Dejan Ognjanović PONOVO nominovan za Rondo Hatton nagradu!

 Dragi moji, u ovim danima haosa i neizvesnosti, ali i probuđene nade da možda ipak i uprkos svemu dolaze bolji dani, imam vam kazati nekoliko lepih vesti. Počeću od ove: PONOVO sam nominovan za Rondo Hatton Classic Horror Award! Evo, da se načas prebacim u „objektivni“ modus prikladan za VESTI.

Dejan Ognjanović, pisac, kritičar, urednik i prevodilac iz Srbije, po peti put je nominovan za Rondo Haton nagradu za klasični horor (Rondo Hatton Classic Horror Award). To je jedna od najprestižnijih nagrada u oblasti horora, a dodeljuju je horor fanovi, glasanjem (o tome kako i gde – videti malo ispod). I ovog puta nominovan je u kategoriji NAJBOLJI ČLANAK (BEST ARTICLE). Ova, kao i sve druge nominacije, tiče se izbora najboljih među onim što je objavljeno prethodne, dakle 2024. godine. 

Ovog puta Ognjanović je nominovan za članak „Dawn of the Women“ (RUE MORGUE  br. 219), posvećen ženama rediteljima horora, čiji dobar deo zapravo čine detaljni razgovori sa Hajdi Hanikat, autorkom knjige o horor režiserkama (Heidi Honeycutt, I Spit on Your Celluloid: The History of Women Directing Horror Movies) i sa jednom od najpoznatijih horor-rediteljki, Meri Lambert, znanoj po filmu Groblje kućnih ljubimaca (Mary Lambert, Pet Sematary,1989).

Nagrada Rondo Hatton se dodeljuje za doprinos proučavanju i popularizaciji klasičnih dela horora. Ovo priznanje postoji od 2002. godine, a dodeljuje se nakon glasanja na kome učešće mogu uzeti svi ljubitelji horora. Svaki od predloženih kandidata nominovan je zbog naročito značajnog rada ili dostignuća u prethodnoj godini.

Početkom 2016. Ognjanović je zavredio nominaciju za Rondo Haton nagradu obimnim tematom o Hauardu Filipsu Lavkraftu, koji je objavljen u magazinu Rue Morgue br. 161, iz novembra 2015. godine. U nominaciji stoji: „In three articles, including an expert roundtable, H.P. Lovecraft’s work is invoked anew.” Članak pod naslovom „The Greatest Old One“ napisan je povodom 125 godina od rođenja Lavkrafta, a na kraju glasanja našao se u najužem izboru (tri naslova) u toj kategoriji.

Zatim, 2017.  godine Ognjanović je nominovan za Rue Morgue temat o 200 godina Frankenštajna iz broja 171, koji čine tri povezana eseja: „Madness, Myth and the Modern Prometheus“, „Endowed by Lightning“ i “Curse of Creation”. I tom prilikom je ušao u najuži krug (HONORABLE MENTIONS), ali nagradu nije dobio.

A onda, nakon kraće pauze u nominacijama, Dejan Ognjanović je 2023. godine dobio Rondo Haton Nagradu za Klasični Horor (Rondo Hatton Classic Horror Award), u kategoriji Najbolji članak. Ognjanović je nagrađen za članak „Hex of the Century“,’ objavljen u vodećem svetskom horor magazinu RUE MORGUE br. 205. Taj članak možete pročitati OVDE.

I u 2024. bio je nominovan za RONDO HATTON nagradu, za članak povodom 100 godina WEIRD TALES magazina, koji je objavljen u RUE MORGUE magazinu br. 210. Na kraju glasanja našao se među „Honourable mentions“, dakle u najužem izboru.

I tako dolazimo i do pete nominacije, za članak „Dawn of the Women“. Ako ste ga već pročitali u magazinu RUE MORGUE, ili ako mi verujete na neviđeno, možete za njega glasati već sada. Ako biste ipak da prvo pročitate – okačiću ga na blog uskoro.

Ako podržavate ovo što Ognjanović radi, možete i vi poslati svoje glasove – vrlo je jednostavno i ne treba mnogo ni napora ni vremena.

