****
4
Bez straha, nisam lud da vam spojlujem
četvorku! Mirno čitajte dalje! Ovaj text sastoji se iz dva dela: prvi, kraći,
sa nekim opštim napomenama, koje svako može slobodno čitati, i drugog, dužeg,
gde zalazim u spojlere, i koji će pametni ljudi pročitati tek nakon
(obaveznog!) gledanja ovog odličnog filma. A sve to lepo i jasno razdvojeno...
Dakle,
ukratko, desilo se čudo: Tarantino je napravio izuzetan film, po prvi put još
od... KILL BILLa!
Full
disclosure: nikad se ja nisam
naročito primao na njega – voleo sam i poštovao RESERVOIR DOGS (3+) i PULP
FICTION (4) i uživao u KILL BILL (5-) – i bio skoro mrtav 'ladan na sve ostalo
njegovo: imate ovde rivjue za neke od njegovih novijih i baš slabijih, kao INGLORIOUS
BASTERDS (2009) i THE
HATEFUL EIGHT (2015), pa se podsetite. Njegovu raniju saradnju sa Di
Kaprićozom, ĐANGO ANČEJND, sam praktično i zaboravio da postoji, skoro odmah
posle gledanja. Isparilo. Puf! Couldn't care less.
Stoga sam s vrlo mlakim očekivanjima pratio – tj.
uglavnom ignorisao – najave njegovog devetog filma, jer mi ni to nije obećavalo
bogzna šta. Malo li sam znao...!
Full
disclosure no. 2: Breda Pita izuzetno poštujem kao
glumca, još od rulji manje znanog a meni vrlo dragog trilera KALIFORNIA (1993),
koji sam naravno ispratio kod pirata čim je procurio u video-klubove, početkom
90-ih, a taj sud mi je zacementiran njegovim performansom u ruljama
opšteobožavanom SEDAM (1995). Ahh, 90-te: poslednji put u istoriji civilizacije
kada se među masovno-voljenim filmovima moglo naći i nešto stvarno dobro i
pametno (SILENCE OF THE LAMBS, SE7EN, LEPA SELA LEPO GORE, ŠESTO ČULO, BLER VIČ
PRODŽEKT...), a ne ko danas...
Bred Pit je, za mene, talentovan glumac koji ima i
pojavu i harizmu i magiju, i to mu dolazi skroz prirodno i lako. To se, bez
problema, 110% vidi i u ONCE UPON... gde njegova neprskana, od-Azatota-data
zvezda sija nenametljivo ali ubedljivo u svakom kadru.
S druge strane, di Kaprićozu nikad nisam ozbiljno
shvatao kao glumca – delom zbog te nesrećne face ostarelog bebi-fejsa koga
nikakve količine facijalnih dlaka, maske, bora pravih i docrtanih, ne mogu
učiniti ubedljivim zrelim muškarcem, čovekom, itd. Prosto, ne kupujem to i
tačka. A delom mi je on slabiji glumac jer prosto u njemu ne osećam prirodnu
onu žeravicu, ono tinjanje harizme koje ili imaš ili nemaš. Zato on mora da se
muči, napreže, fizikališe u svakoj ulozi, al' ne vredi mu: što se više muči, to
više ja to mučenje ne kupujem, jer ga opažam. Priznajem: vredan je, marljiv,
uporan, napreže se, glumi tol'ko da mu sve žile iskoče na vratu i čelu, al
džaba; sve to isto, pa još 6 puta bolje, Pit odradi prirodno, bez naprezanja,
uz osmešak. Ukratko, Pit je Cvrčak, a Kaprio – Mrav. U nedrima nestô...
