недеља, 23. април 2023.

EVIL DEAD RISE (2023)

 

***

3-

 

Pričaju neki o „kanonu“ i „mitologiji“ EVIL DEAD serijala – ali oni se, zapravo, svode na nekolicinu polu-proizvoljno povezanih motiva, situacija i replika: audio-snimak invokacije koji priziva nevidljivu, opsedajuću demonsku silu, dotad-normalni likovi koji naprasno postaju super-snažni i nakazni demon-sadisti, motorna testera, komadanje tela, zlokobna knjiga (koja ne izgleda isto kroz serijal - svaki put i korice i unutrašnje ilustracije izgledaju drastično drugačije; a čak se i ne zove isto, jer nekad je bila NECRONOMICON EX MORTIS, što je besmisleni pleonazam: Knjiga Mrtvih Imena iz Mrtvih; u ovome filmu se potencira još bezveznija alternativa, pominjana i ranije: NATUROM DEMONTO, šta god to značilo)… Zaboravlja se da je ovo jedan prilično labav i fluidan serijal, koji je maltene u svakom „nastavku“ (uslovno rečeno) reimaginirao ne samo „mitologiju“ nego i, maltene, (pod)žanr.

            Tako je prvi deo (THE EVIL DEAD) imao nameru da bude strejt horor, stravičan ali i gnusan, sa tek dvije žlice humora (donekle i nenamernog). „Drugi deo“ (EVIL DEAD 2) je zapravo rimejk prvog, ali reimaginiran kao groteskno-komični splatstick superspektakl. „Treći deo“ (koji se čak i ne zove kao prva dva, nego: ARMY OF DARKNESS) je doneo skok u drugi žanr, ili žanrove, neka kao alter-istorijska horor fantazija-akcija-avantura-komendija. Četvrti se vraća naslovu prvog (ali bez cifre: to nije THE EVIL DEAD 4, nego samo EVIL DEAD, bez THE: „Počnimo ljubav ispočetka“), i zapravo je opet rimejk-reimaginacija prvog, ali ovog puta skroz-naskroz strejt, bez trunke kempa, komedije, čist nasty splatter torture misery porn koji je svojim odsustvom vickastog odmaka (blago rečeno) zatekao i ohladio fanove svojom mračnijom intonacijom. I sad nas evo na petoj iteraciji-varijaciji-reimaginaciji serijala, opet bez cifre – to nije THE EVIL DEAD 5, nego EVIL DEAD RISE (s igrom reči: Mrtvosani se DIŽU /rise/ u NEBODERU /high-rise/).

            Imamo i ovog puta sve gorenabrojane elemente, ali kakva je na kraju ispala od njih smućkana čorba?

            Pa, ukratko rečeno, jestiva je, prijatna, dok traje, ali ne ostavlja neki dugotrajan ukus u ustima, niti budi naročito snažnu želju da joj se što pre vrati na repete. Ili, da nastavim sa gastronomskom metaforom, ne bi to baš precizno bilo reći da je solidan komad fast-fuda; pre će biti da je ovo solidan obrok iz expres-restorana, malko recikliran s komadima hrane od juče i prekjuče, malo podgrejan, ali ipak jestiviji i ukusniji od nekakve ulične hrenovke prelivene senfom da bi joj soja-plastika imala ikakav ukus.

            Šta je pozitivno?

            1) Fino izgleda nova lokacija: raspala višespratnica, spremna za rušenje (how convenient), s tek nekolicinom preteklih stanara-topovskog mesa. Dakle, iz šumsko-kolibastog ambijenta dolazimo na REC teritoriju. To je umereno osveženje za serijal, ali ne i za žanr, jer rekoh već, Balaguero, Plaza i kompanija već su do sada eksploatisali, u nekoliko nastavaka, demonoposednute brzokrećuće kreature u hodnicima i stanovima stambene zgrade, tako da ovo teško da je, u okvirima žanra, nešto neviđeno. Pored toga, poplava biblijskih razmera hororčića na temu egzorcizma u poslednjih 15-ak godina učinila je krajnje ofucanim sva ta lomatanja ženskih telesa po plafonima i zidovima, sva ta „insekatska“ puzanja po duvarima i kontorcije po nameštaju… Zeeev, barem 20 filmova godišnje pokušava da nas uplaši tim istim otrcanim slikama… Usraćete se od straha jedino ako ste jedan od onih koji godišnje pogledaju samo pet horora, i nekako među tih pet slučajno preskoče ijedan od onih 20, sa tim EXORCISM OF MARY JANE ROSE EMILY WHATEVER puzanjima i izvrtanjima i levitacijama (koje najčešće meću i na plakate).

