APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA (1. deo): Opšti pogled

             Zbog čestih pritužbi pojedinaca koje neću imenovati, da je moje seciranje Tuševljakovića nedavno bilo preopširno, zaključujem 1) da je današnja publika neopozivo iskvarena kratkim EPP prilozima sa Popboksa, Jelou keba, Siti Megazajna, Blica i sličnih popularnih lokacija za brzinska međuprijateljska tapšanja po ramenima; 2) da je (internet) publika nenaviknuta na čitanje dužih, analitičkih tekstova; 3) a u svakom slučaju, ona ne želi mega-tirade onlajn, na tamo nekakvom blogu, nego isključivo u knjigama, časopisima i zbornicima (koje ne čita).  

Stoga izlazim u susret takvim prohtevima, svoje opsežne analize čuvam za mesta prikladna tome (časopisi, knjige, naučni skupovi i sl.) a ovde, na blogu, probaću da se samo u najkraćim crtama, bez opširnih elaboracija, osvrnem na sadržaj najnovije antologije koju je priredio Goran Skrobonja, pod nazivom APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA. Budući da ona sadrži celih 25 priča i novela, na ciglih 666 strana, ipak ne obećavam da će ovaj tekst biti onoliko sažet koliko bi pratioci gorepomenutih glasila i EPP ispostava želeli, ali... probaću da sve smestim u dva dela. U prvome iznosim opšte utiske, konstatacije, ocene, kritike i pohvale, a u drugom se bavim konkretnim pričama.

            Najpre nekoliko opštih primedbi.

            a) Ovo što sledi su moje sasvim subjektivne ocene, zasnovane na merilima koja većinska publika sigurno ne deli. Drugim rečima, ponešto od ovoga što meni smeta, većina ili neće ni primetiti, ili neće tako videti, ili ako vidi – neće im smetati. Takođe, ponešto od onoga što ću pohvaliti zbog svoje nekonvencionalnosti možda neće za većinu predstavljati kvalitete.

            b) Moje ocene su, kao i uvek, zasnovane na kriterijumima koje primenjujem na sve, i koji nisu prilagođeni lokalnim relativitetima, te zbog toga mogu zvučati strože nego što zapravo jesu. Prostije rečeno, ako od ove zbirke očekujete raznovrsnu, dinamičnu, manje-više zabavnu prozu – to ćete dobiti u sasvim dovoljnim količinama. Ako imate preferenciju, ili barem toleranciju prema "palpu" – onda ćete u ovome uživati još mnogo više nego ja. Ako tražite čitljivu žanrovsku prozu – od ove ovde, u ovoj zbirci, trenutno u Srbiji nećete naći bolju. Ja lično možda mogu na to dodati jedno "nažalost, bolje nema", ali takvu opasku većina žanrovske publike neće deliti.

            c) Uopšteno gledano, APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA je opravdala svoje postojanje na nekoliko nivoa: dala je priliku većem delu aktuelnog žanrovskog krema da se nađe među koricama knjige, sa kolegama, što je u zadnje vreme sve ređa šansa; takođe je dala šansu nekim početnicima ili relativnim newcomerima da se pomešaju sa starijom ekipom, for better or worse; ponudila je presek sadašnjeg stanja u srpskom žanrovskom getu (uz par simboličnih gostovanja "iz regiona"), takvog kakvo je – tuđe nećemo, bolje nemamo (uz ogradu da nekoliko jakih imena nije prisutno u ovoj zbirci; od onih koji mi naročito nedostaju pominjem M. Piševa, Olivera J, Z. Jakšića i A. Markovića). Najzad, ponudila je sasvim pristojan nivo proze koja će, ipak, pre svega da "legne" fanovima žanra, dok je eventualni "crossover" potencijal više na nivou intrigantne tematike i prisustva nekolicine mejnstrim imena, nego li u smislu nekakve opšte ozbiljnosti ideja ili originalnosti i stilske visine, gledano en generale.

            d) Uopšteno, ali iz mog ugla, zbirka je na nivou prethodne dve (BELI ŠUM i ISTINITE LAŽI), bez većeg iskoraka. Ako mi se ova polupuna čaša čini polupraznom, to je zbog toga što su me poprilično razočarale neke priče od kojih sam mnogo očekivao (Radunović, Nešić/Lazović, Bakić, Sarajlija), dok sam neke od boljih čitao još u rukopisu, pa sam zato u knjizi imao manje premijernih užitaka. Ako ništa drugo, zbirka je ipak ponudila i nekoliko prijatnih iznenađenja tamo gde ih nisam očekivao, pa je time bar donekle kompenzovano ne-isporučivanje od strane očekivanih majstora.

            e) Opšte tendencije kojima se ova zbirka odlikuje:

            - Vrlo visok nivo tzv. "pismenosti"; bar polovina, ako ne i više, ističe se natprosečno savladanim zanatom pitkog i nesmaračkog pripovedanja.