Istina, da budem pošten, dao je Kaprio sve od sebe
ovoj ulozi, i pošteno je zaradio svoj honorar – čak će prostota, hronično sklona
zasenjivanju, kupiti ovo njegovo glumljenje i glumatanje kao jaču, veću, težu
ulogu, odnosno veće postignuće – što, na nekom nivou, i jeste, jer Pit je samo
imao da se pojavi na setu s onim od boga datim, i da bez trunke napora, bez
znojenja (ali NIKAKO NE na auto-pilotu, dapače!) oživi tog lika, i dâ mu sve 3
dimenzije a da to i ne primetite, jer ste zasenjeni time što DiK mora da glumi
za trojicu, pa sve stenje od glumenja... Al' ne vredi: meni je to opet razlika
između performansa, izvođevine, napora – i inkarnacije, prirodno žive.
Ali dobro, sve je to manje važno od
činjenice da je Tataratino genije za dobar kasting, i da je odlično prepoznao
da će se dobra hemija roditi između njih dvojice, jer oni mu nose film. Ili bar
tako izgleda. Mislim, da – nose ga, na svojim mišićima. Ali iza tih mišića je
srce & duša, a nju ovde oličava Margo
Robi, koja igra Šaron Tejt (ako ćemo bukvalno), odnosno igra Dobru Vilu
Holivuda, otelotvorenje svih onih čistih, neokaljanih ideala o Fabrici Snova
koje imamo i želimo da imamo (uprkos svim raskalašno-perverznim &
drogirano-nimfomanskim pedo-geng-beng pošastima Holivud-Vavilona koje nam sreću
kvare).
Margo Robi ima isto ono što i B. Pit
– prirodno zračenje iznutra, i njen glavni posao u ovom filmu jeste upravo to:
da zrači. Što i čini, izdašno. I bez napora. Prirodno, lepo, čisto. Margo Robi
je, dakle, mnogo više od Jedne Osobe koja je istorijski stvarno postojala i
igrala u nekim filmovima i tek obećavala da postane velika Zvezda (pre nego što
su Mensonovi drogirani i mozgoisprani hipi-šiti-skotovi i degeni to presekli,
noževima) – ona ima da otelotvori Magiju Filma u koju želimo i volimo da
verujemo makar tokom tih mračnih časova kad se izdvojimo iz tzv. stvarnog sveta
i uđemo u svet Filmske Magije.
U ovom slučaju je predznanje s kojim
dolazite iz tzv. stvarnog sveta u Svet Filma sine qua non da uopšte doživite i pojmite Šta ste i Zašto (u baš
ovom obliku) pogledali. I mada bih ja voleo da verujem da prosečan ili bar
blago natprosečan Srbin zna, makar otprilike, ŠTA se desilo 9. avgusta 1969. u
Holivudu – nisam baš tako ubeđen u to. Sudeći po nekim tetkama i tako nekim
slučajnim posetiocima bioskopa koji su došli da gledaju „novog Tarantina“ (na
premijernoj projekciji kojoj sam prisustvovao), biće ovde mnogo onih koji će se
po odjavnoj špici tupo češkati po glavi i izbacivati niđe-veze debilne
komentare i kritike...
Ali takvi me ne zanimaju; takvi,
nadam se, i ne zalaze na ovaj blog.
Za ispravno poimanje ovog treba da
znate, makar u osnovnim crtama, priču čiji su glavni akteri Polanski &
ekipica, Šaron Tejt, Čarls Menson i njegovi ludaci i ludakinje na Span ranču,
itd. A ako to znate, onda znate i kako se ona završava. Svest o tom kraju
gledanje ovog filma opasno približava horor žanru – jer usred sveg tog suncem
okupanog Holivuda i okoline, usred te blistave vedre Kalifornije, svako malo
dobijete nagoveštaj nečeg zlog i mračnog što u pozadini vreba, i što se polako
ali sigurno, neumitno, senovito nadnosi da proguta našu Šaron i sve što ona
predstavlja.
I tu se Tataratino pokazuje kao
majstor: to kako on, prividno neosetno, bez truda, lagano, sve sitno gazeći
nožicama, uspeva da u tu sunčanu tralala melodiju ubaci pokoji mračni ton, a
sve skladno i prirodno, bez disonance – kako seje male, pa sve veće
nagoveštaje, tog horora ka kome sve vodi – to je, prosto, genijalno. Kakav
MIDSOMMAR (koji još nisam pogledo, jer nemam gde!), kakvi bakrači: mr T radi
horor pod suncem za sve pare!