            2) „Likovi“ su nešto prijemčiviji nego ona zaboravljiva antipatična tmurna narkomanska post-teen gomila u EVIL DEAD 2013 – jbg, ipak stari štih sa familijom uvek pali. Think of the Children! Ovde je horor pojačan time što se tenzija i klanica ne dešavaju među frendovima i ljubavnicima nego, pretežno, među krnjom familijom: obezmužena i sada samohrana majka okreće se protiv svoje troje dece i, kako zgodno, baš te noći im se pridruži njena mlađa sestra koja se, iako u vrlo ranoj fazi trudnoće, do kraja pretvori u (još jednu!) zamenicu Brusa Kembela. Jer u duhu novog horora samo omoćena žena može da izađe na kraj sa Zlom: The Final Girl nema alternativu! Tu smo otrcotinu već videli na kraju ASH VS EVIL DEAD, a sad je, podgrejanu, dobijamo i ovde.

Brusa u penziju! 

            3) Film je dinamičan, dobro tempiran, i ne pada u greh mnogih novijih horora, koji traju oko dva sata ili duže. Ne: 96’ je sasvim fina mera za već standardnu tanušnost „zapleta“ i „likova“ koje imamo gledati. Ko hoće maraton, nek bindžuje ASH VS EVIL DEAD.

            4) There WILL be blood. Odnosno, ima sasvim dovoljno krvopljusa za ljubitelje splatera, i to u natprosečnim praktičnim, ne-CGI efektima i maskama.

            5) Opsednuta keva izgleda jezivo (mislim i na kasting i na masku), i daju joj da uradi nekoliko jezivih stvari.

             Šta mi sreću i užitak kvari i relativizuje čak i poneke od gornjih kvaliteta?

            1) Iznad svega, preterana derivativnost. Suviše se u ovoj „reimaginaciji“ aludira i namiguje i citira iz ranijih nastavaka, a premalo se novog, memorabilnog, kanonu dodaje (da ne kažem: ne doda se ništa bitno novo). Razumem ja da je ovo PETO prežvakavanje ionako tankog koncepta, razumem i da je red (očekuje se! podrazumeva se!) da će se ponekim migom fanovi podsetiti na ikoničke slike i fraze iz Reimijevih EVIL DEAD-a, ali ovde se naprosto s tim prećeralo! Tu je i “I’ll Swallow Your Soul”, tu je i “Come Get Some!”, tu je i, dosadno, više puta ponovljeno, “Dead By Dawn”. Tu je i još jedna jeziva pesmica iz usta Mrtvosanih (Dedajta); tu je i varijacija na zloglasnu scenu s puzavicama – ovde s kablovima – koja izgleda fino, ali nije ni izbliza notorna, uznemirujuća, šokantna: samo je „lepa“. Tu je i leteće-progutano oko, iz EVIL DEAD 2, ovog puta tretirano „ozbiljno“ a ne kao splatstick fazon, samo što ni to nije izvedeno s dovoljno impakta ili vizuelne žestine da se registruje kao nešto više od namigivanja fanovima.

            2) Da i ne govorim o besmisleno-nepotrebnom aludiranju na STRAVU U ULICI BRESTOVA (da li stvarno želite da prizivate poređenje s nečim tako ikoničkim i antologijskim i originalnim? ili se to samo reditelj preporuča za još jedan rimejk?). A naročito da ne govorim koliko je nepromišljeno, neko bi rekao i čisto glupo i samoubilački, u jednom ovakvom filmu, a i inače, aludirati ni manje ni više nego na fucking Kjubrika, i praviti jednu bezveznjačku „omaž“ varijaciju na „lift pun krvi“ scenu iz THE SHINING! Kod Kjubrika, naravno, to je besprekorno genijalno realizovan eye-candy, originalan, memorabilan, arhetipski, da ga vrtiš u loopu i diviš mu se do imbecilnosti satima – dok je ovde to samo jedan kratki mig, jedna prosečno uslikana ali suštinski ni izdaleka antologijska scena, jedan prozaični ŠLJUUS; plitki fanovi će da se kurče kako su prepoznali mig (wow! gledo si LEKTIRU!) dok će horor-vikendaši i omladinci rođeni u ovom milenijumu i nesvesni Kjubrika, biti impresionirani „originalnošću“ te lift(ed) scene.

            3) Ovolika količina citata i aluzija (a nisam ih sve ni nabrojao) manje bi mi smetala da ovaj film nudi barem približnu količinu svojih, novih, originalnih fora i fazona koje bi, onda, naredni nastavci (a biće ih, sigurno, ne brinite) mogli da recikliraju. Nažalost, ovde ima samo jedna upečatljiva replika (“Mommy’s With The Maggots Now”) – ako ste vi zapazili još koju, molim citirajte u komentarima; ja ne upamtih ništa drugo pamćenja vredno. U tom smislu, ovaj RISE nastavlja trend u savremenom hororu, koji je pretežno zasnovan na RECIKLAŽI – sve je, danas, od PERLE i X-a do TERIFAJERA, nekakav „throwback“, nekakvo vraćanje prošlosti (žanrovskoj, a i šire), nekakav „memberberry“ (ej narode, sećate se onih grajndhaus kiler-rednek horora iz 70-ih? ej narode, sećate se onih brutalnih slešera iz 80-ih? ej narode, sećate se…).  

