UGLY SWANS

***

3

UGLY SWANS je radio k. lopušanski, autor mojih omiljenih ruskih postapokaliptičkih SF filmova, POSETITELJ MUZEJA i PISMA MRTVOG ČOVEKA (već prikazanih na ovom blogu), kome je i žanrovski i estetski i po ugođaju sličan.

u oba slučaja radi se o gusto-atmosferičnim, prejebano-dobro uslikanim, pompezno-koreografisanim (u smislu mega-mega scenografije), duboko-zamišljenim, sumorno-nihilističkim i explicitno apokaliptičkim filmovima.

ključna razlika je u tome što je MUZEJ pre svega a mood piece, u kome je zaplet sekundaran građenju atmosfere sveta-đubrišta i Kraja Čoveka, dok LABUDOVI (po braći strugacki) ne da imaju zaplet, nego povremeno kao da pokušavaju da pariraju holivudu svojom dinamikom i saspensom i misterijom i uopšte žanrovskim momentima.

na žalost, ono što prolazi u mood pieceu NE prolazi u plot-based filmu: previše je proizvoljnosti, nedorečenosti i protrčavanja kroz bitne stvari a da uspeva da zaživi bilo gl. junak, bilo SVET u kome se film zbiva.

a SVET je neka bliska budućnost u kojoj tajanstveni događaj –kao u STALKERU, takođe po braći – kreira nekakvu ZONU koju vojska smesta ogradi, a unutar koje se dešavaju svinjarije koje možda imaju neke veze sa vanzemaljcima, iako su oni najmanje bitni, jer je film o ograničenostima ČOVEKA.

i to lepo zvuči kao premisa, jer, ovo je zapravo film u kome DECA osuđuju svet ODRASLIH, i odbijaju ga TOTALNO, sa svim što on nosi. ja imam lični afinitet prema toj tematici, mislim da je to pregnantna tema: uostalom, jedan od 15ak mojih najomiljenijih filmova – BATTLE ROYALE – upravo je o tome: o nesavladivom i nepremostivom jazu generacija, o ratu između dece i odraslih, i o nekrofilno-tanatofilskim uništiteljskim porivima koje ODRASLI kontunuirano, kroz školu i dr. oblike ispiranja mozgova, implantuju u nova pokoljenja. zato i obožavam taj potpuno idealistički i nerealan, dirljivo patetičan, beznadežan kraj BR-a u kome dvoje tinejdžera trče, sami protiv svih, protiv ogavnog sveta odraslih.

e, to je kod fukasakua čisto genijalno prikazano, i greške nema.

avaj, kod lopušanskog ta tema šlajfuje zbog loše dramaturgije, slabih likova i naglašenog propovedništva koje je uvek smrt za odličan film.

dakle, uvod je neoprostivo predug, film počinje sa 3-4 scene koje su apsolutno preduge i u disproporciji sa svojim značajem za bilo zaplet bilo idejnost filma; da se razumemo, jesu intrigantne, stvaraju osećaj misterije, ali a) preduge su, čak i kao takve; i b) misterije ima i u kasnijim scenama, pa su za te svrhe ne previše bitne.

film ne uspeva da nas veže za gl. junaka: pre svega, kasting je slab, taj baja izgleda kao lučki radnik ili washed-up ex-cop koji je sada nekakav sleazy private-eye, a nikako ne izgleda kao (dobar) pisac. ok, možda koa jedan od onih provincijskih nabeđenih piskarala iz nekih skrajnutih domova kulture koji im objavljuju zbirke poezije i autobiografskih kratkih priča od jedva 100 stranica, u tiražu ne većem od stotke… takav pisac, možda.

