среда, 20. јун 2018.

Ministarstvo Nekulture protiv Djordja Kadijevića

  

            A sad malo loših i neprijatnih vesti, koje su sasvim prirodne i normalne u nenormalna vremena u kojima živimo. Ovo što se dogodilo sa knjigom VIŠE OD ISTINE paradigmatično je za to gde smo i s kim smo (na vlasti), i zašto ćemo kao narod (sa ovima i ovakvima na rukovodećim mestima) neminovno propasti.
            Da vas podsetim: VIŠE OD ISTINE je knjiga razgovora sa našim velikim rediteljem, istoričarem umetnosti, likovnim kritičarem, intelektualcem i piscem, Đorđem Kadijevićem, koju je prošle godine objavio Orfelin. 
Želim da naglasim da ova publikacija prevazilazi uobičajene, naizgled slične knjige razgovora i intervjua, da je ovo mnogo više od knjige o filmu: u njoj Kadijević, govoreći o svojim filmovima i o svojim nazorima, zapravo govori o istoriji ovog našeg regiona od II svetskog rata do danas i dotiče se brojnih pitanja estetike, filozofije, metafizike, religije, i uopšte života (gledanog pre svega iz egzistencijalističke vizure) da je u određenom smislu ograničeno smatrati ovo „samo“ knjigom o filmu: ovo je knjiga o životu i smrti, knjiga u kojoj sagovornik pleni svojom rečitošću i dubinom uvida – ukratko, knjiga koja se po lepoti izraza može smatrati jednim oblikom ispovedne proze, odnosno, lepe književnosti – dakle, izdanje u kojem ćete sigurno, na svakoj drugoj strani naći bar poneki citat koji ćete zabeležiti i kojem ćete se vraćati...
Uprkos tome što se radi o kapitalnom izdanju u svakom smislu i pogledu, ova knjiga pre dve godine na konkursu Ministarstva „kulture“ i (dez)informisanja za podršku izdanjima od naročitog nacionalnog značaja NIJE dobila podršku rečenog Ministarstva i njegove vajne komisije (sačinjene pretežno od nekih sumnjivih, anonimnih N.N. lica). To šta jedan od najvećih intelektualaca i stvaralaca ovih balkanskih prostora ima da kaže o tome ko smo, gde smo, odakle smo i dokle ćemo – nije za ovu komisiju i ovo Ministarstvo bilo dovoljno vredno da zasluži podršku. Bilo je nacionalnijih, patriotskijih, pravoslavnijih, kosovskijih, esenesovskijih projekata koji su tu, ionako skromnu, pomoć te godine dobili.
Ali, taj šamar nije bio dovoljan.

Novi se desio preneki dan, kada je obznanjeno REŠENjE o dodeli sredstava izdavačima, distributerima i autorima koji samostalno izdaju svoje knjige (u daljem tekstu Izdavači) po Konkursu za otkup publikacija za biblioteke za 2018. godinu.
U teoriji, ovaj konkurs trebalo bi da bude još jedan način pomoći nadležnog Ministarstva izdavaštvu. U teoriji, stručna komisija bira najvrednije naslove koje zatim preporučuje bibliotekama u Srbiji za otkup.
U praksi, kako to obično biva, stvar se izvrgnula u svoju suprotnost: pre četiri godine uvedene su ZVEZDICE (*) kojima Komisija naročito snažno preporučuje određene naslove, a pre tri godine, na mala vrata, ta „preporuka“ se pretvorila u OBAVEZU: dakle, ono što sada od komisije dobije zvezdicu – bibliotekari MORAJU da otkupe. Budući da su njihovi budžeti drastično srezani, jer zaboga u „Zlatnom dobu“ u kojem Srbija danas, navodno, obitava, nema mesta za kulturu, oni kada nakupuju pod moranjem sve čemu je Ministarstvo metnulo svoj asterisk – najčešće imaju malo ili nimalo para da kupuju nešto izvan toga...   

Rezultat tako nakaradnog nametanja „izbora“ je da je knjigu VIŠE OD ISTINE na ovom vajnom upravo obznanjenom otkupu odabralo svega 10 (i slovima: DESET) biblioteka, otkupivši ukupno 16 (i slovima: ŠESNAEST!) primeraka knjige!

