INTERSTELLAR (2014)

** 

2+

            Nikad nisam otkidao na Nolana: niti me je kupio gimmicky MEMENTO niti sam nešto posebno sek'o vene na MRAČNOG VITEZA (nastavak mu nisam ni gledo) a još manje sam uživao u besmislicama INCEPTIONa. Otud ni od ovog filma nisam očekivao ništa više od, eventualno, jedne gledljive razbibrige u vidu holivudskog preskupog SF superspektakla sa pompeznim efektima (najboljim koje stotine miliona dolara mogu da kupe). Avaj, kako sam samo bio optimističan! Jer MEĐUZVEZDANKO ne samo što nije isporučio pamet (koja se nekim gledaocima prividela usled napadno "dramske" i dosadne priče) nego, dođavola, nije isporučio ništa pomena vredno ni na planu neviđenih međuzvezdanih prizora!

            INTERSTELLAR je jedna nehumano razvučena, besmisleno nabudžena, nepojmljivo uninvolving kliše-dramurdetina od skoro tri sata nadtrajavanja koja se, NOMINALNO, bavi sukobom Zemlja vs. Zvezde – tj, još ekstremnije, Prašina vs. Vasiona. S jedne strane su oni što vide samo zemlju (pune im oči prašine i štroke – da, deco, ako niste znali, tlo pod nogama Ameri zovu DIRT, i u tome se nalazi plodan povod za čitav jedan esej, kojem nije ni mesto ni vreme) a s druge su sanjari, pioniri, avanturisti, (svemirski) kauboji... koji svet guraju napred, dalje, IZNAD te prašnjave zemlje... "Explorers, pioneers... not caretakers," kaže naš glavni junak u jednom trenutku, ako nekome do tada nije jasno o čemu se ovde radi.

            I sve bi to bilo lepo i krasno – da je ovaj film zaista proizvod VIZIONARA. Ali ne; vizionar je neko kao Stenli Kjubrik, recimo, čovek koji se ovih dana verovatno vrti u grobu kao čigra, jer ga svako malo neka budala prizove/pomene kako bi opisala INTERSTELLAR, film bez i najblaže veze s tim genijem i njegovim masterpisom, ODISEJA U SVEMIRU 2001. Zato, apelujem da se već jednom prestane s tim beslovesnim skrnavljenjem. Ne zazivaj uzalud ime Gospoda tvoga, Kjubrika Stenlija, ako hoćeš da dugo poživiš na Zemlji! Zašto? Zato!

            Kjubrik je pomerio granice filmskog jezika toliko radikalno da to čak nije ni smešno! Nolan, pak, hoda utabanim stazama, i na planu dramaturgije i na planu vizuelnosti i, naročito, na planu korišćenja muzike: sve je to go kliše do klišea do deža vija. Ništa za udžbenike, ništa za antologije, ali sve za boks ofis, boks ofis nizašta.

            Kjubrik je snimio remek delo koje u svoja dva i po sata smesti celu evoluciju čoveka, od krvožednog majmuna do Zvezdanog Deteta, sa trista zabavno-podsticajnih glavolomki na toj odiseji usput. Nolan u svoja skoro tri sata pokriva nekoliko decenija bliske (?) budućnosti u kojoj, how convenient, elipsama krije ono što nije znao ili umeo (npr. prirodu "apokalipse" koja je strefila Zemlju) i veći deo vremena troši na "pictures of people talking" (pozdravio ga Hitch i reko mu da manje sere).

            Kjubrik je napravio naučno-FANTASTIČAN film u kojem je maltene svaki minut krcat nezaboravnim slikama i situacijama, antologijskim set-pisovima, neviđenim, wtf, ludačkim, hrabrim, da – PIONIRSKIM kadrovima i scenama. Nolan je napravio jednu otužnu kabezu za zasenjivanje prostote koja je u suštini samo bedasta, mediokritetima povlađujuća melodrama.