            - Primetna dominacija zapadnih modela, pretežno iz pop-kulture (američki filmovi, TV serije, stripovi, video-igre, žanrovska proza), sa manje ili više uspelim proplamsajima "sopstvenog glasa".

            - Uprkos pompeznoj temi, odsustvo primetnije idejnosti ili izraženijeg stava prema svetu (i njegovom smaku): motiv se uglavnom koristi kao ustaljena konvencija, sa nedovoljnim implikacijama ličnog svetonazora, što kod ove konkretne tematike (Apokalipsa!) još više bode oči nego li, recimo, u ranijim antologijama. 

            - Ovaj globalni pop-pristup se, pak, oslikava i na lokalnom planu, u smislu da je vrlo, vrlo mali broj priča ozbiljno, dubinski ukorenjen u ovdašnjem ambijentu, temama i problemima. Ne samo što se neke uopšte i ne dešavaju u Srbiji, nego bi se i mnoge od nominalno "ovdašnjih" sa zanemarljivim kozmetičkim izmenama lako mogle premestiti u – pre svega – Ameriku, kao zvezdu vodilju mnogih od zastupljenih pisaca. Lično, nedostajao mi je izraženiji odnos prema "sada i ovde" koji je tema smaka sveta, u zemlji sistematski, apokaliptički sjebavanoj već par decenija unazad, pružala maltene kao na tacni, ali većini je ipak bio draži holivudski pristup od metaforičkog bavljenja rušenjem tla ispod naših sopstvenih nogu. Naravno, oni koji od proze traže samo eskapizam i "dobru zabavu" uz zaborav na mučnu stvarnost okolo, pozdraviće ovu tendenciju, ili im barem neće smetati da ubiju nešto svog vremena protrčavanjem kroz niz novih varijacija na uništavanje sveta u kojem su već toliko puta saučestvovali kroz video igrice, stripove, filmove, video spotove itsl. tako da su na to odavno oguglali.

            - Meni lično malkice je smetalo i to što je većina priča suviše "goody two shoes", suviše PG-13, suviše "politički korektna", nedovoljno "prljava" – što, takođe, naročito smeta kada imamo temu smaka jebenog sveta, pada svih vrednosti koje inače držimo samopodrazumevajućim, pada svih konvencija kojih se sada držimo ko pijan plota... Relativno malo od tog haosa je zaista uhvaćeno i preneto, a pritom manje mislim na onaj pirotehnički haos – toga, predvidivo, ima: rušenja, eksplozije, požari... – a više na onaj moralni i egzistencijalni haos: na jedan novi poredak u kome su stvari kao prijateljstvo, ljubav, brak, porodica, fini maniri, avantura, komedija, akcija, romansa, erotika – drastično preimenovani, izmenjeni, izbrisani i/ili zamenjeni nečim mutiranim, novim. Od pred/postapokaliptičkog majndfrejma, poput onog recimo kod Balarda, Barouza i sličnih proroka apokalipse – ovde jedva da ima nekih manjih natuknica. Mnoge ovdašnje "apokalipse" kao da su namenjene za Vila Smita, Anđelinu Džoli, Orlanda Bluma i slične. Izuzeci od ovog pravila su Žiljak, Petrović, Zelić, Mandić-Spasojević, Cvetanović, Sigma, Bakić i ja.

            - Priređivač, Goran Skrobonja, više puta je isticao postulat da je antologija uspešna ukoliko se svakom čitaocu u proseku dopadne trećina sadržaja, prema drugoj trećini je manje-više ravnodušan dok poslednja može i da mu se nikako ne dopadne. Ako se tako gleda, onda je ova antologija otprilike u tim nekim parametrima, pa možda i nešto jače (pozitivnije). Konkretno, 12 od 25 priča smatram natprosečnim i vrednim čitanja, a neko manje strog sigurno će naći za sebe i više.

            - Za pohvalu je raznovrsnost tematike: iako se autori, koliko znam, nisu međusobno dogovarali ko će o čemu da piše, među ovih 25 priča ne postoje dve međusobno slične, čak ni onda kada je uzrok apokalipse isti (npr. zaraza, ili rat). Zbirka se odlikuje visokim stepenom osobenih, različitih pristupa, ne samo u smislu teme ili žanra, nego i formalnih i narativnih pristupa: od "pesme" preko kratke priče u fragmentima (povezanim ili ne), klasične kratke priče, pripovetke pa sve do opširnih novela od kojih neke mogu lako da se prošire u roman. Pošto je tema zbirke implicitno favorizovala SF pristup, ovde ima više priča koje naginju toj provenijenciji, a nešto je manje horora, ali to malo što ima – spada u vrh ovog izbora.

            Konkretni osvrt na priče iz ove zbirke, u idućem nastavku.

– nastaviće se... –

Ghoul SHOP

 Obznanjujem ovako, ovde, na jednom mestu, nekoliko poslednjih stvari preostalih mi za prodaju, pre nego što pređem na sopstvene bubrege i slične iznutrice, e ne bih li nekako isplatio namete za doktorat. Evo šta je u ponudi:

Naživo

 

(Ghoul Press, Niš, 2010)

= 450 din (sa ptt uračunatom)

Kultni i okultni horor roman, ko zna – znaće, ko ne zna, kliknuće na link...

