Pitanje
"monstruma" centralno je pitanje horora, jer on (ona, ono...) je
nosilac pretnje i izazivač strave (i ne samo strave...), pa je kao takav sine qua non žanra. Zbog toga je ispravno
razumeti koncept čudovišnog neizostavni korak za svakoga ko želi da horor kao
žanr i kao fenomen shvati kako valja. Ako ne verujete meni, verujte Klajvu Barkeru, koji ovih dana reče ovo:
"I am
here for The Other. I am here for whatever form of monstrousness or
freakishness the filmmakers can provide, be it Blob, Thing, Werewolf, Vampire,
Alien, Zombie, Patchwork Corpse Animated by Lightning, etc. It is the creature
that stands at the center of horror movies, not those who have made it their
business to bring the beast down. We're all the same. The easiest test of this
theory? Try and remember the names of the protagonists (or the actors who play
them) in 20 great horror movies. It will be difficult. But you'll remember the
monsters. We always remember the monsters."
Ja sam imao tu
sreću da jedan od prvih tekstova iz teorije horora na koji sam u životu svome
naišao, in my younger & more vulnerable days, bude možda i najbitniji esej
o hororu napisan u poslednjih 50 godina: "Uvod
u američki horor film" by Robin
Wood. To je izašlo u časopisu Pitanja br. 4-5-6, Zagreb, 1989.
godine, kada sam ga i kupio u sada, naravno, pokojnoj niškoj knjižari SVETLOST
(grad je pretvoren u NIŠta, a umesto svetlosti sad vlada MRAK). Mnogo kasnije
otkrio sam da je ovaj esej, u srpskom prevodu, izašao i u tematu SINEASTA o
hororu – ali u skraćenom (fuck that!!!) izdanju.
Anyway,
tragovi uticaja Vudovog eseja vidljivi su u mom donjem napisu, a i u mnogim
drugim mojim tekstovima o hororu – jer, makar Wood malkice i prećerivo sa
svojim psihoanalitičkim, marxističkim i gay englovima, čak i kad se malko
oljušte naslage njegovih ideologija i njima izazvanih zastranjivanja (npr. u
njegovom neshvatanju Kronenberga), to
ostaje jedno od najrelevantnijih čitanja poetike horora i mesta/značenja
čudovišta u njoj. Druga senka uticaja koja se kod mene (naročito u juniorskim
danima) može zapaziti jeste Ranko Munitić, čiju sam legendarnu knjigu ČUDOVIŠTA
KOJA SMO VOLELI kupio i čitao godinu-dve posle Wooda. Ona je
kasnije proširena i sada postoji u pet tomova kao must have prvog reda, koji – ako vam je do sada nekako promakao –
na predstojećem Sajmu knjiga možete
potražiti kod Kreativnog centra.
Uzimajte to dok ima, nemoj posle: Ghoule, pomagaj, gde da nađem, itd.
Ovaj esej koji
sledi, naslovljen ČUDOVIŠTA SU MEĐU NAMA,
izvorno je pisan za niški (naravno, pokojni) časopis NIŠKI ANALITIČAR – kojega
sam ja, svojevremeno, u drugoj polovini 1990-ih, u šali, zbog nepredvidivog
ritma izlaženja i sve većih kašnjenja, zvao NIŠKI PARALITIČAR. Sada je i taj
paralitik ugašen (a i FILAŽ se jedva koprca, hvala na
pitanju...). Donji sken potiče iz reprize tog teksta, objavljene u jednom
prastarom broju Skrobonjinog EMITORA (koji, začudo, još izlazi,
mada ređe, i s drugim urednikom)!
Dakle, ako
želite da vidite kako uzimam Wooda da njime lemam Spilburgera & co. bacite
pogled na ovaj kratak ali, čini mi se, još uvek sladak napis iz mojih mlađih
dana.