            Kjubrik je napravio film koji se i intelektualno, i duhovno, i umetnički-kreativno HRVE sa time ŠTA ZNAČI ODVOJITI SE OD ZEMLJE I PUTOVATI U DALEKI SVEMIR. Nolan je napravio filmčić čije je naravoučenije – "Svuda prođi, opet kući dođi." U dilemi koja se tri sata nateže između SHOULD I STAY OR SHOULD I GO – Nolan nam poentira sa eksplicitnim, decidiranim – STAY. Miran, Džeki.

            Kjubrik se vilijambarouzovski bavi nadljudskim i neljudskim; Nolan se đorđebalaševićevski bakće LJUDSKIM, PREVIŠE LJUDSKIM. Šmrc. Šmalc. Kod Kjubrika su slike (i emocije) veće od reči. Kod Nolana je – otužni, povlađujući sentiment (i mnogo brbljanja)...

            Prema tome, molim vas, kad čujete nekoga da Nolanov film upoređuje s Kjubrikovim, a da to nije u smislu antipoda (kao što sam ja gore učinio) - šljapnite ga posred face! Idealno, nekom velikom ribom, ali nije obavezno: važno je samo da glasno šljusne.

            Mrzi me da se dalje bakćem Nolanovim besmislenim gnjavežom – a to mu je najveći greh koji uopšte mogu da zamislim: nema veze što efekti nisu baš tako spektakularni, nije propast sveta što ideje baš i nisu neke ali, bate, kad ovi krenu da keeeeenjaju, jebote, tome nema kraja! Ovo je neverovatno nezanimljiva i uninvolving dramurdetina zapletena u svoje otužne klišee, i stoga, da parafraziram već pomenutog Balaševića: sve, sve, ali – DOSADU MU NEĆU OPROSTITI!

            Na svu sreću, ima onih koje nije mrzelo da se bakću ovim dosadnim filmom. Zbog toga, prepuštam vas tekstu povremenog saradnika ovog bloga, Aleksandra Janjića. Dobar deo ovog napisa uopšte se ne bavi MEĐUZVEZDANKOM – a već i to vam dovoljno govori o kako nezanimljivom i neinspirativnom filmu se radi, kad čak i čovek koji je seo da piše o njemu zapravo ne može da se bavi njime, nego drugim stvarima, jer um mu luta, nema na čemu da se zadrži, sve vam je jasno. Ali samo strpljenja: doći će Janjić i do Nolana, posle naizgled nepovezanog uvoda. Evo, pogledajte i sami, zabavno je ovo i vredno vaše pažnje daleko više nego kretenski Nolanov film! Uživajte!

INTERSTELLAR

review by Aleksandar Janjić

Režija: Christopher Nolan

Scenario: Jonathan Nolan, Christopher Nolan

Ovaj tekstić započećemo ne sa Kristoferom Nolanom, već sa Dejvidom Finčerom. Prvo zato što će nam pomoći za razjašnjavanje nekih poenti, a drugo, zato što je na kraju krajeva pljuvačina po Finčeru postala u posljednjih nekoliko godina moj omiljeni sport.

Daklem, dvije tisuće i osme godine, Dejvid Finčer je konstatovao da je jednostavno nedopustivo da ga članovi Američke akademije nauka i umjetnosti tako dugo zaobilaze sa svojom nagradom Oskar Pistorijus, pa je odlučio da snimi ultimativni Oskar-tizer, ultrapatetičnu dramurdu koja je toliko besramno patetična da jednostavno ne može da omane kod nagradodavaca. Ne bih sad da ulazim čovjeku u glavu, ali uvjeren sam da je mislio da kao što svaka negativna kritika upućena Grbavici podrazumijeva podržavanje opsade Sarajeva i masovnog silovanja, e pa isto tako sve osim najpozitivnije reakcije prema toj njegovoj dramurdi predstavljalo bi ništa manje od totalnog cinizma, bezosjećajnosti i mržnje prema cijeloj ljudskoj rasi.