Faustovski ekran: đavo na filmu

 

(Svetozar Marković, Zaječar, 2006)

= 666 din (sa ptt uračunatom)

Unikatna studija horora i fantastike na filmu, sa akcentom na filmovima o Đavolu i srodnoj mu tematici.

Ovo je poslednji extra primerak kojim raspolažem. U knjižarama je odavno ne videh, a mislim da i izdavač nema više od tuceta u magacinu, ako i toliko.
= P.R.O.D.A.T.O.

U brdima, horori: srpski film strave

 

(Niški Kulturni Centar, Niš, 2007)

= 600 din (sa ptt uračunatom)

Prva i jedina knjiga na celom svetu u celosti posvećena hororu u srpskom filmu, od LEPTIRICE do ŠEJTANA.

Poslednje tuce je dostupno: kupite sada razumno, da ne biste posle po trostrukoj ceni na Limundu.

Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma

 

(zbornik priredili Dejan Ognjanović i Ivan Velisavljević; Clio, Beograd, 2008)

= 1000 din (sa ptt uračunatom)

Užasno redak primerak, sa prvobitnim zaštitnim omotom korice urađenim u samo 100ak primeraka, različitim od onog pod kojim se knjiga kasnije prodavala u knjižarama.

Potpuni unikat, moj poslednji primerak.

Lari Gonik, Crtani vodič kroz seks

Paramecijum, Beograd, 2005. 

(Preveo: Dejan Ognjanović)

= 500 din (sa ptt uračunatom)

Veliki format, 200ak strana, ilustrovano, vrlo duhovito, poučno, korisno – savršen poklon za devojku, momka, roditelje...

Preostala mi samo dva primerka – moguće je dodati neki lascivni crtež na njih, by prevodilac, ako neko želi.
= P.R.O.D.A.T. jedan, ostao još jedan.

William Hope Hodgson, The Casebook of Carnacki – The Ghost Finder

            = 500 din (sa ptt uračunatom)

            Klasična zbirka okultnih horor priča od pisca koga je Lavkraft veoma cenio (s pravom).

            Ovo prodajem samo zato što sticajem okolnosti imam duplo, inače ne bih. Jedan primerak.
= P.R.O.D.A.T.O.           

FILMSKI POSTERI

 Odlično očuvani, srpski, bioskopski posteri klasičnog velikog formata. Horor, kult, retkosti, stariteti, ludila, bizarnosti, treš… Klikni na naslov da vidiš fotke dostupnih postera i njihove više nego popularne i razumne cene.

Originalni DVD-i

 

SVI diskovi gore na linku u naslovu navedeni jesu ORIGINALI (a ne rezanci), u svojim originalnim kutijama, i sa svim dodacima (gde ih ima) onako kako su kupljeni ili dobijeni. Svi diskovi su novi, uglavnom jednom ili dvaput gledani, čisti i ispravni, a i kutije i omoti su im novcati.

Nekoliko ih je u međuvremenu prodato – piši i raspitaj se šta još ima.

Za dogovor povodom bilo čega gore navedenog, piši na dogstar666 et yahoo dot com.

Dolazim u Beograd u sredu, 01. juna pa je moguće da ponešto ponesem za one koji se na vreme jave.

HOROR FILMOVI 2011 (2. deo)

Evo još nekoliko srednjačkih (at best!) novih hororčića suviše bedastih da se njima detaljno bavim, a opet, neko bi se mogo prevariti da poželi da ih gleda, pa ukratko opisujem šta su uradili meni: idem od najgorih (1-) prema nešto malo manje lošim (3-).

THE GOATHERD

CHILE, 09

(*)          

1-

Ovaj čileanski torture porn je tortura neopisivih razmera: ne pomažu ni prirodne planinske lepote kad su nekom šugavom kamerom sa lošim svetlom uslikane, ne pomaže ni to što je ovo najrudimentarniji od svih (anti)zapleta: dve cure se zaplaćuju po planini, jedna ugane/slomi nožicu, pomoć zatraže od čobanina za koga se ispostavi da voli da muči žene, ali još više gledaoce dugim kadrovima u kojima se bavi svojim jebenim ovcama… Malo on muči njih, pa se jedna oslobodi i sjebe njega, nešto malo krvi prsne u tom mraku, a smisla, a poente niđe – pa čak ni sadističkih set-pisova ili dobrih efekata za one koji su zbog toga ovde (a nema zbog čega drugog)! Tražili ste dadaistički film? Evo vam ga! It makes NO SENSE!

