživati u
delima režisera koji na pitanje ljudskosti daju malo složenije odgovore od "prostodušna,
idiotska dobrota i dodir sa zemljom jedini su nam spas". I koji su malo
humaniji prema svojoj publici.