Tako je nastao Radoznali slučaj Bendžamina Dugmeta, potpuno negledljiva bljuzgetina od filma, koja u nedopustivom trajanju od skoro tri sata bez trunke stida i srama od prve do posljednje scene obasipa gledaoca takvim cunamijem neobuzdane patetike da je to nezabilježeno u analima filmske umjetnosti. Kad biste izdvojili najpatetičnije momenta iz filmova Frenka Kapre i Vitorija de Sike (koji su, žurim da dodam da ne bi bilo kakve zabune, velikani i njihove filmove mnogo volim) i začinili ih prstohvatom nekakvog ljubavnog vikend romana, dobili biste nešto što je u poređenju sa ovim Finčerovim nedjelom Terminator, Predator, Konan, Sudija Dred, Stiven Sigal i Vladimir Putin. Ne bih sad baš ulazio u detalje, pošto sam milosrdno već uveliko tu grozotu potisnuo iz pamćenja, a i na kraju krajeva ovo nije tekst o tom filmu, tek spomenućemo da se radi o nebuloznoj premisi koja ima smisla jedino kao urnebesna komedija, a ovde je tretirana smrtno ozbiljno (vidjeti pod Plezentvil Gerija Rosa, abominaciju srodnu ovoj Finčerovoj), sa likovima koji od vas iskaju sažaljenje od prve svoje replike, prije nego što su uradili bilo šta što bi to sažaljenje opravdalo, sa preeeeeeeeeeeeeeeedugim scenama koje bi da nam dočaraju ljubavne i ine jade mladog (i starog) Breda Pita i njegove žene, među kojima se ističe naročito kretenska dionica kad nekog spiči auto, pa sad oni jedno pola sata analiziraju kako je taj nesrećni slučaj mogao da se izbjegne, dok već polumrtav gledalac s druge strane ekrana sa suzama u očima i sklopljenim rukama moli i preklinje da već jednom nastave sa prokletom pričom jer čak i ona tako dosadna ipak je zanimljivija od te debilne analize.

Dakle rijetko glup i dosadan film, što je, rezonovao je Finčer, garantovan put ka slavi i pozlaćenom čikici i govoru u kome će da se zahvali Akademiji i svojoj pokojnoj babi i usput odbaljezga još koju pametnu. Ali avaj, plan mu je neslavno propao, jer imbecili iz Akademije nisu shvatili njegovu genijalnost, te mu je nagrada pobjegla (mada je dobio nominaciju), a slično se desilo i sa nekim dotadašnjim velikim fanovima, među kojima sam prvi ja. Normalno, nisam prestao da gledam njegove filmove zato što mrzim čovjeka, nego kontam, kad snimi nešto što bar izdaleka zvuči zanimljivo, okej, pogledaću, nije problem. Ali do sada? Fejsbuk? Bitch, please! Nekakva švecka kofol krimi priča sa nekom istetoviranom i izbodenom nakazom natovarenom psihičkim problemima? Bitch, please! Ful frontal Ben Aflek? Bitch, please! Doviđenja!

S druge strane, nekih četres i kusur godina ranije izvjesni Stenli Kjubrik je odlučio da snimi superdubokoumni film o čovjekovom mjestu u svemiru i svemu ostalom i tako je nastala Odiseja u svemiru, jedno od najfantastičnijih djela u bilo kojoj vrsti umjetnosti, ever. Neukusno je poređenje Odiseje sa većinom drugih filmova, jer su joj skoro svi potpuno inferiorni, ali ako bismo je napali komparacijom sa nekom drugom umjetnošću, npr. književnošću ili slikarstvom, nije teško doći do zaključka da je Kjubrikova Odiseja veća i od Homerove, pa čak i od Mikelanđelovih slika golih muškaraca.

A onda je došao red i na Kristofera Nolana da se pravi pametan. Istina je da su njegovi filmovi bili veoma uspješni i da su pobrali salvu pohvala (i love) i od publike i od kritike, među kojima naročito treba izdvojiti pozitivno mišljenje autora ovog teksta, kome je Memento u vrlo uskom skupu omiljenih filmova, a mnogo voli i Insomniju, Prestiž i Betmene. Ipak, devastiran negativnim kritikama Bojana Baće na račun Betmena, kao i izjavom Miljana D. Tanića da je Memento „samo dobro montiran“, Nolan je odlučio da začepi usta svima i da napravi najveće umjetničko djelo od postanja svijeta pa do danas.