A u tom kontekstu, prolongirana
scena na Span ranču je ne samo najbliže što je on prišao hororu u svom
dosadašnjem opusu (a nagoveštava da bi voleo i da snimi full-blown horor, ako
mu ćune dobra priča na pamet!) nego je i, sasvim sigurno, jedna od najjezivijih
koje ćete ove godine videti u ma kom filmu, ma kog žanra!
To kako je prikazao te Mensonove degenerike, a
naročito te kripi bičiz, te praznoglave jebulje (i, unutar toga, način na koji
se sex koristio za ovladavanje i okorišćavanje – gde jedna jebulja praktično
drži matorog vlasnika ranča u sexualnom ropstvu da bi ovi njeni mogli tu da se
švrćkaju i orgijaju uz Mensonova muzičko-mesijanska govna) – te sex zombijke –
te harpije kuropušačice i, ako zatreba, kurodgrizačice – pa to je, naprosto,
predivno i pregenijalno. Pravi mali horor film unutar velikog maltene-horor
filma!
I, naravno, priprema terena za horor koji nas,
znamo to, čeka na kraju. Horor Mensonove bande. Horor ubistva Nevinosti
Holivuda. Ubistva šezdesetih. Ubistva hipiti-hopiti pokreta. Kraj ere Vodolije
i ulazak u doba Saturna (u retrogradu). Neosetni prelaz iz BALA VAMPIRA (sećate
se njegovog kraja?) u TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM.
Ostaje samo pitanje – šta će nam, tačno, i kako,
Tarantino prikazati; kako će tretirati taj horor; kojim će ga bojama obojiti;
kako će taj Neukus da (ne) ispoštuje, da li će i koliko respekta prema žrtvama
da pokaže... itd.
E, odgovori na ta, i druga pitanja kriju se u
SPOJLERIMA.
DAKLE, ODAVDE PA NADALJE SVE DO KRAJA JE ISKLJUČIVO TERITORIJA
SPOJLERA – KO NIJE GLEDO FILM NEK BEGA SMESTA!
REĆI ĆU OVO SAMO JEDNOM: ne dajte da vam ga iko spojluje – uđite na njega što neviniji!
Pustite da vam majstor Tarantino – a ne neki debilni novinar ili kritičar –
oduzme Nevinost!
Dobro, pošto smo to pojasnili, da vidimo duša gde je
onda?
Ali pre toga: znate šta, ima nekih
koje nervira odbrojavanje u najavama T-ovim filmova – pa je tako ovaj „Deveti
film Kventina Tarantina“. Ali tek sad shvatam smisao u tom insistiranju, i više
mi ne smeta. Naime, ovo je DEVETI put kako KT radi jedno te isto, i onaj ko se
po DEVETI put zabezekne, zapanji, izbezumi, ražljuti, indignira, trigeruje i
padne u fras zbog njegovog odnosa prema tzv. stvarnosti (i njenog
spektakularnog zamenjivanja filmskom stvarnošću) – po DEVETI PUT, ponavljam,
nakon svih onih prethodnih – taj stvarno zaslužuje da prođe kao Srbija, koja se
takođe stalno iznova zapanjuje time ko su joj davnašnji neprijatelji, i stalno
se, po sedmi, osmi, deveti, deseti... put iznenađuje njihovim neprijateljstvom!
Ovo što je Trabantino ovde uradio,
površno gledano, zapravo je besramna depalmijanska auto-krađa: istu foru iz INGLORIOUS
BASTERDS on ponavlja ovde. Tamo njegovi „komandosi“, men on a mission, uspeju
da rafalom pokose Hitlera lično (!) – ovde, Mensonovi degeni završe u pogrešnoj
kući, ne kod trudnice i njenih naduvanih drugara, nego kod dvojice mužjaka u
naponu snage koji ih samelju i spljeskaju i zapale da samo hrpa pepela ostane!