DEN-SEN aka INFECTION

JAP, 06

*(*)         

1+

Iscimao sam se da ovo lociram samo zato što ga potpisuje Shozin Fukui, reditelj vrlo mi dragih 964 PINOCCHIO i RUBBER'S LOVER (klikni na linkove za moje rivjue). Sreći mi ne beše kraja kad još otkrih da se radi o hororu! Avaj, horor je samo iskustvo gledanja ove budalaštine. Zaplet je tipična J-horor klasika: jednoj opskurnoj TV stanici stigne snimak koji, navodno, navodi gledaoca da se samoubije. Reporterka i njen snimatelj kreću u jednu od najpužolikijih i najdosadnijih istraga u istoriji JH-a, samo kako bi došli do jednog od najbezveznijih rezultata. Ne postoji ni tračak nadahnuća u ovom jeftino-izgledajućem, i po svemu sudeći najamničkom video-radu. Sve oko je njega je toliko otrcano i trapavo da optimista u meni želi da veruje kako je Fukui, zgađen tupavim scenarijem, ovo namerno režirao tako da izgleda kao parodija na ofucane J-horor motive i situacije, ali – čak i da je tako, čemu sve to, ako je parodija još gluplja i negledljivija od onoga što (možda) parodira?

BABY SHOWER

SPA, 11

*(*)        

2-

Jedna trudnica okruži se u svojoj kući na selu grupicom svojih kvazi-prijateljica, od kojih se jedna – ne zna se koja – spanđala s njenim dragim, i sprema se da pobegne s njim koliko sutra. E pa neće moći! Počinje nekakav nezanimljiv kao-pokolj na pozadini izrazito glupe sapunice i neverovatno ružnih glumica – zaista neverovatno, ipak su mogli da nađu bar neku okej španjolku, bez obzira što zaplet zahteva gadure, jer uprkos tolikom ženskinju na ekranu, sve su nekakvi skotovi da te bog sačuva, pa je otud sve ovo još nepodnošljivije i mučnije gledati. Odnosno, ako već ja jesam, vi ne morate.

THE RITE

USA, 11

**          

2

Ovo je tačno ono što biste i očekivali od filma sa ovim zapletom i ovakvom ekipom i promocijom – a naročito ako ste čitali moj FAUSTOVSKI EKRAN, jer radi se o još jednom napornom utrljavanju izanđale formule o zabludeloj ovčici (pop-sumnjalo) koja se, nakon niza "demonskih" manifestacija, na kraju zahvaljujući Đavolu vraća stadu, tj. katoličkoj veri. Ne samo što je ovo ideološki bljuzga, nego je u svom otrcanom zapletu lišeno bilo kakvog daška svežine, originalnosti, ili zanimljivosti – nije čak ni dovoljno blesavo da priđe trešu, ni dovoljno explicitno da bude exploatacija, nego je skroz opterećeno nekakvom hinjenom, fejk "sumornošću", naduvanom a nepostojećom "težinom" i (melo)dramom koja ovim budalaštinama ne priliči, i ovaj razvučeni deža vi čini još napornijim za praćenje. Čak i od "opsednutog" Entonija Hopkinsa ima premalo, prekasno, da bi njegovo keženje i kreveljenje opravdalo gubljenje vremena na ovo.

SECONDS APART

USA, 11

**(*)       

2+

Još jedan prilično rutinski, ali gledljiv filmić o zlim blizancima – ovog puta, dvojici srednjoškolaca koji imaju moć da, udruženim naporima, utiču na um ljudi u svojoj blizini tako da im ubacuju u mozak kojekakve ideje, slike i namere, i tako ih indirektno, gde zatreba, šalju u smrt. Na kraju ispadne da im ni telekineza nije baš strana (mada je nejasno zašto je pre toga nisu koristili), a ključna moć vezana je za šućmurasti, smandrljani twist koji više toga zamućuje nego li što objašnjava ili pak "znači". Lepo je slikano i solidno glumljeno, mada suviše nedorečeno i neambiciozno (naročito po pitanju "projekta" naših bliznića). Storyline je predvidiva rutina, donekle pozajmljena od DEAD RINGERSa: bratski ekvilibrijum narušava dolazak ženskinje nestrpljive da se uvuče u gaće senzitivnijem od dvojice, što dovodi do postepenog rascepa i završetka donekle sličnog onom u Kronijevom masterpisu – samo što ovde, naravno, nema ni te konotacije, ni taj emotivni impakt. Stvari dodatno pojeftinjuje kliše crnog pajkana koji istražuje niz sumnjivih smrti: mrtva ga žena opseda iz prošlosti – nije uspeo da je spase iz požara = krivica i povremeni košmari (da ožive ne naročito eventful film) – i "iskupljenje" kada na kraju iz požara spase jednu drugu ženu. Zeeeev.