Nije slučajno što je za žanr svog budućeg magnum 44 opusa odabrao SF dramu. Grandiozne ljudske teme mogu da se kanališu jedino kroz ova dva žanra. Ako oćete odnose čoeka sa spoljašnjim faktorima, snimate SF. Ako oćete unutarljucku dramu, onda snimate – dramu. Za Nolanovu ambiciju nedovoljno je bilo šta od ovo dvoje pojedinačno, tako da je bio prinuđen da radi mješavinu žanrova, ali niko nije reko da je put do besmrtnosti lagan. Što rekli momci iz Zabranjenog pušenja, samo se hrabri dokopaju slave, tako da je Nolan uzeo pod mišku kameru, pisaću mašinu i svog brata i otišao do izvjesnog Kipa Torna, zaduživši ga da bude naučni konsultant za budući najbolji film na svijetu, jer kao što reče Abdulah Sidran, ako si genije, ne smiješ da imaš nijednu grešku. Daleko bilo da najveće remek djelo EVER propadne zbog nekih naučnih propusta koji bi omogućili ekipi zlobnika sa IMDb-a da šleperima tovari goofs sekciju.

Nažalost, kako to obično biva kad umjetničkom djelu pristupate naopako, Nolan se temeljno zeznuo. Umjesto da kaže „e, ja ovim filmom oću da kažem/poručim/ispričam to-i-to, hajde da vidimo koja filmska sredstva su mi neophodna za to“, on je rezonovao ovako „hoću da ispadnem načitan i kul, da se na mene lože svi oni što vole Kjubrika i Klarka, ali i Saganoljupci iz Ateista Srbije i momci iz Fejsbuk grupe Aj fakin lav sajens, hajde da vidimo šta bih mogao da uturim u film da to postignem“. Na kraju balade, i žanrovski i kvalitativno je završio negdje između Kjubrika i Finčera i njihovih gore pomenutih filmova, s tim da je daleko bliži ovom potonjem. Neću reć da sam ga izbrisao sa spiska ko Finčera i vjerovatno ću pogledati i njegov sljedeći film, kakav god da je, ali očekivanja su mi temeljno smanjena. Tužno je što je iz gledanja Interstelara i Bendžamina Batona očito da, dok je Finčer bio uvjeren da snima sure-fire Oscar-winning hitčinu uz koju će mnoga labilna tinejdžerka da natopi bar dva pakovanja maramica, Nolan je smatrao da sa Interstellarom pravi ako ne najbolji film svih vremena, a ono bar veličanstveni filmski ep koji bi za 21. vijek bio što i Odiseja za dvadeseti. Avaj, pokušavanje da se nadmaši Kjubrik je maltene samo po sebi smrtna presuda, a još kad to radite ne naučivši ništa od pomenutog majstora, stvari su još tužnije. Ja se ozbiljno pitam da li je ovaj Nolan uopšte gledao Odiseju. Da jeste, valjda je toliko pismen da shvati kako funkcionišu slike i u kolikoj mjeri riječi znaju da budu suvišne. Ali jok, ovi njegovi likovi toroču sve u 16, ko žene u frizerskom salonu.

O čemu se, konačno, radi u ovoj zavrzlami. To je u stvari prilično komplikovano. Aparentli, desila se nekakva neimenovana katastrofična kataklizma, od koje je svijet postao prašnjav i desile su se razne druge stvari koje braća Nolan nisu pokušavala detaljnije da nam objasne jerbo film ipak treba smjestiti unutar razumnih tri sata trajanja. Što je bitno jeste da planeta umire, a sa njom i ljucki rod, ako se ne desi nešto sasvim nepredviđeno i ne dođe do spasa u posljednji čas. Odmah se upoznajemo sa galerijom likova koji su svi odreda grozno antipatični. Metju Mekonahej je nekakav mašinski inženjer sleš farmer sleš naučnik amater sa strašnim južnjačkim akcentom, koji u sumrak sjedi na trijemu i ispija pivo sa svojim tastom, diskutujući o životu, svemiru i svemu ostalom, a po danu obrazuje svoju mladu šćer u putevima Nauke. Kad se njoj učini da joj se nekakav duh vrzma po sobi, Mekonahej je ukori kako to nije „veri sajentifik“. Sajens, biatch!

