**(*)
3-
Suprajz!
Faund futidž koji nije imbecilan nego, čak, poseduje tragove pametnosti i,
verovali ili ne, strave! A čak i nije čist FFF nego nekakav formalno
neodbranjiv miš-maš u kojem se, prilično proizvoljno, smenjuju point-of-view
shaky-cam kadrovi sa "objektivnim", klasično-filmskim, tj. iz
"sveznajuće" perspektive. No, nemojmo biti puristi, naročito kod tog
ionako bezveznjačkog podžanra: budimo srećni što je ovaj filmić sasvim
pristojan i gledanja vredan.
Pre
svega, premisa je odlična, i zasnovana na stvarnim eksperimentima vrle američke
vlade nad sopstvenim građanima u 1960-im i početkom 1970-ih – mučenje bukom i
srodnim metodama izluđivanja, indukovanje paranoje, menjanje stanja svesti,
ubrizgavanje halucinogena (uključujući one uzete direktno iz mozga leševa) –
ukratko, Doktor Benvej i Ej Džej akcije kol'ko ti duša voli. Nešto izokola
slično imali smo u takođe solidnom FFF – ENTITY.
E,
ali ovde je ta premisa dovedena u priličnu blizinu Lavkraftove priče "From Beyond" (ali ne i
Gordonovog filma; ovo ne zadire tako daleko u fantastiku i fantazmagoriju). Ispada
da, kad ti se otvore Vrata Percepcije ka onoj strani, ne samo što počneš da
vidiš neka čuda tamo, nego i ta Čuda počnu da vide tebe, a onda si, naravno,
najeb'o. To je genijalan koncept, jedna od onih stvari koja, i pored nemalog
broja pokušaja, još uvek nije dovoljno eksploatisana u hororu, pa ni ova BENŠI
ne izmuze iz toga maksimum strave – ali, hell, it's the millennium, ko još više
danas očekuje sega-mega ambiciozna remek-dela, budimo srećni sa solidnim, okej
fimčićima! A ovaj je (barem) takav.
Likovi
su iznenađujuće prijemčivi – za razliku od uobičajenih IMBECILA koji se
lomataju po napuštenim ludnicama, zatvorima, vojnim kompleksima, šumama,
Černobilima i drugim lokacijama iz čiste radoznalosti (aka "čačkanje
mečke") ili tako nekih debilnih razloga (kao u nedavnom S_X TAPE veterana
Bernarda Rouza, koji se sramotno obrukao i isporučio uvredljivo debilan i
beznačajan FFF).
Dakle, momak koji dođe do
halucinogena iz državnih eksperimenata i proba ga (žrtvuje se za nauku i bolje
sutra, jer istražuje taj vladin prljavi veš), pa onda odlepi i nestane, deluje
kao podnošljivi, zabludeli dobrica (ali ne Ćosić!);
njegova drugarica i
nesuđena cura koja krene da istražuje nestanak njega i njegovog drugara je em
zgodna em pametna (kao na filmu!) i vredna pažnje i saživljavanja (barem na
elementarnom nivou; nije to baš neki kompleksan lik, ali glumičin šarm ga
prodaje);
a šnjur nosi i šou
praktično otima lik kontra-kulturnog pisca koji je upleten u sve ovo – neću
reći kako – ali ću reći da su njegova koncepcija i njegove replike (zasnovani
donekle na Hanteru Tompsonu, Kenu Kisiju, Timotiju Liriju, uz dozu Bukovskog) nepobitan
dokaz da scenarista i reditelj ovoga, Bler
Erikson, inače debitant, nije budala.
A ako vam kažem da njega
mega-ubedljivo otelotvorava Ted Levin
("Bufalo Bil" iz SILENCE OF THE LAMBS) onda se možete kladiti u svoje
slatko dupe da je –sve ostalo na stranu- već i samo njegova gluma ovde dovoljan
razlog da se ova BENŠI s uživanjem pogleda!
Tome dodati i ono što nas
najviše zanima - Bler Erikson zna
znanje kad treba izazvati stravu, i tu spada nekoliko efektnih ŠOK!-scena (od
kojih me je jedan kadar doslovno naježio! šifra: pustinja), ali i originalno
jeziva zamisao i niz detalja koji je čine životnom i ubedljivom. Naročito ističem
jednostavne ali retko naježujuće zvučne efekte. Potonji se tiču stvarnih (?)
kratkotalasnih radio-stanica koje emituju (niko ne zna zašto) beskrajni loop u
kojem žene i deca deklamuju brojeve od JEDAN do DESET, praćeno povremenim
zvukom muzičke kutije i tako nekim bizarnim distorzijama. Sveta jednostavnost,
ali CREEPY SHIT, verujte mi na reč!
Ovo sve ne znači da film ne
pati od nekih boljki FFF-a. Na primer, horor scene se okončavaju naglim BUU!!!
a posle toga junakinji uopšte na pada na pamet da premota jebeni snimak jebene
kamere i jebeno pogleda kakvo je to jebeno sranje iskočilo iz jebenog mraka da
je jebeno preplaši! Ne, BUU!!! je prošao, slegnemo ramenima i idemo dalje, a to
što nešto demonsko imamo zabeleženo na kameri, nema veze.
Kao i u 99,76% svih
modernih horora, i u ovome je završnica najtanji, najbezvezniji deo: istina,
desi se koješta zabavno i jezivo jednom kada na kraju naša curica dođe u taj
napušteni istraživački centar (koji je, o how convenient, otvoren, dostupan za
upad, bez čuvara, bez katanca, unutra je sve kao pre 40 godina, sve stoji na
izvolte: dokumenti, instrumenti, struja i dalje radi, aparati funkcionišu...)
ali se to ipak svodi na tek solidno realizovano ABRE-UBRE uz hodnik i niz
hodnik bez neke jače poente.
Takođe, kao i 98,44% svih
FFF-a i ovaj ostavlja izluđujuće nedorečenim previše krucijalnih stvari. Ne,
neću da mi se sve crta, neću da mi se SVE objasni, ali fuck – ovde ništa nije
čak ni skicirano a kamoli nacrtano! Mislim, da se ne lažemo, FFF
je kao rupa u biskvitu gde vi treba sami da umesite biskvit OKO jebene rupe, a
tvorci se retko potrude barem da vam daju i najelementarniji materijal (jaja,
šećer, brašno, maslac...) a o receptu možete samo sanjate (koliko jaja? koji
maslac? ide li mleko, i koje? na kojoj temperaturi peći?). Lepo je to,
kao – umetnost, fill in the blanks, ali kad se zaplet sastoji iz sve samih
BLANKS onda... šta je, tačno, priča?
Možda sam malkice prestrog
prema BENŠI u ovom pogledu (uzgred, naslov je sasvim proizvoljan, nema ovde
nikakve benši!), jer postoji nešto razvijenija senka zapleta u odnosu na
uobičajeni FFF, ali je ipak ovde preeeeviše krupnih pitanja oko motivacije, i vladinih
agenata, i pojedinaca, i principa delovanja, i krajnje poente koja se namernim
prizivanjem ovih čuda htela i još uvek se hoće...
Ali to će smetati samo onima
koji previše razmišljaju; ako je sve što želite da se malo opustite, zategnete
i poskočite uz jedan natprosečno jeziv i zastrašujuć hororčić, sa THE BANSHEE CHAPTER nećete pogrešiti!