**(*)
3-
Nije lako koncizno i precizno reći
kakav je ovaj film, jer on je svašta i svakakav: može mu se prilaziti sa
različitih strana i mogu se u njemu nalaziti razne uspele i manje uspele
stvari, ali uopšteno i ukratko rečeno, u sramotno skromnom arsenalu naših
filmova o I svetskom ratu, može se reći da je znatno bolji od bruke zvane SVETI
GEORGIJE UBIVA AŽDAHU, ali da ne poseduje snagu niti originalnost
autorske vizije PUKOVNIKOVICE,
niti doseže arhetipsku mudovitu i srčanu precizno usmerenu snagu MARŠA NA
DRINU. Ali to je, uprkos svemu, jedan više nego korektan film, mada je mogao i
morao biti još snažniji i dostojniji epskih i konotativnih potencijala u temi
stradanja Srbije u I svetskom ratu. (Ne, nisam gledao ZASPANKU ZA VOJNIKA,
pogledaću je na manjem ekranu.)
Kao film radi kojega je Lazar Ristovski založio (i prokockao?)
svoj ugled kako bi se dodvorio psihotično-kvislinškom Neronu koji nam je zaseo
na tron Srbije danas, titrajući ga čak i na njegovim naci „mitinzima“, moram
reći, pre svega, da je uloga koju je u filmu pružio vrlo dobra, ali da ne
predstavlja sam samcit vrh njegovog opusa (radi toga bi se verovatno moralo ići
čak u 1980-te, eventualno, najkasnije, u 1990-te). Laza ima pojavu i harizmu, i
oni nesumnjivo doprinose izvesnoj snazi ovog lika – problem je samo što taj
lik, na nivou scenarija, nije sasvim izbrušen, a i što se to glumački moglo još
malo bolje uraditi, da je neki reditelj tu prisutan (ovde: sin rođeni) smeo da
Lazu vrati da ponovi neki dubl.
Što se ovog prvog tiče, početak
filma prikazuje nam kralja Petra kao osobu umornu od svega, i od vladanja, a
naročito od vojevanja. On čak tu ima jednu podužu tiradu o tome koliko je rat
strašan, pre svega zato što učesnicima ubija dušu – nešto kao, „najsrećniji su
oni koji prvi stradaju“ (što je, uzgred, jedan od slogana filma BRDA IMAJU OČI), ali oni koji u ratu požive, pa ga i prežive, od njih ostaje
samo ime i malo toga drugog; duša im je mrtva. „A ja sam se baš naratovao,“
veli Pera.
Imam samo dve zamerke ovim povodom:
prva, da je ovaj lepo napisan (mada možda malko predug i pre-deklarativan)
monolog morao biti još snažnijom emocijom izrečen. Neću reći da ga je Laza fulao niti
otaljao, nije ga baš samo odrecitovao, ali nije ni pružio glumački maksimum da
nas ubedi kako stvarno misli i oseća to što govori: ne čuje se dovoljno mraka,
tuge niti umora u njegovom glasu dok implicira da je dotadašnjim ratovanjima
pretvoren u olupinu od čoveka.
Niti nam ostatak film (a to je druga zamerka)
uopšte pokazuje takvog čoveka. Mislim, jeste on star, pominje se neki artritis
na početku, i ima on poteškoće da se popne na kola ili konja, ali ipak to gura
sam, i doslovno i metaforički ipak se drži u sedlu. A docnije, u gudurama
Aljbanije, skakuće po stenama kao divojarac, trči uzbrdo da ga pratioci ne mogu
sustići, i uopšte, živnuo je skroz, opsednut misijom da odnese vunene čarape
jednom vojniku koji ih je, krećući u boj, zaboravio kod kuće, pa ih majka,
goneći ga od ratišta do ratišta, i ne našavši ga, dala ni manje ni više no
Petru Kralju.
Što me dovodi do narednog problema:
predložak ovog filma je roman Čarape kralja Petra Milovana
Vitezovića. Na svu sreću, film je promenio taj naslov, ali i scenaristu,
odnosno Vitezovićeva adaptacija sopstvenog romana, od koje se krenulo,
intenzivno je i temeljito prerađena i dorađena. O tome svedoči Dimbo
Vojnov, koji je bio u komisiji FCS-a koja se, kako on kaže, podelila oko dodele
sredstava ovom filmu: „KRALJ PETAR I ne samo da nema isti naslov kao projekat
za koji su tada iznuđene pare, nego
nema ni istog reditelja, ni istog scenaristu, ni isti scenario. Barem dve
poslednje stavke su bitno unapređenje.