U svakom slučaju, ta Mekonahejeva porodična priča je beznadežan kliše, kao i svi njihovi dijalozi. Prašnjav put, pivo u ruci, pogled u daljinu, pokojna mater, Džon Litgou koji dijeli savjete, sve to je recept za da se mašite za daljinski upravljač i pronađete nešto drugo na TV-u, ali onda se sjetite da niste u kući već u bioskopu, te da vam ostaje ili da šibate neku igru na telefonu ili da dalje pratite ovo čudo u nadi da će postati nešto interesantnije. To se naravno ne desi. Normalno, film propušta priliku da se pretvori u revolucionarni postapokaliptični goust stori, jer će ovaj duh na kraju biti objašnjen na jedan krajnje bezvezan način, a to je tek prva u nizu prilika da se uradi nešto originalno i interesantno, koje je sve redom Nolan bacio u smeće. Jer on pravi kao neki ozbiljan film.

Umjesto da postanu bolje, stvari vrtoglavom brzinom krenu nizbrdo kad Mekonahej dobije poziv od direktora škole, koji mu kazuje o nedoličnom ponašanju njegove ćerke. Naime, ista je svima pokazivala nekakvu knjigu o slijetanju na Mjesec, a u verziji budućnosti u kojoj se ovo dešava takve knjige su zabranjene jer je postignut konsensuz da su Apolo misije bile čista propaganda. Na ovom mjestu sam već bio na rubu demonstrativnog izlaska iz bioskopa, jer ovakvu naučnu euforiju od osamsto pedeset kilosagana zaista nisam očekivao. Hrabri zaštitnik nauke Mekonahej i njegov teksaški akcent ne mogu da vjeruju – takvo Svijetlo Postignuće, takav trijumf Nauke nad Praznovjerjem, proglašen je za izmišljotinu. Toliko što se tiče ubjedljivosti Nolanove vizije budućnosti. Da li iko ko nije čitav život proveo u buretu može i da pomisli da bi se Amerikanci pod bilo kakvim okolnostima odrekli svog Najsjajnijeg Dostignuća, kad su bar za trenutak trijumfovali nad Sovjetima u takmičenju u dužini penisa? Ali eto, Nolan smatra da je ta velika nacija sposobna i za takav agresivni atak skromnosti. Volfganže Petersene i Rolande Emeriše, smatrajte ovo za rukavicu u lice! Moraćete dobro da poradite u budućim filmovima e ne biste li se pokazali za malo veće patriJote od Krisa Nolana.

E taman kad pomislite da ste se našli međ Scilom i med Haribdom, dok vam se s jedne strane kezi Nolan koji bi da bude veliki režiser, a s druge na vas reži Mekonahej koji bi da bude veliki glumac, taman u tom trenutku stvari iz nekog razloga počnu da se dešavaju. Mekonahej sa kćerkom dešifruje misterioznu poruku duha iz biblioteke i otkrije nekakve koordinate. Njih dvoje se odvezu tamo pod okriljem noći, samo da bi pali u šake misterioznoj organizaciji koja... nažalost ne podvrgava ljude jezivim metodama mučenja da bi saznala šta se dešava nakon smrti, već se bavi istraživanjem svemira. Da, pogodili ste, u pitanju je NASA, koja je takođe turena izvan zakona, jerbo ko će da se zamlaćuje nekom tamo Naukom dok pošten svijet crkava od gladi? Preposterous! Iako nije eksplicitno naznačeno u filmu, nema apsolutno nikakve sumnje da su ovu sumornu budućnost planeti Zemlji donijeli Rusi ili u najgorem slučaju Srbi. Samo neko od ta dva legla zla može da izvrši takav gnusan udar na tekovine Amerike (čitaj: civilizacije) kao što su Slijetanje Na Mjesec i NASA.