WAKE WOOD

UK, 11

**(*)       

2+

Srednjački, gledljivi hororčić o familiji koja bi da oživi stradalu ćerčicu, na tri dana, zanimljiv je naročito zbog uvek-zabavnog ambijenta engleskih ruralnih zabiti i uvrnutih im, paganskih običaja, koji ovde dobijaju ikonografski inovativan twist (konkretan ritual oživljavanja mrtvih), iako je vrlo apsurdan i teško spojiv sa preovlađujućim "realizmom". Ne padajte na naduvana poređenja sa WICKER MAN-om i sl. klasicima, ovo klasik nije ni u najavi, i ima vrlo umerenu preporuku samo za zadrte fanove horora, izgladnele za nečim što kol'ko-tol'ko ne pljuje u lice gledaocu. Polu-bajkoviti horor (po uzoru na "Majmunsku šapu", odnosno njenu stivenkingizaciju u PET SEMATARY) nije najuspelije spojen sa pokušajima drame, ali recimo da ima ovde nekoliko scena vrednih pažnje (pomenuti ritual vaskrsenija; stradanje pod bikovim dupetom…) i da je to sve umereno pitko i pristojno predočeno da se može pogledati.

LOS OJOS DE JULIA 

SPA, 11

**(*)    

3-

Dobro uslikan (po španski!) i solidno režiran, ali konvencionalno napisan horor-triler o ženi koja gubi vid, a možda i razum, i ubici koji je ganja, mene nije uspeo da uvuče u svoj nategnuti zaplet, niti da me zainteresuje za svoje izrazito antipatične junake i njina priključenija, pa time ni da me involvira u dramu ili saspens, koji su kompetentni ali ne prelaze nivo osrednjeg, konvencionalnog, prirode strogo jednokratne, zaboravljive. Poređenja sa ORFANATO, recimo, potpuno su idiotska: ovo uopšte nije film tog ranga – možda po budžetu i ambicijama, ali ne i po postignutim kvalitetima. No, i ovako je to za dve nijanse bolje od prosečnog USA horora danas, pa kad nema kiše, dobar je i ovaj španski grad (tj. špansko selo).  

MOTHER'S DAY (2011)

***         

3-

Iako se naslovom poziva na Tromin film od pre 30 godina (koji sam svojevremeno pokušao da gledam, pa se smorio shvativši da su redneci njegova ciljna grupa, i ostavio ga za neki trenutak očaja kad ne budem imao pametnije stvari za gledanje), ovaj MOTHER'S DAY bi se pre mogao reklamirati kao neoficijelni rimejk Deodatove KUĆE NA IVICI PARKA. Ovo shvatiti kao kompliment, naročito zbog toga što ovo smatram za nekoliko nijansi zabavnijim filmom, iako on, kao kasnodošavši, ne može imati to mesto u istoriji žanra koje je Deodato stekao, a ako ćemo pravo, nema ni taj nivo društvene svesti i relevantnosti. Okej, postoji tu jedna doza moralizatorstva (tj. popovanja), na nivou kasnijih nastavaka SAW, ali ono mi ne deluje toliko promišljeno niti iskreno kao kod Deodata, koji je bio ubeđen da pravi novu verziju PAKLENE POMORANDŽE (ne kažem da je uspeo, ali – trudio se). 

Grupica antipatičnih likova u domu jednog od njih nađe se u ulozi talaca koje počne da kinji mini-familija kriminalaca vođena psihopatskom Big-Bad-Mamom (sasvim solidna Rebeka de Mornej), koja se tu sklonila načas, dok ih policija juri zbog upravo opljačkane banke, a ona pokušava da pronađe pare u bivšem joj domu. Strpljenje manijaka je na probi (jedan od njih je ranjen), baš kao i "prijateljstvo" okupljenih i "ljubav" između prisutnih što priženjenih, što samo verenih parova. 

Sledi: vezivanje, pretnje, dranje, plakanje, preklinjanje za milost, odsustvo milosti, dranje, još plakanja, još vezivanja, preokreti, sadističke igre, psiho tortura, telesno mučenje, vrištanje, bečenje, keženje, buljenje, urlanje, izdaje, prevare, mračne tajne, tuče, pucanje, sečenje, paljenje, itd. a na kraju – obavezan bitch-fight u kujni (a gde drugde? žene su to!) između alfa-mame i jedne mame-u-pokušaju (naše dubiozne heroine, koja iz nejasnih razloga NE nosi majicu na bratele).  

Ima tu sasvim dovoljno tenzije, saspensa, žestine, sadizma, i preokreta da se ovo izdigne kao jedan od solidnijih novih USA horor-trilera, bez obzira što i on u drugoj polovini podleže debilizaciji i preterivanju sa svojom twist-on-twist-on-absurd-twist dramaturgijom. Teško je zamisliti usiljeniju i besmisleniju scenu nego kada psiho-keva organizuje ritualno skidanje nevinosti svome ranjenome sinu kada shvati da će ovaj s neskinutim mrakom zaroniti u posthumni mrak: elem, (ratko) mladić je u tom trenu u predsmrtnoj groznici i skoro-bunilu, oznojen i krvav i skoro izgubljen, i svakom dobronamernom građaninu je jasno da ovaj ne može da digne ni mali prst a kamo li đoku - šta više, svaki napor u tom pravcu, u ovakvom stanju, svako naprezanje, može samo da ga ubrza ka grobu.

Pored toga, opterećen je i svojom samonametnutom obavezom da na svakih 6,5 minuta ponudi po jednu scenu mučenja i iživljavanja što, ipak, rasteže granice uverljivosti te drame i njene poruke koju bi da nam saopšti, i pretvara se u pomalo mehanički koloplet torture scena: one damn torture after another! 