Umesto jednog labavo povezanog niza anegdota o Kralju Petru pre i za vreme
Velikog rata, sada imamo film koji prati dva toka - jedan je sudbina Kralja
Petra, druga je sudbina mladog vojnika Marinka. Te dve sudbine se ukrštaju na
polovini filma kada Marinkova majka Makrena daje ispletene čarape Kralju ne bi
li ih ovaj predao sinu... Imajući u vidu šta je nuđeno komisiji, a šta smo na
kraju dobili na ekranu, udali smo se
neuporedivo bolje nego što smo se nadali, i Vladimir Ćosić je očigledno od nule ispravio Vitezovićevu
adaptaciju vlastitog romana pa je sada on prvopotpisani scenarista, pre
književnika i reditelja Petra Ristovskog.“
A sad opet ja: dva su aspekta mojih problema s tim,
objektivni i subjektivni. Objektivni: scenario se suviše uzda u gledaočevo
poznavanje Petra Kralja pa se ne trudi naročito da ga detaljnije portretiše
(toga će, možda, biti u TV seriji koja se radi iz ovog materijala za RTS);
previše se toga podrazumeva, pa i taj ključni aspekt karaktera – njegova
blagost, liberalni nazori i čovekoljublje (inače, krajnje atipične osobine za
jednog kralja!) – čime je izostala priprema za taj ključni čin po kojem je
roman nazvan, tj. anegdota o kralju koji nosi čarape jednom svom
seljaku-vojniku.
Nešto toliko vanredno, van svih normalnih svetskih tokova,
takav jedan presedan – morao je biti
bolje pripremljen u filmu. Inače, bez toga, kasnije to zaista deluje kao fiks-ideja jednog polusenilnog starca koji čak i
usred planinčine i snega gde mu vojska svakodnevno umire, zaneseno traga samo i
jedino za tim jednim vojnikom, da se njemu noge ne ohlade, dok se smrzavaju
tolikima drugima, tu, pred njegovim očima...
Subjektivni problem s ovim aspektom
storije tiče se moje militantne mržnje prema svakoj vrsti monarhije, pa stoga i
prema svakoj promidžbi kraljoljublja, kraljevanja, kraljevine itsl. „Bez kralja
ne valja“? Samo za govnovalja! Što se mene tiče, najsrećniji ću biti kada
poslednji kralj na svetu bude zadavljen crevima poslednjeg popa, a onima kojima
bez kralja ne valja preporučujem kuru putem u glavu malja.
(Uzgred, baš ovih
dana sam premijerno pročitao apsolutno genijalnu kraljomrzačku priču H. H.
Eversa, „Srca kraljeva“, koju ćete dogodine čitati i na srpskom, i njeno
kraljomrzilaštvo mi je baš onako fino zagrejalo srce.) Prema tome, čak i ako je
ova anegdota o čarapama istinita – a izgleda da jeste, budući da je Pera posle rata čak i
podigao spomenik toj ženi i njenom sinu (na čemu od mene ima veliki respect!) – smeta mi insistiranje na njoj i uopšte stavljanje toga u prvi plan.
Samo zato što se nešto desilo ne znači da je
dovoljno znakovito da bi se baš kroz to prelamala neka velika istina. Tu istu
zamerku sam imao i povodom stvarne osnove za AŽDAHU (trećepozivci i invalidi
poslati da ginu kao topovsko meso na Ceru), iz istog razloga – OK, desilo se i to, pored miliona drugih
stvari, ali zašto da akcenat bude baš na tome?! A to
isto velim i ovde: OK, bio neki kralj koji nije bio totalni ološ, dapače, izgleda
da je bio redak Čovek među kraljevima,
takoreći – Car, ali svejedno: Šta s tim? Koja se to Velika istina o tzv.
Velikom ratu iznosi akcentovanjem baš te anegdote? Koliko smo mi veliki i
nebeski narod da su čak i kraljevi – inače najgori i najnehumaniji ološ
u tuđim kraljevinama – kod nas divni, saosećajni ljudi koji brinu za dobrobit običnog
seljaka? Prc! Ja to ne kupujem. Taj izuzetak, za mene, NE potvrđuje pravilo.