Long stori šort, ispostavlja se da se sprema neka ultra-mega-giga-tajna misija spašavanja čovječanstva, koja se sastoji u tome da Mekonahej, kao jedini kvalifikovani pilot (da, zaboravio sam da spomenem da je on kao nekakav pilot), odnese u svemir neke likove koji treba da istraže planete za koje su neki ranije poslani likovi utvrdili da su potencijalno pogodni za naseljavanje. Plan A je da se sve to obavi dovoljno brzo da bi postojeće stanovništvo bilo spašeno, a plan B je da se jednostavno ta stoka pusti da propadne i da se buduća planeta naseli embrionima iz nekakve termos boce. Nisam baš siguran da sam ovo interpretirao kako treba, pošto je ovaj film mnogo komplikovan, a ja sam glup, ali u svakom slučaju to je kao nekakva suština.  Što bi reko Klu Gulager na kraju Feasta 3 – „We need to repopulate the Earth!“, samo što je ovde umjesto zemlje neka druga planeta. Što se tiče tih ranije lansiranih likova, kod njih je situacija ovakva: Oni su lansirani nekoliko godina ranije i troše vrijeme na izučavanje gostoljubivosti planeta na koje su stigli. Te podatke šalju u centralu, koja onda analizira te podatke i bira đe će da se ode. Ako neko sleti na negostoljubivu planetu – tough luck. Ljudska ekspedicija neće tu doći i dotični će da krepa.

Da ne bude da je dramski dio filma najednom pao u zapećak, Mekonahejeva kćerka se gadno naljutila zbog njegovog odlaska i odbila da komunicira sa njim, a sin mu se naprasno transformisao u Kejsija Afleka i oženio. Ovde se naime desio potencijalno fenomenalan (a u ovom filmu katastrofalno neiskorišten, kao i sve ostalo) fenomen da su oni na putu do neke planete morali da prođu blizu neke crne rupčage i tamo za njih vrijeme teče tako usporeno da za sat vremena na toj planeti za normalno čovječanstvo prođe nekih sedam godina. I Nolan ovo naravno koristi za kuknjavu, umjesto da napravi neku scenu tipa da se oni potuku nasred planete i da tamo potroše nekoliko dana i onda kad se vrate na zemlju skontaju da su upali u vladavinu majmuna ili tako nešto. Jok, ovde su ostali taman toliko vremena da neki ljudi poumiru, neki da omatore, a Mekonahej da prolije gomilu suza pred video rekorderom gledajući poruke iz prethodnih decenija. Lejm da lejmnije ne može biti. I pored toga, ovo slijetanje na tu neku prvu planetu je grozno glupo iz razloga što je tu nekakav ogromni okean i sad umjesto da ih odmah napadne čopor hodajućih ajkula ili divokoza-oktopoda ili šarktopusa ili već nečeg sličnog, oni se suoče samo sa nekim velikim talasom (Perl Bak approved). Koji, uzgred budi rečeno, jeste dobar, ali ni blizu kao Veliki Talas iz režiserove verzije Kameronovog Ponora.

Negdje u to vrijeme te budale skontaju da su potrošile previše goriva i da su od preostale dvije planete u mogućnosti da posjete samo jednu. Pitanje je da li da idu na planetu koju je posjetio momak En Hatavej ili na drugu na kojoj se nalazi gost iznenađenja, koji je Met Dejmon. Glasanjem se odlučuje da se ide do Dejmona, pošto je to planeta čiji podaci više obećavaju, a En Hatavej je ukorena što dozvoljava da njeni erocki nagoni pomute Naučnost njenog razmišljanja.

Za to vrijeme, na Zemlji se dešava neka drama koju nisam baš najbolje ukapirao, uglavnom Majkl Kejn (koji je tata En Hatavej i ujedno naučnik koji je sve organizovao) i Mekonahejeva kćerka koja se transformisala u Džesiku Čestejn jure rješenje nekakve jednačine od koje zavisi Budućnost Zemlje...

ODAVDE KREĆU EKSPLICITNI I TOTALNI SPOJLERI!

