žali bože ovakvog hardvera za ovako inferioran, bedast i bezvredan softver.
da, efekti su odlični. najbolji koji se za pola milijarde $ mogu kupiti.
da, dizajn brodova, bagera, helikoptera i ostale tehnike je odličan. za sve pare.
da, stvorovi na alien planeti zgledaju solidno – mada, za moj ukus, još uvek su to samo neznatno preobličena zemaljska stvorenja. uzeli pume, kojote, nosoroge, konje, guštere, meduze, pterodaktile, i malo ih nakitili nekim fensi detaljima, ali po svemu su to još uvek prepoznatljivo zemaljske živuljke. nema ovde ništa što zaista deluje kao sa druge planete, nego samo površno našminkani zemljani. a to, dakako, važi i za sasvim humanoidne na'vije, plave ciganke mačkolikih faca.
postoje dva ključna ugla iz kojih AVATAR deluje inferiorno, i ja ću jasno da ih razlučim da ih nepažljivi čitalac i kameronobožavalac ne bi pomešao.
1) jedan ugao je donekle ličan, i s njim se možete ali ne morate slagati. on se tiče ideologije filma. znači, ako verujete u taj new age stapanje s prirodom mama zemlja gea magna mater drvogrljenje vegani ufo 'liberalni' hipi bulšit, onda se nećete složiti s mojim fiziološkim gnušanjem nad tim baljezgarijama. ali ok, ne morate. to je samo glavna idejna potka filma, ništa tako suštinski bitno kao što su cool efekti, cool alieni, cool vozila, cool 3-D i cool-pucačina i makljaža.
2) drugi ugao se tiče filma kao filma, a pre svega tretmana likova, zapleta, situacija, saspensa itsl.
dakle, da krenem redom.
1) SVET SE KAŽE DŽUNGLA
avatar je besramno patetična hipi-baljezgarija, čak još banalnija i gluplja nego što sam mislio.
priroda je ovde benevolentna, materinska sila. sva stvorenja su međusobno povezana, ne metaforičkim bla-bla-trućem i poezijom, kao na zemlji, nego bre bukvalno skroz, elektrohemijski, fizički merljivo. čak postoje i nekakve utičnice (u perčinima!) kojima se ovi alieni povezuju sa drugim stvorovima i sa mamom lično. na žalost, zbog populističkog pg-13 rejtinga, ne znamo tačno šta se zbiva i kako to izgleda kad svoje perčine ukrste plava ciganka i plavi ciganin. najdalje što je kameron ovde otišao je – bestijalnost, tj. povezivanje sa alien-konjima i alien-pterodaktilima.
džungla je, u skladu sa ovom zaslađenom i detinjastom hipi perspektivom – jedno veliko slatko licidersko srce, jedna čista, fina, nova, glatka, sjajna šumica, nešto između uređene japanske bašte, crteža iz neke drečave dečje slikovnice i visokobudžetnog setinga za pinkov novogodišnji šou ili, još bolje, NG farmu (u šumi). ukratko, infantilni, bedasti KIČ. tu su čak i nekakve fluorescentne travke koje zasijaju kad ih neko zgazi, pa tako imamo jednu baš onako leeeeepu grand-paradu u šumi.
znači, ovo je jedna čista i fina džungla: nema komaraca, nema parazita, nema truljenja, nema smrada, nema vlage, nema blata. može čovek da se opušteno razgaći i da šetka bosih nogu, bez straha da će da ugazi u nosorogovo govno, trnje ili neku gnusnu otrovnu biljku čiji dodir izaziva plikove i ojed kože.