Ovo ne treba da čudi, jer režiju potpisuje Daren Lin Bausmen, reditelj SAW 2, 3 i 4, te REPO: GENETIC OPERA (potonji je bio toliko užasan da sam ga ugasio posle 10ak minuta; od SAW serijala sam se oprostio na trećem delu). U odnosu na pomenute, režija je ovde znatno bolja, funkcionalnija, i naprosto uspeva da bude nenametljiva, a da isporuči sasvim solidnu količinu tenzije, saspensa i neizvesnosti.

Ipak, finalni twist, odnosno epilog, vrhunac je bezveznjaštva i jedan od usiljenijih "it ain't over" krajeva koje sam video. No, šta da se radi, Amerikanci su to, daj šta daš, u trenutnoj ponudi ovo je jedan umereno zabavan filmić – naravno, samo za one koje mogu da zabave svakojako međuljudsko, ne-natprirodno mučenje i implicitni nihilizam & mizantropija ("svi su svinje, svi lažu i kradu i pretvaraju se…"). Meni je ovo fino leglo, možda baš zato što nisam mnogo očekivao, a dobio sam 90ak minuta solidne zabave.

John Carpenter's THE WARD (2010)

**

2+

            Ako postoji neki film povodom koga bih sa najvećim zadovoljstvom pojeo svoju reč i svoje prognoze i priznao da sam pogrešio, onda je to Karpenterov THE WARD. Voleo bih da mogu da jednom, za promenu, i baš ovim povodom, odbacim ono TOLD YA SO! i umesto toga kažem: "Znate ono kad sam rekao da ovo ne može imati više od 3- pa da jebe oca? E pa, prešao sam se. Ovo je zapravo neshvaćeni, sjajan horor od majstora žanra čiji skriveni kvaliteti nisu bili adekvatno shvaćeni od dosadašnjih kritičara i publike, jer su ovi zapravo bili svinje pred koju je ovo biserje uzalud bačeno."

            Avaj!

            Kritike koje su THE WARD opisivale kao srednjački, at best, bile su u pravu. Moje slutnje i strahovanja bili su na mestu.

            THE WARD je, naprosto, jedan savršeno irelevantan film. Njegova nebitnost prosto vrišti iz njega glasnije od jeftinih audio + muzičkih škripanja i bumova za trzanje prostote. Karpentera je u ovome toliko malo prisutno da, u poređenju s ovim, GIALLO deluje kao klasični Arđento, a SCREAM 4 kao Krejven u svom najsvečanijem izdanju.  

THE WARD je, nažalost, još jedno tužno svedočanstvo da u ljušturi koju, po navici i inerciji, još uvek nazivamo imenom Džon Karpenter odavno više ne obitava entitet koji je napravio HALLOWEEN, THE THING, PRINCE OF DARKNESS. Gde je on, šta je s njim, da li će se ikada vratiti (aha! 'oće! tek što nije!) – pitanje je za neki drugi tekst. Osim nekoliko repetitivnih stedikem kadrova polumračnih hodnika ludnice, noću, dok napolju grmi i seva kao u nekom Skorsezeovom vaskrsenju horora iz 1940ih, sve ostalo je gola rutina na nivou nekog osrednjeg direct-to-DVD uratka (mladića). 

Sad, da je ovo potpisao neki (ratko) mladić-debitant, mogli bismo reći da ova orgija banalnosti i neinspirisanih deža vija možda može poslužiti kao vizit-karta za nešto bolje i veće – međutim, čak i tada, ako THE WARD uporedimo sa nečim što je po zapletu, ambijentu i (ne)inspiraciji donekle slično, odnosno sa filmom ST. ANGE, kojim je debitovao Paskal Ložije (MARTYRS), videćemo da čak i u –opšte gledano osrednjem – debi-radu tog Francuza ima više energije, imaginacije, vizuelnih kvaliteta, bizarnosti i tračaka nadahnuća nego li u ovom radu starog majstora, koji deluje kao da ga je umesto njega odradio neki njegov marljivi, ali nenadahnuti učenik.

Ja znam da će zadrti i nekritički Karpenterofili svaki kadar ovog filma zagledati pod lupom, i u njemu tražiti prisustvo "Majstora". Oni najzaluđeniji, najdublje zarobljeni u prošlosti, najviše skloni poricanju, sigurno će ga tu negde i pronaći. Ali verujte mi – da Karpenterovo ime nije na špici, teško da bi iko imao potrebe da se uopšte zamara ovim, a još manje bi iko pomislio na njega, gledajući ovo naslepo, jer THE WARD liči na Karpentera onoliko koliko EASTERN PROMISES liči na Kronenberga, pri čemu je potonji uprkos svemu za nekoliko nijansi bolji (i vredniji) film.