U principu, običaj na ovom blogu je da se spojleri (za okej i dobre filmove) kriju crnilom – ali je takođe pravilo maksima da se LOŠI FILMOVI NE MOGU POKVARITI, pa zato, ovog puta neću da zacrnjujem tekst, nego samo još jednom upozoravam – od sad pa nadalje govori se, s podsmehom, o glupostima koje se dešavaju sve do kraha ovog jadnog filma.

...samo da bi se u stravičnom tvistu ispostavilo da ta jednačina nema rješenje i da je Majkl Kejn đubre jer je lagao i da će svi na Zemlji da crknu u najgorim mukama, tj. da plan A nikad nije bio opcija, naime da je iskorišten samo kao mamac za Mekonaheja e ne bi li se prihvatio misije. To Kejn na samrti kaže Džesici Čestejn, koja momentalno šalje preko Skajpa poruku Mekonaheju, koji se grdno nasekira zbog svega, ali kakav bi to heroj bio kad ne bi našao rješenje tog sitnog problema?

U svakom slučaju, dakle, oni slete na Dejmonovu planetu i izvuku ga iz hibernacije i ispostavi se da je to jedna dosta hladna planeta, ali da je Dejmon topao i simpatičan lik, ali se vrlo brzo pokazuje da je to laž i da je on zapravo jedno obično đubre. Naime, njegova planeta je običan krš, a on je namjerno slao lažne podatke jer se prepao smrti, pa je htio da namami posadu da dođe upravo po njega. Ovo je ubjedljivo najbolji dio filma. Dejmon se, sa svojim kratkotrajnim skrin tajmom, pokazuje kao jedini višedimenzionalan lik, koji lijepo otjelovljuje praiskonski ljudski strah od smrti koji čuči u svima nama, ma kolko se neki trudili da nas ubijede u suprotno. Da se film sastoji samo od dijela sa Dejmonom, dobio bi palce gore. Međutim, i film i sam Dejmon ovde počinju da pokazuju sklonost ka krajnje bizarnom ponašanju, te tako Vil Hanting bez ikakvog razloga agresivno atakuje na Mekonahejev život, međutim to naravno samo vodi do toga da izgubi svoj. Siromah. Ubjedljivo najsimpatičniji lik u filmu, primjer ljudskosti sa svim limitima koje ona donosi, kao Saul u Starom zavjetu ili Boromir u Gospodaru prstenova.

Nakon što je Dejmon mirno preminuo u nekakvoj eksploziji, Mekonahej i ekipa dolaze do zaključka da treba nekakvog robota (za koga je meščini Miljan D. Tanić genijalno prokomentarisao kako je u pitanju hodajući bankomat) da lansiraju u crnu rupu, da bi postigli više se ne sjećam šta (u to vrijeme su dužina filma i sok koji sam popio već počeli da čine svoje, tako da sam se više brinuo kad će kraj filma nego šta se dešava na ekranu tj. platnu). Film tu propušta sljedeću priliku da sklizne u genijalnost, jer robot mirno prihvata svoj zadatak, umjesto da se sa ekipom upusti u filozofske rasprave o egzistenciji i smislu iste, što pokazuje da Nolan ne samo da ništa nije naučio od Kjubrika, već ni od Karpentera.