I prosto je šteta što je ovu foru T
potrošio ranije, na jedan znatno slabiji film, gde taj postupak nema bogzna
kakav impakt i značenje. Ali nema veze, to ne smeta mnogo. Jebeš originalnost.
Kradi od najboljih, kažem ja, pa makar to bio i ti sam!
BASTERDS nije bio film o II sv.
ratu, nego je bio o FILMOVIMA o II sv. ratu.
ONCE UPON... nije film o Holivudu istorijskom,
„stvarnom“, niti je o jednom „stvarnom“ događaju iz njegove istorije (masakr
Šaron Tejt i njenih prijatelja od strane Mensonovih degena) – nego je o
Holivudu mitskom, o onome što Holivud oduvek predstavlja – o Fabrici SNOVA. I
stoga je ovo jedan od najlepših i najdirljivijih omaža FILMSKOJ UMETNOSTI (ili
barem njenom američkom izdanju, koje se kao takvo zapatilo i u ostatku sveta,
sve do Indije i Japana).
Kako to? Zašto to? Otkud to?
Pa, zapravo, krajnje prosto: u mladosti sam se
često, okružen prostodušnom publikom, susretao sa „kritikom“ sažetom u rečima:
„Pih, kao na filmu“, kad god bi se u filmu preteralo sa odmakom od tzv.
stvarnosti. Tu je na delu temeljno nerazumevanje same srži privlačnosti Filma –
koji postoji, ne da bi nam preko ekrana niz grla gurao isti onaj suvi leba i
vodu koje preživamo svakog dana u Zatvoru TZV Stvarnosti, nego da bi nam dao i
malo KOLAČA, pride.
Ne, dakle, život kao takav – nego, štono reko g.
Hič, „život iz kog su izbačeni dosadni delovi.“ Nešto veće od života. Ideja.
San. Izvan okova tzv. stvarnosti.
Tarantinov Once
Upon a Time…in Hollywood je jedan od krajnje retkih filmova koji vam
pružaju I JARE I PARE – za razliku od većine, jer čak i najbolji vam uglavnom daju samo jedno od
toga.
Konkretno, dao mi je dva velika zadovoljstva koja bi u "normalnom" filmu bila uzajamno isključiva, po principu ILI/ILI (ili jare, ili pare):
1) prvo me je golicao hororom koji sledi,
nagoveštajima, pretećim slutnjama, tim efektnije što je to sve ispripovedano
lagano, bez žurbe, polagano, tako se ti zloslutni znaci tek s vremena na vreme
jave: i što me je više vezivao za Šaron (i sve što ona oličava) to me je više,
unapred, bolelo ono što znam (? ali, znam li?) da sledi. I što sam se bližio
kraju, to mi je bilo mučnije, neprijatnije; to sam manje uživao u filmu,
počinjao da se meškoljim. A onda, BAM!
2) A onda se popišao na tzv. stvarnost i dao mi ono
što sam, potajno i ne tako potajno, sve vreme gledajući film želeo: daj da se
ne završi onako kako znam da se mora završiti; daj da se nekako spase, daj da
ne umre! I FILM MI JE TO JEBENO DAO! PA JOŠ KAKO!!!
Onako kako to samo film može: sa katarzom! Sa
razbijanjem njuške ogavne degenke dok se ne pretvori u kašu – wham!
bam! thank you ma'm!!! I još sa jebenim NAPALMOM! Pa, mislim –
predivno... KAO NA FILMU...
Znači, dao mi je i Jare relativno autentične
(blagofikcionalizovane, ali za tzv. stvarnost ipak prikačene) horor storije, i
Pare potpune hepiend fabrikacije koja hiperboliše čak i onu čuvenu floskulu
PRINT THE LEGEND, jer T ide i iza toga – ne postoji, sa Šaron, kao npr. sa
Elvisom, ni najmanja „legenda“ da se nije dogodilo ono što se dogodilo (hell,
pa postoje čak i fotke njenog iskasapljenog leša! ima na netu, al bolje ne
proveravajte!), ali on svejedno ide sa onim: ako vam se ne sviđa stvarnost,
fakti, istorija – dajte mit!