To je, u razumnim količinama i u kreativnim rukama normalno i neizbežno, jer horor je stari žanr itekakao (samo)svestan svoje tradicije, s kojom je u stalnom dijalogu. Ali nije poenta u reimaginaciji nego u – IMAGINACIJI. U tome s kojom poentom, smislom, s kojim duhom, s kojom inventivnošću, s čime SVOJIM, si prišao toj prošlosti, šta si iz nje, ako ne izmislio, a ono iznova, kreativno, memorabilno PROmislio? U tom pogledu, bojim se, EVIL DEAD RISE nema bogzna s čime pred istoriju da izađe. To je jedan korektan, zabavan-dok-traje PRODUKT, skockan tako da „šokira“ obilnom krvlju publiku koja je na splater oguglala odavno, jer sad ga ima i na televiziji, i na kablu, i u stripovima, i u igricama – odnosno, skockan tako da nikoga, zaista, ničim ne šokira, ne uznemiri, ne isprovocira, nego eto da ponudi jednu bezazlenu rolerkoster vožnju za uz kokice i čipseve i ostala šuškajuće-krckajuća čudesa od kojih sinepleksi žive (a naročito od piva i sokova koji tu koštaju triput više nego u prodavnici prekoputa).

"Šta, limenka piva 380 din?!"

4) Untarporodična dinamika mogla je, u nekom ambicioznijem i pametnijem filmu, biti dublje i doslednije obrađena kao izvor horora nego što je ovde; ali niko, pa ni ja, ne traži i ne očekuje sadističku porodičnu dramu od EVIL DEAD filma (mada, lepo je zamišljati porodični horor splater u režiji Mihaela Hanekea, nešto kao SEDMI KONTINENT sa motornim testerama – mada je taj film sasvim dovoljno jeziv i bez njih; „ali nije spektakularan! nije senzacionalan! nije shock-a-minute zabavan!“). Svejedno, bilo je više momenata kada sam, tokom gledanja filma, zažalio za propuštenom šansom da se OKRENE ZAVRTANJ još jednom, i još jednom, upravo poigravanjem sa emocionalnim vezama među likovima – preko čega se uglavnom pretrčava u hitnji za sledećim set-pisom, sledećim gimikom. No time Tolouse!

Ipak, čak i gledano na golom zabavljačkom nivou, deluje mi frustrirajuće to što se gomila topovskog mesa – stanari na istom spratu zgrade – pobije maltene offscreen, nabrzinu, u 30 sekundi, umesto da se bar oni detaljnije istranžiraju, da se barem tu ispolji nešto sado-splater imaginacije, ako već unutar familije moramo da se štedimo do samog kraja. Ali jok: dok skreneš pogled ka kesi s grickalicama, dok odvrneš čep na flašici gaziranog sranja kojim sebi truješ jetru, dok potegneš gutljaj da utoliš žeđ od presoljenih kokica – CAP-CARAP! petoro mrtvih već leži na patosu zgrade…

I tako, provedoh, po običaju, veći deo rivjua gunđajući protiv stvari koje su mi smetale, a zapravo moja ocena nije suviše negativna. Ovo je i po tome tipičan primer jednog gledljivog novog horora: dok traje, ne deluje tako loše, dapače, pitak je baš kao ta Cock-Cola koju gutamo; problemi dolaze tek kasnije, kad organizam to počne da vari. Ili bar pokuša, jer nema tu bogzna šta da se vari… Sve ostaje na podrigu… Tako je meni i ova čaša gaziranog crnila poluprazna, ali većini manje probirljivih gutača će verovatno biti barem polupuna, pa prema tome, pustite moja gunđanja – imate umerenu preporuku da ovo overite u bioskopu. Dovoljno je korektno režirano i slikano da zaslužuje veliki ekran.

             P.S. Ipak, ne padajte na hajp dok to nije Gulov hajp. Vidim, recimo, po netu diže se dževa oko nekakvog RENDETA. „Lele rende, jao scena s rendetom, kuku zgrožen sam kad keva uvati rende, jao izbljuvaću si utrobu od scenu sa rende, sve sve ali RENDE AAAAARGHHH…“ Da vam spojlujem? Pih. Koješta. To je dobra ideja, ne pamtim da je neko do sada u hororu ikoga mučio rendetom, ali izvedba je zbrzana i skoro-nikakva. U jednom kadru keva uvati rende. U drugom njime brzo pređe preko delića noge svoje sestre. Vidimo nešto malo krvi na koži. Pet sekundi kasnije svi su zaboravili na to, ni grimase ni jauka, a kamoli impakta, idemo dalje za iste pare…