**
2
U okviru proslave Dana Žena, a pre
svega Dana Majki, pravi je trenutak da kažem par reči o filmiću prikladno
nazvanom MAMA – tim pre što je baš na dan uoči 8. marta krenuo da štreca
publiku po srpskim bioskopima.
Kada blentavi tatko (razumljivo
uzbuđen pošto je ubio svoju nevernu ženu) zbog prebrze vožnje po klizavom putu
sleti u jarak, njegove dve devojčice nađu se same u šumi. Njih prihvati i
othrani MAMA – ne baš njihova, a ne ni Mama Priroda, nego… natprirodni entitet
čiju pravu (prozaičnu) prirodu saznamo nešto kasnije.
Elem, nekoliko godina kasnije curice
budu pronađene i date na staranje stricu, ALI – zajedno sa njima novom domu se
prišljamči i MAMA! Nešto po kući škrguće, nešto po zidovima krcka i šklopoće,
nešto kvazi-ženoliko vrzma se po senkama… Ko je to, šta je to? MAMA!
Premisa zvuči obećavajuće. Deca u
dodiru sa nečim onostranim i stravičnim obično pojačavaju gledaočevu brigu i
napetost. Giljermo del Toro je skoro
čitav svoj opus izgradio na formuli deca + strava (čak i tamo gde to
nije eksplicitno očigledno, kao u dva HELLBOY filma, ili nije u samoj srži
zapleta, kao u MIMIC), a takav svoj pečat udara i na filmove koje producira. Već se ovde pisalo o njegovoj
prethodnoj produkciji, DON'T
BE AFRAID OF THE DARK, o devojčici koja sreće patuljke u kući, a sada je del
Toro svoje ime, u svojstvu producenta, pozajmio i MAMI, o devojčicama koje
sreću zločestu, natprirodnu MAMU.
Nažalost, radi se o filmu sličnog
profila i dometa. Odnosno, ako ste voleli MRAK, onda ne čitajte ovo dalje nego
pohitajte i kupite sebi (i mami) karte za MAMU. A ako vas je (kao npr. mene)
MRAK ugnjavio i iznervirao, to će vam još više uraditi MAMA. Zašto? Evo zašto.
Koncept je banalizovan, struktura je
toliko banalno ofucana da je iz aviona predvidiva, a formalni postupci za
izazivanje strave su krajnje jeftini i uglavnom nedelotvorni (sem za
najneprobirljivije i hororu najnevičnije). Sve u svemu, MAMA kao da je
namenjena horor-vikendašima i drugim površnim, sporadičnim ili plitkoumnim
gledaocima – širokim narodnim masama, a ne istinskim sladokuscima. Konkretnije?
Evo, sad će.
Banalnost koncepta ogleda se u
inicijalno golicljivom nagoveštaju da su deca u šumi došla u kontakt s nekim
elementalom ili tako nekim bizarnim, zlokobnim entitetom (patuljica?
trolkinja?...) samo da bi se ovaj, ubrzo zatim, srozao na vulgarno prozaičnu
sablast jedne sasvim konkretne žene sa ofucanom predistorijom koju saznamo iz
ofucanih prastarih novinskih članaka.
Pritom, film nam ne objašnjava (ili
to čini usiljeno, bezveznjački) kako i zašto je od obične smrtne žene sa imenom
i prezimenom nastalo ovo čudo izlomljenih udova, insekatske face i pokreta koje
više voli da čuči ko lešinar ili da puzi po podu četvoronoške ko neko japansko
GRUDGE čudo, umesto da hoda ili lebdi kao normalni duhovi na kakve smo navikli.
Zatim, struktura zapleta je preslikana
iz šablona koji je bio providan i iskrzan još u američkim TV filmovima iz
1970-ih, i nalazim uvredljivim da mi neko u 21. veku plasira ovako besramno te
ofucanosti kao "nove". Drugim rečima, svaka tačka u zapletu nakon
prologa, svaki "preokret", svaka naredna žrtva MAME, vide se na
kilometar i nema tu ni trunke intrige, misterije a kamoli saspensa ili
neizvesnosti u mehaničkom odvijanju svega toga ka svom bedastom krahu. Tome ne
pomaže mnogo ni nesuđena Oskarovka, Džesika
Častejn u glavnoj ulozi, jer scenario je jadan i ona tu nema bogzna šta da
s njim radi u ulozi strine koja mora da se bakće s curicama i MAMOM nakon što
joj muž zaglavi u bolnici, gde provede 90% filma (odavno nisam video ovoliko
nebitnu "ulogu" i ovako smešno izbačenu iz filma!).
Što je najgore u svemu, scene strave
u MAMI uglavnom imaju izlizanu formu: nešto je mrdnulo u dubini kadra dok je u
fokusu bio neko (najčešće Džesika) u prvom planu! Ili: dok je kamerman slikao
nešto u dubini hodnika, MAMA nam je protrčala ispred nosa! BU! I svaki jebeni
put je to praćeno uvredljivim glasnim zvučnim efketima za cimanje kretena kako
bi ovi poskakivali u bioskopu sa svojih stolica i izašli napolje uvereni da su
odgledali mnogo strašan horor a ne još jednu infantilnu deltorovsku gotsku
vašarijadu, liciderski zaslađenu do PG-13 nivoa i krajnje bezbednu, bez ičega
rizičnog, smelog, subverzivnog ili daleko bilo dvosmislenog u priči koja prosto
vapije za nešto malo mozga! Umesto mozga, dobijamo još jedno moronsko
satanizovanje žrtve (čest slučaj u hororu), odnosno situaciju da je nekadašnja patetična
žrtva sada pretvorena u izvor strave i užasa, a njen prirodni materinski nagon je satanizovan dok je ona svedena na animalno, subhumano, pa su tim promašeniji fejk pokušaji "simpatije" prema zlehudoj sudbi što je od đece rastavi...
U krajnjem saldu ovo je jedan
srednjački, jedva-gledljiv, ali suštinski trivijalan hororčić sa nešto malo
vizuelne kulture, solidno dizajniranim ali kretenski zamišljenim i motivisanim
"monstrumom" i sa par scena koje će vam možda biti jezive, osim ako
vas ne iznerviraju BAM!KRAŠ!ZINGGG! efekti kojima su praćene. Bila je tu negde
u dubini svega ovoga skica nečega zanimljivog, ali Del Toro je sve to zatrpao
patetikom, sirom (cheese), napadno fejk gotskim slikama (naročito u
"bajkovitoj" kulminaciji), jeftinim, petparačkim fazonima i svojom
trejd-mark infantilnošću, i zbog svega toga je zaslužio da mu MAMA dâ 25 po
debelom turu!