zatim, ajde i ako poverujemo da je on pisac, film ne uspeva da opravda pitanje: šta će koj moj jedan *pisac* usred strogo pov. un misije koja prati dešavanja u zoni? (to je, slutim, fetiš braće strugacki, pisaca, koji moraju da u svaku expediciju –kao u STALKERU- ubace i nekog - pisca; za njih je biti Pisac očito jedna od najvećih stvari koje neko može biti pa gde god nađu zgodno mesto, oni Pisca posade!). najzad, ajde i ako prihvatim da je taj neobrijani masnokosi akrep nekakav pisac (OK; možda je ruski kaunterpart bukovskog – ne mora baš svaki pisac da izgleda kao žgoljavi proćelavi jevrejski naočarko!), pa i ako prihvatim da je on iz nekog misterioznog razloga strašno bitan za UN misiju u Zoni u kojoj se dešavaju svakakva čuda – ono što ne mogu da prihvatim jeste jedva-skicirani, i maltene usput pomenuti detalj da je on u Zonu došao jer mu je u tamošnjoj školi – ćerka! o njihovom ranijem odnosu (gde je majka?) ne saznamo ništa, njihovog sadašnjeg odnosa – nema, a čak ni to ne potresa mnogo našeg pisca – a onda, prc, na kraju filma se od nas traži da taj (ne)odnos između njih primimo zdravo za gotovo kao KLJUČAN i za zaplet i za temu i ideju filma!

e, pa ne može to tako, konstantine, nisi tu priču počeo da mi pričaš, ne možeš mi sad u 5 do 12 ubacivati te fore i fazone!

javlja mi se da je to sve bolje objašnjeno kod braće S, ali to nije nikakva uteha kad imaš FILM koji više deluje kao proizvoljno izmontiran materijal iz serije od 10 epizoda, pri čemu prvu polovinu filma čine cela 1. i cela 2. epizoda, a onda ono resto čine slabo-povezani fragmenti scena iz preostalih 8 epizoda!

šteta, jer ovde je zaista bilo jakog potencijala, ali se u njegovom uobličavanju u scenario mnogo toga izgubilo.

ostao je film koji izgleda zaprepašćujuće fenomenalno dobro: prizori polu-potopljenih zgrada starinske arhitekture, kišom isprane stare kuće oljuštenih fasada, propale iznutra kao i spolja, stalni kolorit crvene i crne koji je za mene dovoljan da mu dam zvezdicu više samo zato, pa onda odlični kostimi, maske, veoma creepy scene sa decom koja su (pod alien uticajem?) postala pametnija od svojih roditelja, itd. itd. 

dakle, ima itekako dovoljno razloga da se ovo pogleda, ima se u čemu uživati (naročito na vizuelnom planu, koji je prebogat kao i uvek kod lopušanskog), ali krajnji utisak je –na narativnom i idejnom planu - ipak prilično razočaravajuć i polovičan.

CITY OF THIEVES [David Benioff]

GRAD LOPOVA
City of Thieves, David Benioff, Viking, 2008

BY RATKO RADUNOVIĆ

Obzirom da se o presudnim događajima Drugog svjetskog rata skoro svake godine ređaju nove i sve manje, ili više, sofisticaranije studije, onda sigurno nestvarno zvuči poimanje da o opsadi Lenjingrada, u vojnoj istorijskoj literaturi, još uvijek kao reper prednjači knjiga iz 1969. godine, 900 dana američkog novinara Harisona E. Salsberija. Upravo na ovaj naslov Dejvid Beniof ukazuje kada u zahvalnicama na kraju romana njega predstavlja kao svetu knjigu kojoj se totalno prepustio tokom čitavog rada na ovoj jednostavnoj priči o dva potpuno različita momka, iskusnom Kozaku i neiskusnom Jevrejinu, o sanjaru i racionalisti.