E, sad – da se sve svodi samo na taj postupak,
radilo bi se samo o relativno prostom i prostačkom utaživanju (ili
exploataciji) niskih poriva: kao npr. kad Srbi svršavaju u bioskopu gledajući
BALKANSKU MEĐU, fantasy film u kojem desetine i stotine šiptara bivaju pokošeni
mecima i bombama i bazukama, i eksplodiraju i krvare (u bici koja se stvarno
nikada nije dogodila) barem na platnu, kad već, nažalost, ne u tzv. stvarnosti.
Ono što ovaj GIMIK izdiže na nivo
umetnosti jeste Tratatinov tretman Šaron Tejt, koji je, bez obzira na
baljezganja kratkovidih retardiranih „feministkinja“ (daću primer jedne takve,
malo niže), apsolutno prepun respekta i ljubavi prema njoj, i kao osobi, i kao
simbolu. Genijalan je touch to što ona nije, formalno, glavna junakinja – što
se priča o Holivudu (koji ona oličava) kazuje kroz storiju o dvojici
izmišljenih likova, gde se ona samo sporadično, u pozadini, pojavi, jer put do
istine nikada nije prav i jednostavan, nego uvek zaobilazan, pa tako i ovde;
izokola mi njoj prilazimo bliže nego u nekoj pešačkoj drama-limunadi SHARON
TATE: THE REAL STORY.
I genijalno je to što ona ima malo
dijaloga, i malo vremena na ekranu, a naročito to što se, na kraju, u
poslednjoj (genijalnoj!) sceni ne javlja telesno, ne vidimo je, nego je samo
čujemo, pred onim (rajskim?) vratima, kao bestelesni glas – ali ŽIV glas, glas
ne nekoga ko je umro, nego nekoga ko i dalje živi, s one strane.
I genijalna je scena – jedina poduža
u kojoj je ona glavna, u kojoj samo nju pratimo – u kojoj odlazi u bioskop da
pogleda sebe, u filmu u kojem je igrala: to je verovatno najbolja scena u
ijednom filmu iz ove godine, a možda i nekoliko godina okolo. To je superiorni
meta-momenat u ovom ionako meta-meta filmu, višestruko genijalan:
1) zato što T nije radio novu rekreaciju tih
Tejtinih scena gde bi je sad igrala Robi, nego imamo M. Robi kao ŠT koja u
bioskopu gleda ŠT kako (i dalje živi) i kicks ass na platnu (ima li lepše,
dirljivije, suptilnije, sirovije ekranizacije ideje o najpribližnijoj vrsti
besmrtnosti koja je smrtnicima dostupna – onoj FILMSKOJ?);
2) zato što se tu vidi obilje emocija i stanja, od
narcisoidnosti (gledam sebe na platnu!), preko nesigurnosti (da li sam dovoljno
dobra?), do samozaborava i prepuštanja emociji sa platna, i plus onoj izvan
platna, iz publike, koja (pozitivno) reaguje na ono / onu sa platna, i kad se
ŠT ispred platna opusti i počne da se smeje zajedno sa filmom i zajedno sa
publikom – kad i ona postaje JEDNO sa tom publikom, kad više nije ni zvezda ni
zvezdica nego samo još jedan participant u toj Magiji (što vidimo, pored
ostalog, i u kadru njenih podignutih, bosih i celodnevnim pešačenjem malko i
zaprljanih tabana – gde T-ov foot fetish transcendira svoje niske strasti i
takođe postaje znakovit);
i 3) zato što scena odiše sa dva sloja emocija,
koje se ne sudaraju, nego nadopunjuju: na prvom nivou, to su emocije junakinje
koju pratimo (ŠT gleda sebe, brine, opušta se, smeje, itd), i emocije gledaoca
svesnog bliske sudbe te iste ŠT, što toj prividno nedužnoj, blagoj, vickastoj,
lepršavoj sceni daje snažne slojeve elegičnosti, tuge, melanholije, usuda, žala
za (soon to be) gubitkom...