Što je najgore – ne samo da je ovo loše za Karpentera, ovo je loše za bilo koga. Scenario nosi dobar deo krivice, jer je neizlečivo, beznadežno glupav, nenadahnut, prazan. Amber Herd je slatka curica, ali možda je i suviše manekenski slatka da postigne harizmu simpatične buntovnice koju joj scenario nije adekvatno omogućio. 

 

Ono što imamo ovde je storija o piromanki koju strpaju u ludaru gde doktori drže oštre noževe za pisma na svojim stolovima dok primaju pacijente, i gde se pacijenti slobodno vrzmaju po sobi gde stoje lekovi, bez nadzora, i gde je svakog dana sunčano i bez oblačka ali gde svake noći, bez izuzetka, grmi i seva kao da neće svanuti sutra. Tu se, takođe, ukazuje duh nekakve nakazne zombi-devojke sklon tome da druge manekenke-pacijentkinje odvlači u sobu za lečenje-mučenje, i tamo ih bode šiljkom za lobotomiju i prži ih rešoom za elektrošokove. 

Pritom je teško reći da li su nezanimljivije te cure po sebi, ili "misterija" vezana za "duha", ili načini sablasnih manifestacija, ili ti kratkotrajni i bedasti zločini. Jedno je sigurno – sada već stoput prežvakani "preokret" očigledan je od samog početka, a u njegovom bledom svetlu sva ta mlaka i bezvezna zbivanja postaju još besmislenija i tupavija. Strogo gledano, mnoge bezveznosti su, donekle, opravdane tim twistom, ali to je jadno opravdanje za 90 minuta bezvezarija.

THE WARD je izrazito nezanimljiv film za gledanje, i isto tako nezanimljiv za opisivanje i kritikovanje; i jedno i drugo je gubljenje vremena, te stoga, osim upozorenja da smanjite očekivanja – jer znam da ćete ipak želeti da sami sve ovo proverite – zaista ne znam šta bih dalje rekao. Recimo da je kamera okej, ali ne na nivou Karpenterovih klasika, a muzika, koju i nije on radio (mrzelo ga? nije mu došlo?) dodatni je klin u ovom kovčegu za starog Džona – običan trala-la kakvi se štancuju za prosečne direct-to-DVD stupidarije, nedostojan reditelja za koga su, onda kada to nije on sam činio, komponovali ljudi kao što su Džek Niče i Enio Morikone, ali nažalost dostojan pa možda čak i predobar za ovo na šta je sada konkretno nalepljen.

Možda bi se imalo šta pisati da je ovo barem half-assed Karpenter, kao VAMPIRES, pa čak i misguided Karpenter, kao GHOSTS OF MARS, ali braćo i sestre, THE WARD uopšte nije Karpenter, te stoga ova deprimirajuća fusnota na njegovoj karijeri i ne zaslužuje dalju priču. 

(PS: Da, čak i scena tuširanja ovih manekenki urađena je u iritirajućem PG-13 gola-leđa-at-best maniru, a i efekti maske su svedeni na minimum, pa ovo ni kao eksploatacija nema šta da pruži, kad je već potpuno šuplje kao drama, ili kao saspens).

ALL NIGHT LONG 2: ATROCITY (1995)

 

****

4-

            U okviru akcije "Nothing to do with Ratko Mladić" obznanjujem, zamalo pa sa zakašnjenjem, da još uvek, samo u narednih 5 dana, možete na svom najbližem civlizovanom kiosku ili u spec. knjižari, kupiti 111. broj kanadskog RUE MORGUE magazina, i u njemu pronaći, na samom kraju, kao jagodu na vrhu torte, moj novi text u rubrici CLASSIC CUTS, posvećen japanskom uber-torture splatteru ALL NIGHT LONG 2. 

            U tom textu (na engleskom, dakako) ja ga posmatram kao proto-torture-porn, ali i kao film koji ima nešto na pameti. No, da se ne ponavljam, ono što ovde želim o tom filmu da kažem, a što nisam za RUE MORGUE napisao, jeste sledeće.

            Kada sam ga pre par meseci reprizirao, povodom ovog teksta, shvatio sam koliko je velika (nesvesna) srodnost između ALL NIGHT LONG 2 i mog romana NAŽIVO. Pre svega, nastajali su u isto vreme – leto 1995, i prožeti su vrlo sličnim duhom, etitjudom, pa donekle i temama. Naravno, ja u to vreme nisam bio svestan njegovog postojanja, i prvih put sam ga pogledao tek 05.12.2001, sa DVD-a. Do tada je NAŽIVO već bilo više nego uobličeno u mom mozgu, kao i u prvoj verziji otkucanoj na mom tada novom kompjuteru. I duh, i zaplet već su bili tu.  