E sad, u tim izuzetno napetim scenama dešava se da je neko iz nekog razloga morao da se žrtvuje, a ko je najpogodniji za žrtvu do sveprisutnog heroja Mekonaheja? U maniru njegovog idola Brusa Vilisa iz filma Armagedon (režija: Majkl Bej(voč)), dobri stari Metju skače posred crne rupčage i nakon psihodelične jurnjave kroz simpatične svjetlosne efekte umjesto da konačno odapne, završava sa druge strane police sa knjigama u sobi svoje kćerke (!). Da, da, naime kažu da gravitacija može da putuje kroz vrijeme (iako je ovo ekstremna glupost, al dobro), e tako je nekako Mekonahej našao način da pomoću te neke gravitacije šalje poruke svojoj kćeri s one strane police s knjigama, te se na taj način ispostavilo da je zapravo on taj Duh koji ih je vodio u istraživanju. Da stvari budu još bolje, tu je negdje (bar mentalno) i onaj robot, tako da sad njih dvojica nešto divane i kuliraju preko nekih telepatskih poruka. Vidi se da je Nolan ovde pokušao da posegne za šjamalanovskim tvistom e ne bi li obogatio ovu kjubrik-finčerovsku mješavinu, al se malo zeznuo, pošto su Šjamalanovi filmovi fenomenalni i nabijeni odličnom atmosferom i plot tvistovi nisu baš vidljivi na polovini filma. Doduše, pošteno govoreći, vjerovatno ni Nolan nije namjeravao da taj tvist bude ne znam kakvo otkrovenje. Način na koji je ovo sve izvedeno, prvenstveno vizuelno, je korektan, ali tu je opet čitav serijal plakanja i kuknjave koji nam pokazuje da je Nolan temeljno proučio trilogiju Gospodar prstenova. Napominjem da bi bilo mnogo interesantnije da je umjesto iza police s knjigama završio u kupatilu, pa da kćeri šalje poruke dok se tušira, međutim PG-13 Nolan nije bio dovoljno hrabar za ovakvu ujdurmu.

Na kraju balade, zahvaljujući njegovim porukama i genijalnosti njegove ćerke, koja je postala vrhunski naučnik, problem je riješen, ljudi (bar neki) sa zemlje su spašeni i svi su hepi na nekakvoj svemirskoj stanici ili tako nekom čudu i onda ide emotivna scena susreta Mekonaheja sa kćerkom koja u međuvremenu ima nekih 100 godina (jer je on proveo dosta vremena proučavajući krokosauruse na onoj vodenoj planeti). I umjesto da fenomenalno poentira tako što bi kćerka rekla „Mogu otac da ti budem!“, slijedi nova tura smrtno ozbiljne patetike i tu se negdje film i završava.

Na kraju, šta smo dobili ovim filmom? Prvo, ako odete na IMDb i vidite neshvatljivo ogromnu ocjenu (9.0!) za ovo čudo, pomislićete možda da je u pitanju nešto veličanstveno. Naravno, nije tako. Interstellar nije ništa pametniji film od recimo Inseminoida. To što neko ide ulicom i urla „Ja sam pametan, ja sam pametan!“ ne mora da znači da je stvarno pametan. Ovo je film koji se s jedne strane kao trudi da bude savršeno naučno korektan (pa tako nemamo nikakve zvuke u svemirskim scenama) a s druge protura kvazinaučni mambo-džambo o putovanju kroz vrijeme i uticaju na prošle događaje. To je film koji bi da bude velika drama, a (osim lika Meta Dejmona) nudi jedva dvodimenzionalne likove i petsto miliona puta prežvakane moralne dileme. Izgleda da ljudi u svemiru pate od potpuno istih emotivnih trauma ko u nekoj sapunici u bolnici. Da li je dosadan? Srećom, ne. Treba izdržati ekstremno iritantan uvod... dobro, treba izdržati ekstremno iritantnih prvih sat i po do dva, ali onda se pojavi spasilac Met Dejmon, a i sama dešavanja postaju sve više rendom, sve bizarnija, prosto se osjeća sve jači šjamalanovski upliv, tako da druga polovina protiče skoro potpuno bezbolno. Nažalost, ostaje žal za mnogobrojnim propuštenim prilikama, od kojih su neke gore navedene.

Takođe, ko mi sljedeći navede Mekonaheja kao nekakvog ozbiljnog glumca, dobiće toljagu u glavu. To je simpatičan lik za romantične komedije i meni je drag, ali da se ne zezamo – Brando je Glumac. Mekonahej je... Mekonahej. Isto ko što je Kjubrik Kjubrik, a Nolan je Nolan.

Možda sam imao još nešto da kažem o ovome, al sam zaboravio, a i gladan sam i odoh da jedem, osim toga ovo pišem već tri sata, a oće li mi neko reći hvala? Oće al malo sutra. Uostalom gledajte taj prokleti film ako vam se tolko gleda.