Takođe je, u vezi s našim Perom, za respekt i
podatak koji nam film NE kazuje, nego od nas očekuje da to znamo (avaj, ja to
otkrih tek posle filma, guglajući). Naime, početkom 1868. godine knežević Petar
je u Beču štampao svoj prevod knjige engleskog političara i filozofa Džona
Stjuarta Mila O slobodi sa svojim predgovorom, koji će kasnije postati njegov
politički program. U predgovoru ovom delu budući srpski kralj zapisao je:
„U životu pojedinog čoveka, naroda i celog čovečanstva, nema ni jednoga, koje bi toliko važilo, a kamoli važnije bilo od – slobode. Svakome je čoveku od prirode urođeno, da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu, ovde na zemlji. Samo slobodan čovek ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline, kojima je obdaren, doći do svesti, kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti. Samo slobodan čovek, može osnažiti svoju volju, i založiti svu snagu, da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću, pripomogne unapređenju naroda, kome je po krvi, jeziku, otadžbini, sreći i nesreći srodan. Iz slobode članova jednoga naroda, niče ukupna sloboda toga naroda.“
Divne reči. Vredne da se izdvoje, pa i u bold
stave.
ALI! U filmu one nisu dovoljno akcentovane.
Zapravo, filmu nedostaje fokus: on kreće nakon što je priča već počela
(Sarajevski atentat), i prati dva rukavca (jedan iz ugla običnog seljaka – onog
koji je zaboravio da ponese pletene čarape, i drugi iz ugla
liberalno-slobodoljubivog kralja) i to čini neko vreme, kroz neke od važnijih
tačaka (Cerska i Kolubarska bitka, povlačenje preko Prokletija, stizanje u Grčku)
ali se prekida pre kraja priče (Solunski front, oslobođenje... Jugoslavija). I
zato se s pravom može postaviti pitanje: šta
je priča ovog filma? Šta je njegov fokus? Koja je tema? Ilustracija toga „kako smo stradali u I sv. ratu“? OK,
da smo stradali – jesmo, jebali smo ježa kao niko drugi u tom ratu, i od toga se do danas nismo oporavili, ali ZAŠTO i za čije očešljane babe zdravlje? Šta smo s
tim stradanjem uradili, u šta smo ga uložili, i da li je vredelo? O tome, ovde,
ni prisenka.
Ako je to sve („jadni mi, baš smo patili, za
patnju smo rođeni...“), onda OK, kao ilustracija to nije loše: solidno su
inscenirane te dve velike bitke, mada zbrzano i vremenom koje imaju u samom
filmu i načinom snimanja (previše sitno-seckane montaže i drhtave kamere, cimanja i
drmanja), ima tu lepih prizora (PROKLETIJE!!! Spektakularno poprište mog
narednog romana izgleda DA TI PAMET STANE!), dobro su kompjuterski pojačane
scene u kojima su statisti umnoženi u scenama bitaka ali i povlačenja
(nepregledne kolone kroz pejsaže), kao i ubacivanje ljudskih aktera u divlje
prirodno okruženje u kojem inače stvarno nisu bili... Ima tu finih scena,
gledano na parče. Ali celina? Poenta? Šta je crveni konac koji povezuje sve te
likove i događaje? Te jebene čarape? To koliko smo divnog kralja nekada imali
(pa bi, implicitno, i nama danas bolje bilo da imamo kralja – odnosno da
krunišemo, i tako i formalno
ozvaničimo, ovo jednoumlje i tiraniju Jednog (ne)Čoveka koji o svemu odlučuje)?
Čemu to nagvaždanje o SLOBODI (koje sam gore
citirao, a u filmu se čini mi se čuje u nešto kraćoj verziji) u filmu koji je
snimljen isključivo zahvaljujući dodvoravanju Najvećem Ubici Svakog Oblika
SLOBODE u ovoj zemlji i njegovom SNS-u
(Sekta Neljudi Skakavaca)? Šta vredi
ta promidžba Džona Stjuarta Mila kad je plaćena (narodnim) parama koje je
odobrio onaj koji je ubio svaku slobodu ovde, od slobode štampe do slobode
govora, političkog delovanja, demokratije, istine, koji je ubio ljubav prema
slobodi u svom zombifikovanom narodu, umesto toga podstičući uvlakaštvo,
slugeranjstvo, ropski mentalitet, kukavičluk, autocenzuru, nagrađujući SLINE a kažnjavajući
slobodnjake, i koji je PRODAO SLOBODU ovog naroda, pretvarajući mu zemlju u
trećerazrednu KOLONIJU inostranih interesa kojima ovaj naš psiho očigledno
služi?