Konkretno, evo kako je po bibliotekama izgledao otkup Kadije:
Velika Plana - 2
Kladovo - 1
Matica srpska - 4
SANU - 1
Šabac - 1
Čačak - 1
Pančevo - 2
Negotin - 1
Aranđelovac - 1
Univerzitetska biblioteka Beograd – 1

Dakle, samo 10 biblioteka je mislilo da im treba Kadijević. Pri tome je zanimljivo da nijedna biblioteka grada Beograda, od njih 17, nije uzela bar 1 primerak. U kom li je to gradu Kadija proveo skoro ceo svoj život?
Treba li se pitati gde je na ovom spisku čuveni univerzitetski centar, drugi (ili treći?) po veličini grad u zemlji, grad kulture, grad Konstantina (i njegovog petparačkog Raskršća) – tzv. „grad“ NIŠ? Ne, osim retorički, jer ime tog grada je samo skraćenica za NIŠTA.
Dakle, sa 16 otkupljenih primeraka ova knjiga se svrstava u rang tamo neke nebitne zbirčice poezije kakvog zavičajnog pesnika, ili tako neke efemernosti kakve po principu ćorave koke zalutaju na ovakve spiskove.
Kadija sada ima 85 godina i svakako nije „spring chicken“; pitanje je još koliko dugo ćemo uživati privilegiju da ga imamo među nama. Već unapred me ogorčava slutnja da će jednog dana nad njim krokodilske suze liti i izraze saučešća izražavati, pa možda i govore držati, ministri poput sadašnjeg, ili još gori od njega (ako zaista ona ispod-svakog-nivoa-preletačica postane g-đa „ministarka“!), koji su ga za života ignorisali...
Postoje i druge nelogičnosti i besmislenosti u vezi sa time kako ovaj konkurs funkcioniše. Recimo: da bi izdavač učestvovao na ovom otkupu mora da besplatno ustupi po šest primeraka knjige Narodnoj biblioteci, ili Matici srpskoj i po jedan primerak Ministarstvu. Ministarstvo knjige otkupljuje sa 40% rabata (što je potpuno besmisleno: kao da će biblioteke te knjige nadalje prodavati!). Potom je izdavač obavezan da svim bibliotekama dostavi knjige o svom trošku, a Ministarstvu potvrde da su knjige dostavljene, na šta ode još 10% vrednosti. Kad se sve sabere izdavaču ostane oko 35% od ukupne vrednosti knjige što najčešće nije dovoljno da pokrije troškove njihove proizvodnje. Ministarstvo kulturne otimačine i dezinformisanja pritom ovo svoje razbojništvo predstavlja kao „pomoć“ izdavačima.

Moglo bi se još koješta reći o konkretnim rezultatima ovog konkursa, o tome ko je dobio a ni po čemu (osim po sumnjivim vezama) to ne zaslužuje, odnosno o tome ko je po svakom kulturnom merilu morao da dobije, pa nije. Ali neću sad i ovde o tome, jer ne želim da ovaj tekst bude shvaćen kao kukanje: „buhuhuu, nisu otkupili našu knjigu nego neke druge!“
Ono što sam hteo, to sam i rekao, i ilustrovao: tretman upravo ove konkretne knjige, o Đorđu Kadijeviću, nesumnjivo prvorazrednom velikanu naše kulture, od strane Ministarstva „kulture“, prvo na konkursu za podršku izdanjima od nacionalnog značaja (gde njen značaj NIJE bio prepoznat), a zatim i na konkursu za otkup (gde je otkupljeno uvredljivo malo primeraka, na nivou statističke greške), rečiti je, paradigmatični primer o slepilu ove vlasti i njenih slepih poslušnika po pitanju bilo čega vezanog za tzv. kulturu.
Na ovom primeru ogleda se sve što se o tome ima reći, i ja više nemam reči. Pametnima dovoljno.
PS: Ovu knjigu još neko vreme možete kupiti u boljim knjižarama – ili direktno od izdavača po najpovoljnijim uslovima. Pišite na orfelinns@gmail.com i obezbedite svoj primerak ODMAH, jer eto, ako ste se nadali da je pozajmite u svojoj lokalnoj BIBLIOTECI – od toga slaba vajda. Ministarstva „kulture“ je procenilo da vam ova knjiga nije potrebna.