I onda dođu debili sa svojim: „Baaaa, nisi ispoštovô
Šaron, gurnuo si je u zapećak, ona samo ćuti, ima je na 5-10 minuta u celom
filmu, bla bla baaaa...“ Ne znam koliko slep treba neko da bude pa da ne razume
da je Šaron Tejt SVETIONIK i JEZGRO ovog filma, i da su sve scene – i one sa
mužjačinama i njihovim kaskaderima, i njihovim nesigurnostima i slabostima i
promašajima i lažima i grehovima, ALI i junaštvima, pa čak i scena fantazije sa
Brusom Lijem – da su sve one o FILMSKOJ MAGIJI a ne o filmskoj „stvarnosti“, i
da su stoga čvrsto povezane sa pomenutim jezgrom.
Treba vremena da se to shvati: ovo
je čudno strukturisan film utoliko što je zaista potrebno doći do kraja da bi
se shvatilo zašto je ponešto pre toga bilo neophodno. I, da budem iskren, tokom
prve polovine, duže od sat vremena, ovo se sve kretalo negde oko trojke, nekad
jače (3+), nekad slabije (3-); nisam bio naročito impresioniran mnogim scenama
koje bi možda trebalo tako da deluju; a onda, u drugoj polovini, a naročito
nakon izuzetne scene sa Šaron u bioskopu i, sasvim drugačije ali po
genijalnosti tu negde, sa Pitom na Span ranču, među onim harpijama, to postaje
sve čvršće i jače.
A onda, kad pred sam kraj, skočimo u
avgust, i dođemo do sudbonosnog dana, čak i tu ima štucanja: glas naratora me
je snažno nervirao, a skakanje ka ponoći mi je delovalo zbrzano i
zabrinjavajuće – bio je trenutak kad sam doslovno pomislio: „Jebote, kakvo je
ovo protrčavanje kroz ono što bi trebalo da je srž filma: da li je moguće da će
T biti toliko glup da se, na kraju, posle dva i po sata, posere na svoj film?!“
A onda – desi se što se desi, i ja
dobijem, kao gledalac, mnogo više nego što sam ikada smeo da se usudim da se ponadam,
i još jagodu na vrhu te splater-katarze, u vidu mirne, tihe, i prelepe završne
scene kakvu samo jedan zreo, nikako mlad i besan, nego kontemplativan čovek
može da osmisli i realizuje.
I onda bi trebalo i slepi da progledaju, i da vide
smisao tog naslova – koji je, inače, otrcan zbog prečeste i uglavnom
neadekvatne upotrebe – tog naslova koji se završi na kraju ove BAJKE, kad se na
platnu (po prvi put od početka – dakle, tek na kraju) pojavi natpis: Once
Upon a Time…
a tek onda, posle pauze, drugim, još
kitnjastijim fontom - in
Hollywood.
Dakle, da sumiram: ovo je jedan
tužan, elegičan, melanholičan, duboko mračan film koji je, istovremeno, pozitivno
nostalgičan, vedar i afirmišući; i kritika Holivuda, i njegova apoteoza; i
lagan kao pero, i težak kao tuč; dirljiv i veseo; pokazuje i snagu filma, i
njegova ograničenja; i poseduje najtužniji hepiend i najveseliji downer od
kraja u... barem novijoj istoriji, ako ne i šire.
I
šta sad tu još nije jasno? Šta još treba nacrtati pa da se objasni očigledno?
Ali crtati treba, nažalost, jer ovom
je filmu suđeno da bude neshvaćen, kao što se može videti čak i kod uglednijih
i većih kritičara, a kamoli kod neobrazovanih srpskih bioskopdžija.