Naš Psiho bi možda voleo da sebe predstavlja kao
nekoga ko brine o malom, običnom čoveku, a naročito o DECI – možda je zamišljao
sebe kao kralja Petra kad je ono u Feketiću inscenirao „spasavanje“ onog
Šiptarčeta iz snežnih smetova? Možda je halucinirao da se nalazi u snegovima
Prokletija tada?
– ali istina je drugačija, dijametralno suprotna: to je OLOŠ koji bezosećajno gazi male i slabe i nemoćne, a podržava moćnike i eksploatatore, domaće (njegovi sektaši koji bez dozvole grade na vrhu zaštićene planine i presušuju bistre potoke da bi ih pretvarali u novčanice) kao i inostrane, koji su ga doveli da im na tanjiru preda Kosovo (pa zato danas scene filma koje se na Kosovu dešavaju moraju da se snimaju uz obilato korišćenje kompjuterski nacrtanih kulisa, jer naš teren odavno nije naš i na njega ne smemo ni nogom da kročimo) i da im budzašto „proda“ ali praktično pokloni naše potoke, svu našu pijaću vodu, naše oranice, naša rudna i ostala bogatstva. I onda ćemo da budemo „slobodni“ da za 200 eu mesečno rmbamo na pokretnim trakama, bez ikakve slobode, čak ni da odemo u WC, u azijskim i arapskim fabrikama smrti koje "naša" država dodatno sponzoriše našim parama („Kolko god da vam drugi ponude, ja ću moj narod prodati za dodatnih 10% manje!“ hvališe se Onaj)...
– ali istina je drugačija, dijametralno suprotna: to je OLOŠ koji bezosećajno gazi male i slabe i nemoćne, a podržava moćnike i eksploatatore, domaće (njegovi sektaši koji bez dozvole grade na vrhu zaštićene planine i presušuju bistre potoke da bi ih pretvarali u novčanice) kao i inostrane, koji su ga doveli da im na tanjiru preda Kosovo (pa zato danas scene filma koje se na Kosovu dešavaju moraju da se snimaju uz obilato korišćenje kompjuterski nacrtanih kulisa, jer naš teren odavno nije naš i na njega ne smemo ni nogom da kročimo) i da im budzašto „proda“ ali praktično pokloni naše potoke, svu našu pijaću vodu, naše oranice, naša rudna i ostala bogatstva. I onda ćemo da budemo „slobodni“ da za 200 eu mesečno rmbamo na pokretnim trakama, bez ikakve slobode, čak ni da odemo u WC, u azijskim i arapskim fabrikama smrti koje "naša" država dodatno sponzoriše našim parama („Kolko god da vam drugi ponude, ja ću moj narod prodati za dodatnih 10% manje!“ hvališe se Onaj)...
I ti s takvim izdajnikom
šuruješ da bi pravio film o borbi za SLOBODU?!!
Da si ga barem i napravio, da je to stvarno do kraja konsekventno sprovedena
storija o tome, pa da kažemo da si podrio sistem iznutra, uvalio zlikovcima
kukavičje jaje, snimio prikrivenu kritiku tog izdajničnog i anti-slobodarskog
ološa. Umesto toga, imamo jedan fino, pitko izveden niz sumnjivo povezanih
scena koje nisu lišene zanimljivosti zato što je njihova pozadina toliko
potentna da samo apsolutni duduk od toga ne bi umeo da napravi barem dobar, ako
ne vrlodobar ili pak odličan film, a reditelj, Lazin Sin, duduk ipak nije, ni
blizu - dapače, pokazuje ozbiljne nagoveštaje talenta. Ali na kraju nemamo ovde ni dovoljno pameti ni dovoljno emocije da se
može govoriti o zaista potresnom i znakovitom, zaokruženom umetničkom delu.
Dakle, KRALJ PETAR I jeste jedan OK,
gledljiv, pristojan film, koji ipak više toga ilustruje (i to skokovito, na mahove, bez adekvatne pripreme za te
slike, bez dovoljne kontekstualizacije, bez potpune razrade) negoli što radi
ono što bi narativni film pre svega trebalo da radi – da pripoveda. (Kome nije jasno šta ovime hoću reći samo neka se
podseti MARŠA NA DRINU, pa neka uporedi scene bitaka tamo i ovde.)