Iako se nagrada dodeljuje u više od 20 kategorija, organizatori napominju da nije neophodno glasati u svakoj od njih. Možete da glasate u 2, 3, 5, 10, ili u samo jednoj!

Izbor svih nominacija nalazi se OVDE, pa odaberite sami, iskopirajte favorite u mejl i pošaljite na adresu taraco@aol.com.

Glasanje traje do 20. aprila.

 

Evo, recimo, za šta sam ja glasao (nemojte baš sve da prepišete od mene kad budete glasali):

 

1) BEST FILM OF 2024

— TERRIFIER 3

3) BEST BLU-RAY OF 2024:

— CEMETERY MAN (DELLAMORTE DELLAMORE) (1994; Severin)

4) BEST BLU-RAY COLLECTION

— ALL THE HAUNTS BE OURS: A Compendium of Folk Horror, Volume 2 (Severin). Twenty-four more folk horror rarities on 13 discs, curated again by Kier-La Janisse.

5) BEST RESTORATION OR UPGRADE

—THE SAVAGE HUNT OF KING STAKH (1980; Deaf Crocodile, Diaboilik). Extended first U.S. cut of Russian folk horror.

 

6) BEST DVD EXTRAS
— CEMETERY MAN (1994; Severin) New interviews with director Michele Soavi and screenwriter Gianni Romali. 
 
7) FAVORITE COMMENTATOR OF 2024 (Below is only a representative sample; feel free to WRITE IN your favorite).
— Kim Newman, Stephen Jones (Cat and the Canary; Creature with Blue Hand; Hellraiser I, II, III, and with Peter Atkins, IV)

8 ) BEST INDEPENDENT/STREAMING FILM

— RED ROOMS, directed by Pascal Plante. Murder stalks the secret world of torture websites. See trailer here

11) BOOK OF THE YEAR (non-fiction; you can vote for two)

— THE DE PALMA DECADE: Redefining Cinema with Doubles, Voyeurs, and Psychic Teens, by Laurent Bouzereau (Running Press Adult, hardcover. 320 pages, $22.30). From Sisters to Blow Out, De Palma’s seven films of the 70s that helped change the terror industry.

 

— I SPIT ON YOUR CELLULOID: The History of Women Directing Horror Films, by Heidi Honeycutt (Headpress, softcover, 464 pages, $27.45). The long neglected role of female talent behind films of the fantastic.

13) Best Magazine of 2024
— Rue Morgue

14) BEST ARTICLE (You can pick two)

— ‘Dawn of the Women,’ by Dejan Ognjanovic, RUE MORGUE #219. Women directors often see horror in whole new ways.

 

— ‘Making of The Devil Rides Out,’ by Bruce G. Hallenbeck, and ‘Richard Matheson Script Analysis’ by Constantine Nasr, LITTLE SHOPPE OF HORRORS #50. Inside the controversial Hammer film.

15) BEST INTERVIEW

— Nosferatu director Robert Eggers by Andrea Subissati, RUE MORGUE #22

 

16) BEST COLUMN
— It Came from Bowen’s Basement, John Bowen, RUE MORGUE

17) BEST COVER

Little Shoppe of Horrors #51
by Jeff Preston

 

18) BEST WEBSITE
— Bloody Disgusting Tracking the latest across all horror platforms.

 

22) BEST GRAPHIC ARTS PRESENTATION

— VIDEOTAPES FROM HELL: A Visual History of Cult, Collectible, and Crazy Video Covers, edited by Stephen Jones.

P.S. Najavio sam pre nekoliko dana na Fejsbuku da imam neku veoma lepu vest da objavim. Ova ovde jeste lepa, ali ovo nije ta veća i važnija koju imam na umu. O njoj, uskoro…

PUT – Mani Larsene

 

Scenario: Manu Larcenet

Crtež: Manu Larcenet

Naslov originala: La Route

Format: 247 x 322 mm

Povez: tvrdi

Boja: kolor

Broj strana: 176

Izdavač: DARKWOOD

Cena: 2.390 RSD

https://darkwood.co.rs/prodavnica/darkwood/biblioteka-supernova/biblioteka-supernova-10-put/

 

Šta kaže Izdavač?