1b) IZVINJAVAMO SE, MNOGO SE IZVINJAVAMO
to je jedna zaslađena, ljupka džungla nekoga ko nije pažljivo gledao filmove vernera hercoga, recimo, i ko stoga nema pojma o tome kako takav eko-sistem stvarno funkcioniše. svi ovi što se oduševljavaju 'složenim i uverljivim svetom koji je bujna kameronova mašta kreirala – čitav jedan novi, originalni svet…' prosto nemaju pojma o tome kako priroda funkcioniše. mala riba jede velikua velika jede malu, to je jedini zakon prirode. džungla je samo mesto na kome je taj zakon očigledniji nego u nekom sređenom, potkresanom parku, ali princip je isti, sve su ostalo nijanse – deco, priroda je jedna velika orgija koćenja i proždiranja nakota, konglomerat truljenja i rasta iz tih govana u pravcu novog truljenja ali uz prethodno bujanje kako bi bilo još više nakota za nova truljenja i smrđenja… zato je zaista smešna scena u kojoj se naša plava ciganka bukvalno izvinjava alien-šakalu koga je proburazila strelom da bi odbranila svog ljubav-na-prvi-pogled izabranika. ali nije ga ona stvarno ubila – samo ga vratila velikoj majci od koje sve potiče i kojoj sve odlazi. oohhhh, to je tako nježno i slatko. prc!
ukratko, može kameron da prodaje svoju bozu nekom drugom, površnijem i neupućenijem – nekom, recimo, ko nije čitao ultimativnu knjigu o džungli, TRAGOM ATLANTIDE persija foseta (strongest possible Ghoul's seal of approval! nikad čuli? smesta trk u biblioteku! remek-delo putopisne literature, non plus ultra!). sa određenim uvidima u stanje stvari prosto je nemoguće iole ozbiljno tretirati izjave gledalaca udivljenih jednim ovoliko FEJK eko-sistemom u kome se mesožderi izvinjavaju biljojedima dok ih rastržu, a ovi se pak mnogo izvinjavaju travkama koje brste, i sve tako u krug.
jes, biju ko neće. mislim, da se izvini.
2) U TUĐEGA TATKA POGOLEMA PATKA
no, dobro. možda je sve to naivno i smešno i fejk, al bože moj, kameron je to. zar neko ide na njegove filmove zbog nekih velikih ideja? ne. kameron je nekada davno bio vrhunski zabavljač i prvorazredni majstor adrenalinske akcije. nismo brojali metke u TERMINATORIMA niti u ALIENSu, nismo se bavili paradoxima puta kroz vreme niti biologijom životnog ciklusa tuđina jer su to bili nebitni detalji u moćno-osmišljenim pričama krcatim zanimljivim likovima i situacijama i – naročito – natrpanim saspensom.
u AVATARU nema ništa od toga.
nit me je nasmejao (humora vrednog pomena nema nimalo), nit me je naježio (kako je to, recimo, na bezbroj mesta činio u prvom, pa i drugom TERMINATORU, o ALIENS da ne govorim), nit me je uzbudio svojom akcijom u smislu 'joj, šta će dalje biti, kako će iz ovoga da se izvuku, gotov je, nema šanse, nema spasa, sad je jebo ježa, evo poginu, oh nene ne ne neee...'
i ovo poslednje me je najviše zaprepastilo.
sve, sve, al nisam očekivao da ću ovako neinvolvirano da posmatram tatkove akcione scene. čak i u jebenom TITANIKU, kad je leo vezan lisicama u potpalublju a voda nadire, bilo mi je beskrajno napetije i uzbudljivije nego u bilo kojoj sceni AVATARA. kako bre da se vežem za ove smešne skice ovde, kako da me bude briga za bilo koga od tih štrumpfova, kad su kao likovi postavljeni nesnosno klišetizirano čak i za kameronove standarde u toj meri da leov 'siroti umetnik-boem' i njegova 'sirotinji-sklona lepa bogatašica' deluju kao 6-D likovi!
AVATAR je savršeno predvidiv na svakom jebenom koraku tokom ta 3 sata, svaki lik, svaka situacija, sve je nacrtano u tako broad strokes i bez bitnijih varijacija na već viđeni kliše da tu nema ni trunke saspensa. mislim, fuck, i u AMBISU je jasno da će ženica da oživi nakon melodramatično-saspens scene oživljavanja usta-na-usta i pesnica-u-grudi, pa je opet ta scena vanredno efektno režirana tako da pomisliš 'ma jebem ga, MOŽDA ipak i neće da oživi?' a takođe dok to traje možeš i neku suzicu da pustiš, nako usput. ja sam na AVATARA poneo pakovanje maramica (šta mogu kad sam osetljiva duša; pre 12 godina sam čak i na TITANIKU zasuzio na par mesta) - a ovde, NIŠTA. ni u nagoveštaju. sve je toliko FEJK FEJK FEJK i sve je tako rutinski režirano da nisam imao nikakav involvement.