Tako, recimo, lupeta OWEN GLEIBERMAN u prestižnom Varajatiju:
„I will say that what Tarantino
does here rhymes, to a point, with the violent climax of “Inglourious
Basterds.” Yet that movie, as much as it toyed with history (which was no more,
really, than any of the late-studio-system World War II movies it drew from),
was also, in the largest sense, true to
history. Hitler got destroyed, and the Americans won. Which is, in fact,
what happened. The way Tarantino plays
with the Manson murders in “Once Upon a Time…in Hollywood” is at once more
extreme and more trivial. And frankly, for this Tarantino believer, that made
it less satisfying.“
Ovaj se slepac, filmski kritičar najprestižnijeg
filmskog časopisa (koji, u papirnom izdanju više ne postoji!), previše drži
istorije, a premalo filma...
Isto tako serucka i RICHARD LAWSON u
Veniti
Feru:
„What
Tarantino really seems to want to do with the film is just talk about old stuff he likes.“
„But it also
felt like the movie wasn’t getting
anywhere, amounting to a collection of shapeless
set-pieces that verge on the indulgent. In Hollywood, the lack of real connective tissue is
often more frustrating than it is charming.“
Aaaalo, a Šaron kao vezivno tkivo???
„when the
movie’s truly gnarly spate of violence
happens, it’s both grimly cathartic and revolting,
a brief, horrific riot of crunch and gush that comes across a bit too gleeful.“
Slepče, pa upravo u tome je poenta: T nas tu
podseća, ako je podsećanje potrebno, da smo svi mi pritajeni sadisti, a da je
„film osvete“ praktično podžanr mnogih drugih žanrova (a naročito vesterna! i
horora!) – i da za gledaoca nema ništa slađe nego kad Zlikovci stradaju na što
groznije načine! Pa da li postoji živ čovek koji nije u iskušenju da APLAUDIRA
kad Pit krene da facom one jebulje pegla ravne površine kuhinje i dnevne sobe?!
„It also, in
its way, seems tacked-on, as if
Tarantino felt he had to include some of the playfully gruesome in order to make up for all his nostalgia
tripping. The violent jags did, rather guiltily,
make me sit forward in my seat. At least something
was really happening then, even if it was jarringly off-tone from the rest of the film’s unexpectedly sweet
energy.“
Jeste, nalepio je splater u završetku jer se zaneo
u šećerlemama do tada, pa osetio da će publika da mu zviždi ako im ne da malo
krvi, bar na kraju! Nesrećniče, ta EKSPLOZIJA nasilja je pandan stvarnom
splateru koji se desio, i jedino ona može da posluži, u takvom, preteranom i
katarzičnom obliku, kao ZAMENA za tzv. stvarnost koju NIKO NE ŽELI...
A da i ne govorim o imbecilkama kakva je ta nekakva
Sara Stjuart u Njujork
Postu sa svojom militantnom #I JA SAM KOKOŠ agendom pod naslovom „Quentin Tarantino’s exploitation has no place in Hollywood anymore“,
gde ova baljezga: „It shouldn’t come
as a huge surprise that a guy who partnered with producer Harvey
Weinstein up until the latter’s shattering downfall would feel a bit nostalgic about the good ol’ retro days in
the film biz.“
I još kokoš „zaključuje“: „In a world where
we have an increasing number of heroic
females — especially in films written
and directed by actual women — it may be game over for male auteurs who create supposedly strong women
on-camera and denigrate them from behind it. In 2019, we don’t need that type
of guy anymore, especially one who thinks silencing
Sharon Tate for most of his film is somehow a fitting homage.“
Silencing
Sharon Tate? Glupačo preispoljna,
zaslepljena: tebi je mesto u nekoj novoj sekti, ispod nekog novog Me-too-nsona!
Ovaj film je najlepši omaž koji će Šaron (=FILMSKA MAGIJA) ikada na filmu
dobiti! Jer, to je film koji ne KAZUJE da ona živi; on to POKAZUJE!
Pametnima dovoljno.