Kao da nam životi nisu dovoljno sumorni i kao da nas bogovi već ne „tamane kô muve” (što napisa Kami), već mora neko da nas podseti i na to da „pakao, to su drugi ljudi” (dodade Sartr). Da, ima umetnika koji vole da vam pride uzburkaju učmalu svakodnevicu i probadaju vaše etičke nazore: da vidimo gde smo, da vidimo šta smo postali, jesmo li i koliko odmakli od zveri. Takvo nešto najbolje uspeva u onim „noćima mračnijim od mraka, u kojima je svaki dan sivlji od onog što pred njim izmiče”, kad nam najveći živi evropski strip stvaralac Mani Larsene izvuče svoj štafelaj s hiljadu nijansi sive i oslika stvarnost kakve se svi pribojavamo – i kakvom nas plaše poslednjih decenija. Grafički opisi nasilja u kakvoj sumornoj bljuzgotini od krajolika, prošaranoj prahom, pepelom, memlom i gvozdenom studeni podno bezbojnog neba i zapljusnutoj bezbojnim okeanom, praćeni hemingvejevski suzdržanim rečnikom i maltene nihilistički uvučeni u kadencu sporog, teskobnog ritma, svakako nisu nešto što bi vas nužno privuklo ovom stripu.

 

A opet, maestro Larsene, dovoljno vičan i prekaljen u radovima koji se poprilično razlikuju od onih uglavnom komičnog prosedea što ste ih dosad čitali u našoj opremi, dobro je „zapamtio ono što mu je ušlo u glavu i otada ga više nije napuštalo” – a to nešto bio je Pulicerom ovenčan roman Kormaka Makartija Put, te podjednako uspešna i vizuelno kao varikinom isprana filmska adaptacija. Briljantno svedavši ionako u izvorniku nejasno poreklo apokalipse na još teže utvrdive okolnosti kako su se dvojica protagonista preko noći obreli u svetu bez država, bez datuma, bez boja i bez oblika, Larsene slika svet koji prestaje da bude. No čak i u distopijskoj postavci stvari, ovog savremenog klasika francuskog i svetskog stripa ipak više zanima odnos života i smrti, sukob pojedinca s normama, instinkti koji potiskuju razum i emocije, a sve to dok su mu likovi neprestano gladni, neispavani i promrzli. U rovovima nema ateista, a na Putu nema Boga: sav je moral sekularan, od čoveka dat, i prilagođava se od situacije do situacije, kao kakva sluškinja nagonu za opstanak. Uprkos tome, njegovi junaci se dosledno drže tri imperativa dobrih ljudi – izdržati, opstati, sačuvati – jer dobro znaju da je i u mraku najhladnije pećine svetlost koju nosimo sa sobom jedina mera stvari. Upravo je to poruka koju Otac ostavlja Sinu, opremajući ga dobrotom i ponekim savetom o isplativosti paranoičnog, neprestanog opreza, u nadi da je to najbolji unutrašnji kompas na putu.

 

Ne propustite priliku da se i sami uverite – baš kao i u matičnoj Francuskoj, gde je prvi tiraž od skoro 100.000 primeraka planuo u roku od 48 sati brzinom apokalipse kakva je zadesila naše junake – u taj simbolički dijalog koji Larsene u ime nas vodi sa svakom budućom generacijom na ovoj našoj sve ugroženijoj planeti: čak i jednostavna poruka da moramo da nastavimo da se brinemo jedni o drugima i stvarima oko nas, te da sveukupno budemo više zahvalni, svakako je bolja od alternative u vidu sveta u kojem smo, kako na jednom mestu u romanu kaže Majka, „živi mrtvaci u filmu strave i užasa”. Takvo nešto moramo da zapamtimo jer ćemo inače sami sebe zaboraviti.

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

Odavno sam, još pre 15 godina, na ovom blogu okačio svoj osvrt na film THE ROAD, a u komentarima pomenuo i roman Krmka Makartnija na kojem je zasnovan. Imate to, pa čitajte OVDE. Ukratko, nisam bio impresioniran ni romanom ni filmom. Glavna smetnja bila mi je totalna, 100% besmislena borba za opstanak u svetu opisanom tako da je opstanak u njemu 100% NEMOGUĆ. Ne 99% nemoguć, nego 100% NEMOGUĆ. Nikakvo samopožrtvovanje i nikakav Deus ex Machina ne može OVO da izbavi.