to malo akcionih scena više su panoramske - lepe slike koje promiču u 3-D, nego li što su narativno složene. komplikacije su uvek glavna stvar u saspensu, uvek ispadne nešto nepredviđeno, i onda se čovek zabrine: 'lele, sad je ovaj naš nagrabusio: kako li će se iz ovoga da izvuče???!' iako negde u podsvesti znamo da u pg-13 filmićima koji koštaju 500 miliona $ glavni junaci ne ginu (fuck, ne ginu ni u onima od 5 miliona!), ipak vešt reditelj – kakav je kameron nekada bio – može da nas natera da to načas zaboravimo tako što svog junaka strpa u situaciju, i režira je tako frenetično, da se stvarno zabrinemo za njega. ovde je kameron skoro sasvim razvodnio svoju nekad-visceralnu režiju i režijom-proizveden saspens zamenio 3-D-tehnikom-proizvedenom vrtoglavicom.
očito je da ima rulje kod koje tako jeftini trikovi pale – prostota se da zaseniti tim ćiribu-ćiriba forama i hipnotisati tehnički, veštački, neumetinički proizvedenim zamućenjem vida. a to je tako zbog toga što ciljna publika ovog filma nisu oni koji su odrastali na knjigama (iz kojih je maznuo neke krupne elemente zapleta) niti na filmovima (onim pravim, pre lukas-spilberg-džekson zaglupljenja), već na video-igricama. as simple as that! ko se napaja fejk svetovima iz igrica, njemu će fejk svet nesrećno-nazvane pandore (?!) da legne ko budali šamar, a svo to mrdanje i vrtoglavica i 3-D efekti biće tom nesrećniku ekvivalent 'avanture'. ali za moje pare, avantura je LORENS OD ARABIJE, a ne ovaj 3-D mikijev zabavnik za retarde nacrtan u kompjuteru.
od autora TITANIKA zaista nisam mnogo očekivao, ali ovo je još ispod tih smanjenih očekivanja - kao da je pokušavao da napravi još klištetiziraniji, površniji, debilniji film od spilberg-lukasovih, i u tome je, na žalost, i uspeo.
ako hoćete, smatrajte ove moje izjave 'pomodarstvom' (kao da mene zabole koga je 'in' hvaliti ili pljuvati, i kao da ja pratim bilo koje trendove), ali eto, ja kao običan konzument koji je došao na kameronov rolerkoster nisam dobio skoro nimalo onog andrenalina, saspensa, akcije i ostalih čari koje je čak i TITANIK imao.
sve je ovo fejk fejk fejk, emotivno potpuno prazan i čak smešan film.
da se razumemo: nisam rekao da je film negledljiv pa ni užasno loš per se. numerički, moraću da mu dam nešto kao trojku - nije mi bio previše dosadan, čak i ti otrcani i predvidivi delovi zanimljivi su za oko, barem za jedno gledanje, ali zaista nisam siguran da ću nešto mnogo da se zaletim ponovo da ga gledam. možda ga pogledam jednom i u 2D, za mesec dana, for the hell of it, ali sigurno me ne zanima ni da posedujem dvd ni da pratim extra dodatke, making of, intervjue ili bilo šta vezano za ovaj kičasti svet i njegove nabudžene a šuplje stanovnike.
za jednokratnu exkurziju, avatar je ok... može se izdržati ako niste nešto preterano alergični na hipi tree-hugging bullshit i na zaslađene debilne verzije bajki o 'majci prirodi' i sl. sranjima. ja sam uzdisao glasno i proizvodio neke zvukove samo na 4-5 mesta u filmu, ostatak sam se suzdržavao i samo kolutao očima.
ako vam ne smeta jedna plitka kičasta fantazija sa prenabudženim efektima (i nepotrebno otegnutim trajanjem), avatar je podnošljiv. ali to je sve što treba očekivati: ovo je pre showcase za spektakularne efekte nego li pravi film po sebi. sad kad nam je kameron pokazao da cgi može da izgleda nešto uverljivije nego što smo to inače navikli, samo preostaje da ga se poduhvati neki pravi vizionar i sav ovaj hardver uposli u svrhe softvera vrednog tolikog vremena i truda.
