Godina
za nama bila je izrazito sušna po pitanju memorabilnih filmova kojih ćemo se
sećati u godinama pred nama. Ipak, po principu „Kad nema kiše, dobar je i grad“
– evo, za najzagriženije horordžije, nekoliko naslova o kojima do sada nisam
stigao da pišem na blogu, a koji nisu tako loši, gledljivi su, umereno zabavnjikavi.
Poneki su čak i prilično (kahm!) dobri!
AS THE GODS
WILL
JAP, 15
**(*) 3-
Takashi Miike radi
nadrealno-bizaran crtić sa živim glumcima i mnogo CGI-ja. Neka zla vanzemaljska
ili možda božanska, svakako nadljudska sila silazi s nebesa i poigrava se bezdušno
sa ljudima kao sa marionetama.
Ali ne, ne očekujte
nihilističku ruminaciju nad ljudskim stanjem a la Thomas Ligotti: umesto toga,
dobijamo živopisnu paradu groteske i apsurda bližu Dušku Dugoušku ili Ptici
Trkačici u kojoj neizbrojiva rulja nerazlučivo-identične „svi mi isti“ azijske
omladine u jednoj školi mora da učestvuje u bizarnim igrama ako hoće da
preživi. Mada, igrali-neigrali, skoro isto im se 'vata, bar ogromnoj većini njih.
Da, biće krvi...
Pošto je ovo Miike,
podrazumeva se: a) da nas neće biti briga ni za kakve „likove“, jer toga ovde i
nema; b) da film sadrži bar jednu ako ne
i više (ovde: više) memorabilnih, ludačkih scena za prepričavanje (avaj, ovde
su skoro sve u prvoj polovini); c) da je film duži bar pola sata nego što bi
valjalo (Miike je kao zabavan gost koji vam dođe na sedeljku, priča dobre
viceve, lepo ga je imati, ali brate – ne ume da ode! Ne mo'š ga isterati jednom
kad zasedne, kad uzme banku!);
i d) da će vas kraj ostaviti mlako-hladnim, i da
nakon relativno prijatnog gledanja teško da ćete više pomisliti na ovaj film,
sem možda, u najboljem, na poneku od onih blesavih splatter-cartoon sličica.
WE ARE STILL
HERE
USA, 15
**(*) 3-
Solidan pokušaj rekreacije
Fulčijevog dementno-hipnotičkog atmosferičnog splatera THE HOUSE BY THE
CEMETERY (vidi moj rivju OVDE!)
ipak svom uzoru jedva doseže do kolena – što je, u današnje vreme, epohalno
postignuće vredno da uzburka horror zajednicu i zasluži hvalospeve sa svih
žanrovskih promo-mesta. Ipak, premisa je suviše generička – muž i žena kupe
zlokobnu kuću u Novoj Engleskoj gde ih dočekaju neke vrlo opipljive, zle
utvare, dok lokalna zajednica krije neke svoje tajne – a egzekucija na njenu
osnovu ne kači „meso“ u vidu opičenog delirijuma nego – previše blebetanja,
previše Larija Fesendena (i njegovog kreveljenja), previše lajanja a malo ugriza!
Vidi se da je tvorcima srce
na pravom mestu, ali je rezultat njihove retro-ljubavi ipak tek polovičan,
preopterećen anglosaksonskom racionalnošću onde gde bi trebalo da vlada
razuzdani katolički italo haos i bezumlje. Filmu bi dobro došla i nešto bolja muzika nego što je ima.
Ugljenisane i još-uvek-tinjajuće
prikaze simpatičan su vizuelni momenat, ali mnogo najavljivani splater ovde je
ipak prilično sveden: u zamisli dobar, u egzekuciji smandrljan lošom režijom i montažom tako da se, sve do samog kraja, krvopljus vrlo kratko i loše vidi. No, za ljubitelje horora ovo je film koji nije bez svojih
zadovoljstava, makar ona bila i podgrejana.
CREEP
USA, 14
**(*) 3-
Sasvim pristojan FFF o snimatelju
koji se javi na oglas da ode u nekakvu šumetinu, u neznančevu vikendicu, da
odradi neodređeno jednodnevno snimanje za solidne pare. Ispostavi se da ovaj,
navodno, boluje od teškog tumora i da želi da ovaj sa njim snimi oproštajni
video za njegovog sitnog sinčića, kako bi ovaj, kad poraste, imao makar takvu
uspomenu na uskoro-umirućeg oca. Znači, ovaj samo ima da ga videlom usnimava
dok onaj obavlja neke svakodnevne radnje, šeta se šumom, ide do svog omiljenog
izvora, kupa se u kadi, glupira se...
Međutim, naravno, pošto je
ovo horor, umesto melodrame i patetike dobijamo saspens kad ovaj navodno
kancerozni lik počne da odaje znake mentalne neuravnoteženosti i sumnjivog
ponašanja. I tako dobijamo „two men show“, odosno zabavnu igru mačke i miša
koju su napisali i odglumili upravo dvojica protagonista a jedan od njih je
potpisan i kao reditelj. naročitu pohvalu ipak zaslužuje ovaj koji igra psiha, Mark
Diplas.
U suštini, KRIP je
predvidiv – ali, fuck, to se, isto tako, može reći i za i mnogohvaljeni (i bolji)
THE VANISHING, pa ga to nije sprečilo da bude klasik. Znači, ovde nije poenta u
odredištu (SPOJLER: da, snimatelj će biti ubijen na kraju! Suprajz!) nego u
putovanju – a ono je sasvim pristojno zabavno zahvaljujući dobrim glumcima i
likovima, solidnom scenariju, odličnom crnom humoru i uverljivoj inscenaciji
ove progresivno sve luđe i nekontrolisanije situacije.
THE EDITOR
CAN, 15
**(*) 3-
Prijatan, prilično zabavan
i duhovit omaž đalo filmovima mogao bi se opisati i kao low budget, low-brow, art-lite,
genre-heavy varijanta znatno boljeg BERBERIAN SOUND STUDIO (vidi mi rivju OVDE),
na kojeg čak i po zapletu donekle liči, s tim što ovde montažer slike uskače u
Italo-glavolomku umesto montažera zvuka, ali na sličan način polagano gubi
razum.
Manje je tu arta a više šloka, ali poznavaoci i ljubitelji će uživati u
mestimično savršeno skinutim forama i fazonima Italo horora (loš dabing,
transparentna mizoginija i sexploatacija, blatantna iracionalnost...).
Svakako
nekonvencionalan film koji će biti neprobojan prosečnom, neiniciranom gledaocu
koji nije upio u sebe bar nekoliko desetina odabranih Italo đalo horora; no,
ako smatrate da imate dobru osnovu, prepustite se ovom montažeru za jedno
sasvim prijatno gledalačko iskustvo.
A ako ste dobro upili Italo, neće vam
smetati delirična „san? java? privid? fantazmagorija? ludilo?“ WTF završnica...
---Nastaviće
se: uskoro stižu kratki rivjui još 4-5 novih horora vrednih pažnje (sa ocenama
od 3- do 3+)---