            Nije to svet tipa „Nemamo više svinja i kokoši, moraćemo da lovimo divlje svinje i zečeve i prepelice.“ Ovo je jebeni svet u kojem nema više ni divljih svinja, ni zečeva, ni prepelica. „Aha! Pa dobro, onda jebi ga, kao i toliki postapokaliptičari do sada, ješćemo pacove i guštere, žabe i zmije i puževe!“ Ne, sorry, nema više ni njih! Pobio ih Krmak!

            Nije to svet tipa „Nemamo više ananasa i pomorandži, moraćemo da jedemo travu, repu i kukurek!“ Ovo je jebeni svet u kojem nema više ni trave, ni repe i kukureka! Spalio ih Krmak. Ostali samo dugmići!

            U tom svetu, bez trunke nade, kojim vladaju sebičnost, silovanje i kanibalizam među poslednjom preostalom šačicom bednika, otac pokušava da zaštiti svog sina i da ga podgoji za petog ili osmog kanibala na kojeg će naleteti na Putu a od kojega NEĆE uspeti da ga zaštiti, jer će biti nadvladan. Pevac ili krelac ili detetina – biće dobro pečenje! I toliko o tome.

            E, pa, prvi kvalitet ovog stripa je u tome što je tako nekako koncipiran da te natera da ZABORAVIŠ ono što ti je u filmu i u knjizi sve vreme transparentno i, meni barem, bode oči. Ova strip adaptacija nekako uspeva da nađe savršeni balans između beznađa, nihilizma i humanosti – balans koji nisam osetio u knjizi, niti u filmu, ali ovde, nekako, jesam.

            Otuda, da nacrtam, smatram Larseneov PUT najispravnijim Putem – boljim i od knjige, i od filma. Ovo je ultimativna adaptacija te premise i priče. Verna i duhu i slovu, a opet nekako svoja.

            Teško je reći kako je uspeo da postigne taj tako neuhvatljiv balans. Možda time što se ovde tako malo brblja. U romanu mora, jer to medijum REČI. U filmu mora, jer je ipak američki muvi, a ničega se Amerikanac ne plaši toliko kao tišine. Mora da se KAŽE i ono što SLIKA već pokazuje, ili sugeriše.

            Larsene pretežno govori slikama. I to kakvim! Ovo je zadivljujuće remek-delo stripa zato što ovaj medijum napreže do pucanja da progovori o jedva iskazivom, koristeći maksimum svojih formalnih mogućnosti.

            I nije stvar samo u tome što Larsene „lepo crta“. Mislim, da – lepo on crta, vešt je i talentovan, ali danas SVAKO, i njegova baba pride, „lepo crta“. Prepun je internet, fejsbuk, instagram, ljudi koji odlično crtaju.

ALI – kako ovaj MONTIRA! Kako kadrira! Kako pripoveda – detaljima, krupnim planovima, izrazima lica, kako to kombinuje sa širokim planovima sveta, razorenosti, predela pakla, raskošnih ruševina naspram ljudskih ruina obmotanih odrpanim krpama čiji se smrad maltene oseća kroz kadrove ovih stranica…

Kako boji taj obezbojeni svet sepije, sivila, blata, i to blata od pepela, iz kojeg nikad više ništa neće proklijati… Kako senči te senke u kojima više neće niti kakva gljiva da iznikne… To je maestralno. Divotalno.

I, jednako važno, kako balansira tu krhku emociju – ne gudi po violinama, ne patetiše, a sve vreme je dirljiv u anderstejtmentu… na način koji verovatno jedino Francuzi umeju tako vešto da izvedu.

Ukratko, uživao sam u ovom PUTU kako ni blizu nisam u filmu ni u knjizi; većina sveta, većina ljudi koje znam volela je i roman i film. Njima bi, ako znaju šta valja, ova strip verzija morala da legne bar jednako toliko, ako ne i više.

Ovaj strip-album je remek-delo. Najsnažija moja preporuka!