Beniof je hvaljeni holivudski scenarista, tvorac značajnih filmskih adaptacija Troy, The Kite Runner25th Hour i – [trenutno radi na adaptaciji Martinovog serijala "Game of Thrones" za HBO TV, i upravo u kinima igra njegov Wolverine] –, kao i manje ubjedljivog scenarija poput skupo prodatog visokobudžetnog bipolarnog promašaja Stay; nakon sedam godina našao je vremena da publikuje dugo najavljivani drugi roman, Grad lopova, sa jednom od najimpozantnijih tema Drugog rata, čini se, najmanje doticanom u književnosti i na filmu još od doba Teodora Plivijea i Serđa Leonea, koga je smrt, na žalost, spriječila da ovaj nezaboravni događaj pretvori u još jedan vizuelni spektakl. Ni Beniof možda, da jednim dijelom nije ruskog porijekla, ne bi imao razloga da prigrli Lenjingrad za premisu novoga romana da njegov djed nije odrastao u tome paklu, tako da je to grozomorno doba Drugog rata vjerovatno i sâm Beniof smatrao za svojevrstan rodbinski legat koji će jednom prilikom, htio-ne htio, morati postati okosnica njegovog budućeg literarnog, ili dramaturškog, magnum opusa.

Slijedom uvrnutih okolnosti dvojica Beniofovih junaka, Lev i Kolja, upadaju u avanturu odakle ipak postoji najveća šansa da izvuku deblji kraj. Naime, njihov zadatak, obzirom da su se ni krivi ni dužni našli u vojnom zatvoru, jeste da za skorašnje vjenčanje ćerke izvjesnog pukovnika, negdje u izgladnjelom, izmrcvarenom stjecištu, lociraju tuce savršeno zdravih jaja (za tortu) – inače im se u suprotom oduzimaju bonovi za hranu, što bi u Lenjingradu, krajem 1943, značilo sigurnu smrt.

Sudeći po žanrovski neopredijeljenim pričama objavljenim u vrlo dobroj zbirci When the Nine Rolls Over, Beniof, kada je stil u pitanju, daleko bolje barata svojom nimalo unikatnom riječju u kratkoj formi negoli u dužoj. Tehnički gledano, Beniof nije zavidan pisac, međutim umije biti prilično umješan kada se radi o iole zanimljivoj premisi, kada ona sama počne da navodi njegovo pisanje. U svakom slučaju, Beniof ne piše komplikovane romane i kada bih trebao birati između 25. sata, njegovog prvog, i Grada lopova, postoji šansa da bih odabrao prvi, moguće je zbog manjeg broja klišea i taktilnije, realističnije melodrame.

I pored toga što se ne radi o rudimentarnoj avanturi, Grad lopova umije da podsjeti na fascinantne Kiplingove doživljaje o Alenu Kvotermejnu, gdje karakterni zaplet ipak najmanje drži glavnu riječ. Bitno je u priču uplesti što više sporednih likova i kratkovječnih pustolovina kako bi se storija završila u obligatornom energičnom finalu na nekom egzotičnom lokalitetu. To, opet, ne znači da u rukama, što se tiče Grada lopova, držimo površnu tehno-jurnjavu Klajva Kaslera o Dark Pitu, mada ni nešto što je, iz perspektive modernog istorijskog vojnog romana, nadasve iskusnije od veoma dobrog Presfildovog istorijata Virtues of War, tek prosječne ali zarazne Harisove storije Pompeii, a da tek ne spominjem generičku fikciju Dejvida L. Robinsa, doajena Istočnog fronta.

Predstaviti simbolično odrastanje sedamnaestogodišnjeg momka kroz niz prijetećih događaja unutar jednog velikog u ozloglašenom Ostraumu već pedesetak godina i te kako iziskuje vještinu, pa i pored neizbježnog, obligatornog déjà vu-a. A kad se autor sretne sa takvim problemom on obično pribjegne patetici, što u ovom slučaju uopšte nije Beniofov kredo. Uprkos tome što vjerovatno neće ostati u pamćenju kao literarno obilježje ove godine [iako kritika očito tvrdi drugačije], nezahtijevni, iskreni i neveliki Grad lopova, naprotiv, posjeduje dovoljno moći da uzornom čitaocu ukrade dovoljno od njegove pažnje.