Šta je uopšte ovaj režim, preko svojih ispostava
(institucija), želeo da poruči baš ovim i baš ovakvim filmom, koji je snažno
podržao i finansijski i logistički (pred kraj je čak i onaj Psihov satrap, Kingpin
Palma uskočio sa svojim Jagodincima!)? Na početku ima
scena u kojoj kralj Petar predlaže da se prihvate Austrougarski uslovi, odnosno
ultimatum koji, kako u prologu napisaše, „ne bi prihvatila nijedna suverena
zemlja“ (a za razliku od grdnih „sporazuma“ koje je potkraj 20. veka i na
početku 21. veka potpisala ova naša – neke od njih čak i lično Psihovom rukom).
Petrovo opravdanje toga zvuči kao prepisano sa neke od svakodnevnih konferencija
za štampu ovog našeg Kvislinga na kojima kuva žabe za pripremu terena svoje
izdaje, tzv. „razgraničenja“. Pobojao sam se da će ceo film nekako biti u tom
ključu, kriviti junake a vozdizati kukavice spremne na „kompromis“, sve samo
radi „mira i stabilnosti“; ali, na sreću, nije tako. To bi bilo previše logično,
a naša stvarnost je, baš kao i SNS i njen lider, mnogo haotičnija.
Istina je, zapravo, da je ovaj film shizofren baš
kao i ova vlast i onaj na njenom čelu. I baš kao što je naš Psiho u stanju da,
u istom govoru, u razmaku od par minuta, kaže da „svetskom politikom vladaju
interesi a ne prijateljstva“, samo da bi odmah za tim krenuo da gudi o „velikom
prijateljstvu našeg i (recimo) ruskog naroda“, tako i ovde imamo i apologiju
pragmatičnosti (daj da sačuvamo živote, po svaku cenu, samo neka vladaju „mir i
stabilnost“, a „kako i na koji način“ su postignuti, i koliko su „održivi“ –
nema veze),
...i apologiju junaštva i nekalkulantskog i nesebičnog polaganja
sopstvene glave na „oltar otadžbine“; imamo i kletve upućene Nemačkoj (inače,
našem današnjem „velikom prijatelju“, ako je verovati Kvisling-Psihu koji skoro
doslovno puzi kao puž golać pred Merkelovom) i žaoke upućene našem divnom
savezniku Francuskoj (koja je na proslavi 100 godina od okončanja I sv. rata
našeg Psiha smestila u stolicu tamo negde uz kraj, do klozeta), zato što je
tražila da joj se plati municija koju nam je jedva nekako nešto malo isporučila
(pa makar bila i pogrešnog kalibra, što će u filmu videti i prepoznati samo
upućeni, ali nepažljivi ili strani gledalac baš i neće jer nije akcentovano)...
Tu su i žaoke na račun šiptara, ali nekako
stidljive, da se neko ne uvredi i uvede nam još 100% taksi: vidimo ih samo kako
lešinare nad već polumrtvim zaostalim vojnicima, ali ne i kako ubijaju one što
na svojim nogama hodaju. Nažalost, potencijalno uzbudljiva i napeta scena u
kojoj dva šiptara nabasaju na dva naša skrivena i isprva neopažena vojnika,
prekida se kad je baš postala najzanimljivija i skoro hororična! Prekida se,
kažem, i film skače na drugu lokaciju, bez razrešenja ove situacije; samo kasnije
vidimo ove žive i zdrave. Nejasno je da li šiptari ove naše nisu ni primetili,
ili je tu došlo do nekog offscreen puškaranja u kojem su šiptari najebali. Možda
ćemo širu verziju videti u TV seriji a možda i nećemo; u svakom slučaju, u
filmu je bio veoma bolan ovaj coitus interruptus, ovo lišavanje katarze kroz
potencijalno ubivanje tih lešinara koje bi svaki reditelj vredan tog imena, i
ljubavi publike (kao npr. Žika Mitrović) neizostavno pružio...
Dakle, baš kao i tok svesti iz nesvesti našega
Psiha, koji u svojim govorima pokušava da zadovolji najširi mogući dijapazon
najrazličitijih ciljnih i interesnih grupa, ne vodeći pritom računa o
neminovnim kontradikcijama, nedoslednostima i apsurdima, tako i ovaj film (mada
ne baš toliko loše, ne toliko patološki
i skaredno) ubacuje u kotao previše različitih elemenata ali im ne podaruje
potpunu koherentnost i osmišljenost, boreći se i sa Vitezovićevim predloškom i sa
premisom, i sa njegovom adaptacijom, i sa željama reditelja i njegovog oca
(koji je i producent i izvršni producent!) i sa potrebama da svi budu
zadovoljni a da se niko, a pre svega iz režima, ne uvredi ili naljuti. (Recimo,
Rusi i njihova pomoć, if any, samo se uzgred pominju; bez pohvala, ali i bez
kuđenja.)