Da su pojedine kinematografije otišle nekoliko koraka u odnosu na našu (tu se pre svega misli na rumunsku), i babama u zabitim selima podno Stare planine je već odavno jasno.
Ipak, bugarska kinematorgrafija je i danas prilično velika misterija. Da, otvorili su se za autore kao što su Nacho Cerda ili Bruce Campbell, ali potencijal njihovih stvaraoca i dalje je nepoznat široj javnosti i stručnom auditorijumu. Osim par istorijski priznatih naslova, stvaralaštvo ove zemlje iz našeg susedstva tek treba u budućnosti da pokaže pravi potencijal.
Tipičan primer autora u naletu je Alexo Petrov. Petrov, trenutno nastanjen u Torontu, je paradoksalno najtraženiji čovek bugarskog pravosuđa. Sud njegove dedovine ga potražuje zbog nekoliko zakonskih regulativa koje je prekršio, stavljajući maloletnike u opskurne situacije na filmu. Kontekst i autorska sloboda nije važna, tako bar kaže tužilaštvo.
Kakav je Baklava film, i zašto uopšte diže toliku prašinu?
I ovog puta, kao i mnogo puta u prošlosti, umetnik biva razapet na stub srama samo zbog hrabrosti i smelosti. Tačno je da Baklava može da šokira i uznemiri konzervativne skorojeviće i nadobudne političare, ali šira kritička javnost u ovom delu ne vidi jednostavno sporne situacije, koje u bližoj ili daljoj prošlosti nisu već dobrano apsolvirali Pazolini i Bunuel, kao stariji, i Clark i Korine kao predstavnici novijeg talasa dečije ili tinejdž eksploatacije.
Baklava je u osnovi artsy drama sa elementima road filmova. Petrov potencira stil zanemarujući supstancu, i samo tretiranje dramatike je više spotovski, umetničko. Akcione scene su mahom zamućene katovanjem, slow motion sekvencama i neartikulisanim snimanjem kadrova iz ruke. Celokupan doživljaj deluje kao fetišistička igrarija studenta režije.
Najupečatljiviji segment Baklave predstavlja soundtrack, koji u najboljoj meri reprezentuje veoma inventivnu i krajnje zabavnu bugarsku muzičku scenu.
Ipak, ne treba zanemariti i socijalno kulturološki značaj ovog filma. Ako je namera autora bila ismevanje društvenih tekovina postkomunizma, uklopljeno sa viviseciranjem tranzicionog perioda, onda je Baklava produkt za buduće generacije, na koji će biti gledano kao na početak novog vala u bugarskoj kinematografiji. A Alexo Petrov, kao začetnik, ima potreban nivo umetničkog bezobrazluka u sebi. Nadamo se da će imati prilike i da ga kvalitetnije oblikuje.
...a kad je Lavkraft pisao, niste mu verovali? Mislili ste: "Ma to samo tamo neki horor pisac izmišlja!"
THINK AGAIN!
(click the pics to see BIGGER!)
Spectacular deep sea pictures taken in Antarctica have revealed waters teeming with life.
Staff at the British Antarctic Survey captured the images as part of a project to explore biodiversity in the Bellingshausen Sea.
"Few people realise just how rich in biodiversity the Southern Ocean is — even a single trawl can reveal a fascinating array of weird and wonderful creatures as would be seen on a coral reef," said research team leader David Barnes.
A PAJ SAD TEK OVO!
Octopuses have been captured on camera using coconut shells as disguises and for protection, astonishing the Australian scientists who made the discovery.
Footage shot off Indonesia shows an octopus crawling along the ocean floor with two coconut shell halves suctioned to its underside, behaviour which biologists describe as "bizarre".
The octopus then reassembles the coconut and hides inside it, confirming the species as a tool-carrying animal, according to National Geographic.
Researchers from Melbourne's Museum Victoria filmed 20 veined octopuses carrying the coconut shells that were nearly twice as big as their 8cm bodies.