Ipak, sad kad gledam ALL NIGHT LONG 2, sa distance, a nakon relativno skorog čitanja NAŽIVOG (povodom prošlogodišnjeg novog, prerađenog izdanja, koje je još uvek u prodaji), vidim niz sličnosti, u opštoj slici, i na nivou detalja:

            - odsustvo moralizatorstva i osude svakojakih 'patoloških' stanja, dešavanja i likova, koji su prikazani 'as is', hladno, klinički;

            - motiv 'kvarenja nevinosti', odnosno inicijacije (u filmu znatno prostodušnije, ali ipak prisutno);

         - nihilistički etitjud bez ikakvog povlađivanja komercijalnoj naraciji i zapletu konvencionalnih feelgood horora (romansa, akcija, humor…);

            - skoro potpuno odsustvo bilo čega 'normalnog' (kod mene 'normalnost' oličava Goran, gazda na porno video klub; kod Matsumure su to prizemni henčmeni glavnog zlikovca); tzv. 'normalni' svet je samo vrlo daleki bekgraund s kojim likovi imaju krajnje tanku i upitnu vezu (barem na očiglednom planu; dubinski, su oni, svakako, delovi te slike, makar i marginalni);

            - gnušanje prema rađanju, prokreaciji, množenju;

            - eksplicitnost u krvopljusu, bez zatvaranja očiju, bez skrivanja: nema laži, nema prevare;

            - direktan sudar seksa i smrti; mortifikacija seksa i seksualizacija smrti;

            - homosexualnost kao jedan od aspekata otuđenosti i 'nenormalnosti' – kod Matsumure explicitnija, ali i jednodimenzionalnija, i naravno lišena ezoterične simbolike koju ima u mom romanu; 

            - teatralizacija i ritualizacija nasilja;

            - konceptualizacija osmišljenog sadizma;

            - osećaj sveprožimajućeg besmisla, besciljnosti, apsurda… sloma svih 'tradicionalnih' vrednosti;

            - glavni zlikovac u ovom filmu neodoljivo podseća, čak i fizički, ali pre svega po etitjudu, intonaciji, telesnom jeziku i mimici, na ono kako sam zamislio Borisa ("ubicu" iz Sekte ćelavih) u NAŽIVOM (dakako, u mojoj viziji on ima vrlo kratku kosu, ali sve ostalo je tu negde, minus Azija):

            - glavni zlikovac, po svojoj unutrašnjoj dekoraciji, a naročito po posterima na zidovima svog stana, više podseća na Dejana: 

kao i on, opsednut je anatomijom, telesnošću, mesnatošću egzistencije, kao i stvarnim (masovnim) zločinima, dokumentarnim snimcima genocida, najcrnjim slikama iz ljudske istorije…

 

            Naravno, postoje i brojne razlike: kod Matsumure imamo potpuno odsustvo šireg, društvenog konteksta jer fokus mu je sužen još i mnogo više nego kod mene u romanu; neubedljivija je i nedovoljno razrađena "filozofija" glavnog zlikovca (u poređenju sa mojom Sektom); veći naglasak je na eksploataciji, šoku radi šoka, iživljavanju koje nije baš uvek dovoljno osmišljeno i opravdano; tu je i odsustvo bilo kakvog nagoveštaja "viših" ciljeva, metafizike, kosmicizma – što Matsumurin film čini još crnjim i beznadežnijim od mog ionako mračnog romana, ali je film, takođe, gotovo jednodimenzionalan u svojim konotacijama, što moj roman, nadam se, ipak nije. 

            Ali, sve to na stranu, ostaje činjenica da je ALL NIGHT LONG 2 jedan od najbližih srodnika mog romana u filmskom svetu te ga stoga toplo preporučujem svima koji ga do sada nisu pogledali.

            Inače, prvi deo je znatno slabiji, tu je isti taj reditelj tek ispipavao temu nasilja među današnjom otuđenom i obezljuđenom japanskom omladinom, i taj prvi film ima strukturu prilično ravnog 'revenge' filma, pri čemu čak ni ta osveta nije realizovana ni inscenirana naročito zanimljivo, niti u smislu načina izvedbe, niti eksplicitnosti, niti pak nekakvog impakta koji bi to sve trebalo da ima. Zato on od mene ima 3- i tek mlaku preporuku.

            Treći deo je takođe vredan gledanja, ali samo za najtvrđe stomake, pošto je još gnusniji, prljaviji, morbidniji od prva dva zajedno, ali on ne uspeva sasvim da osmisli svoj totalni nihilizam i čini se kao gotovo mazohističko uranjanje u govna, štroku, spermu i menstrualnu krv samo kako bi poručio: "Sve je sranje, sem pišanja." OK, to je što bi rekli izvesni debelo-degenerični legalisti, "legitimna" poruka, ali ona nije izneta kroz zaplet dovoljno intrigantan kao u drugom delu, niti tu postoji i nagoveštaj tako zanimljivih likova kao u ovom ATROCITY delu, koji ostaje vrhunac serijala, pa zato treći deo od mene ima jaku, finu trojku (***).

            Čevtrti i peti deo dostupni su bez eng. titlova, pa mi zato još uvek čuče na lageru i čekaju svoj čas, mada sam jedan od njih pogledao po what the hell principu, bez titla, i to mi deluje znatno plitkije i slabije u svakom smislu od prva tri dela.

            Ako neko negde iskopa titlove za kasnije nastavke, neka ovde slobodno dojavi!