Glumački gledano, Laza je, kao što rekoh, vrlo dobar, ali ne vrhunski; Milan Kolak je tek podnošljiv, ali na
granici neupečatljivog u ionako nezahvalnoj ulozi (nije on nikakav Marko
Kraljević sa topom nego obično neupadljivo seljače u vrtlogu zbivanja koja niti
razume niti na njih bitno utiče); Radovan
Vujović je znatno bolji (s pravom sam ga hvalio povodom IZGREDNIKA!)
kao njegov da kažemo drugar, iako ni njegov lik nema bogzna kakvu dimenziju
izvan stalnog čurenja duvana (koje barem na kraju zaigra kad zdimi čitav kraljev prevod Mila); dečak Ivan
Vujić kao Momčilo Gavrić u svojim prvim scenama je prilično slabašan, ali
onda tokom filma se uspravi i postane nešto bolji, mada mu fali ekspresivnost
jednog npr. Denisa Murića koji bi ovu ulogu pokidao da je bio u pravim godinama
za nju.
Inače, Momčilo Gavrić
je istorijska ličnost: najmlađi vojnik naše ali i bilo koje druge vojske u tom
„Velikom“ ratu, osmogodišnje momče kojem su Švabe pobile celu familiju pa se on,
nemajući nikog svog, priključio vojsci, dogurao do podnarednika, itd. Radije
nego o čarapama i kralju, valjalo bi napraviti film o njemu, odnosno skroz iz
njegove vizure – ali ne prekinuti priču na Krfu, kao ovde, nego je ispratiti do
njenog daljeg, za Srbiju i srpstvo tako predvidivo mučnog razvitka (koji bi,
uostalom, za nas danas bio daleko znakovitiji od ove „Eto ima i dobrih kraljeva“
bajke). Konkretno:
„Док је био на одслужењу војног рока
у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и
хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших
аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза
себе и да је носилац Албанске споменице. За време Другог
светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред
стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког
пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером
Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ, због јавно изреченог
става „да нам Албанци нису
браћа“.“
A kad smo kod „braće“, u filmu snažno izostaju
žaoke na račun naših dojučerašnjih sunarodnika i „braće“ koja su u oba svetska
rata bila na neprijateljskoj strani: naime, u sceni ubijanja civila i paljenja
Gavrićevog sela u filmu se jasno i glasno čuje nemački jezik kojim govore vojnici, iako je opšte poznata
istorijska činjenica da su to zlodelo počinili austrougarski vojnici iz Hrvatske
domobranske 42. divizije (poznata i kao „Vražja divizija“). E, ali Laza verovatno sakriva tu Vražju diviziju
iza Švaba kako bi mu film mogao laganije da igra i u tzv. „regionu“,
uključujući Hrvatsku, iako ja čisto sumnjam da će njih ovaj film iole zanimati.
Eto, umesto što je epizodista u ovom filmu, mali
Gavrić je trebalo da bude glavni junak, a ne kralj koji, jadan, mora na
taljigama da se povlači (dok mu narod i vojska idu peške). Zašto ne dobismo
film o njemu nego o Peri? Verovatno zato što, ma koliko veliki glumac bio, Laza
Ristovski teško da bi danas mogao da igra osmogodišnjeg dečaka. A ovaj film postoji samo zbog Laze, da se ne lazemo. Đavola bi inače jedan debitant dobio tolike grdne pare za svoj prvi film... Čak i Lazin idol i mecena se od fašistoidnog radikalskog gmaza preko noći preobrazio u „evropejca“, ali
ne vredi – od dede nikako dečak ne biva. I zato imamo ovaj film, o kralju Peri.
Za sada...
P.S: Film, takođe, traći ni u šta likove srpskih
vojskovođa: Putnik, Stepa i Mišić ovde jedva da imaju kameo pojave (ajd da
vidimo seriju!), a čak ni s Apisom nije znao šta pametnije da uradi nego da ga
šalje, kao nekog potrčka (!), da ide među vojsku i traži tamo nekog vojnika. Umesto
da ga barem priupita: „Dobre, Apise, što mi ubi kolegu u Sarajevu?“ Ili, ako ne
to, a ono: „Zašto
si ubio Teslu?“
