Ispovest krvoloka: BIO SAM BOG U BOSNI

  

            Ako ste čitali moj roman NAŽIVO, koji se pored ostalog bavi i snuff snimcima nastalim u Hrvatskoj i Bosni za vreme građanskih ratova 1990-ih, setićete se citata jedne grozne reportaže koju je prenela Politika Ekspres (nedelja 9.VII 1995, str. 6). Njena "zvezda" je izvesni Roberto dela Fave, rodom iz Bordigere u Italiji, koji je otišao u Hrvatsku kao novinar, da beleži njihove ratne uspehe. On je kameru brzo zamenio puškama i bombama, učestvovao je u borbama i zverstvima protiv srpskih civila, od kojih je mnoge i zabeležio na video snimcima (silovanja, mučenja, klanja itsl), a onda je te snimke prodavao u Italiji osobama sa posebnim potrebama.

            Evo odlomka:

           

            "Šta želite da vam pokažem? Možda da pogledate kasetu na kojoj sam snimio nabijanje srpske bebe na kolac? Ili onu na kojoj je zabeleženo kako smo masakrirali starce i starice da bismo poručili onima koje nismo zatekli šta ih čeka kad se budu susreli s nama? Znate, ti masakri su užasni, ali tako je moralo biti. Hteli smo, tako, da im ubijemo svaku nadu. A beznađe je najteže, morate priznati.

            Ipak, te kasete nisu imale neku veliku prođu kao one na kojima sam snimao silovanje Srpkinja. Neke scene su po sadržaju identične, samo su se akteri smenjivali – Talijani, Nemci, Francuzi, mudžahedini..."

            Kada je novinar 'Epohe' upitao Roberta kako može da komentariše scene koje je snimio i koje upravo gledaju, Roberto je mirno odgovorio:

            "Ove užasne scene koje gledamo snimio sam u logoru u Butmiru i u Hrasnici kod Sarajeva. Organizacija je bila dobra. Kad je trebalo snimiti pornić o silovanju, odaberu se učesnici, i niko drugi osim aktera i snimatelja ne može biti prisutan u toj prostoriji. A kad nema snimanja...

            Znate, ja sam plaćenik 109. internacionalne brigade koja je stacionirana u Rijeci i koju plaća republika Hrvatska. Moje kasete o zločinima koje smo počinili prodao sam od Trsta, Milana, Firence, Udina, pa do Beča, Minhena, Berlina. Zaradio sam milijarde lira. Ovde ću ostati dok ima posla. Ipak..."

            U II izdanju NAŽIVOG, u mom pogovoru na samom kraju knjige, ovim povodom kažem:

"Tekst iz Ekspres Politike, od 09. jula 1995. koji navodim u romanu, autentičan je prepis članka, bez ikakvih mojih intervencija. Ne ulazim u njegovu autentičnost. Nemam nikakvih konkretnih saznanja o tome da li je taj Roberto dela Fave stvarno postojao, i zaista snimao snuff filmove u Bosni i Hrvatskoj, u kojima se muče, siluju i masakriraju srpski zarobljenici. Puno sličnih priča slušao sam i posle toga, od raznih ljudi, ali začudo, do danas još nijedan takav snimak nije isplivao – a verujem da postoji mnogo zainteresovanih strana (pritom ne mislim samo na bolesnike koji bi da onanišu na njih, nego pre svega na svakojake istražitelje, tužioce, novinare, borce za ljudska prava, grupe boraca rata, patriote). Možda je u pitanju urbana legenda, a možda su samo suviše dobro sakriveni (ili uništeni). U krajnjoj instanci, za moje potrebe je savršeno nebitna autentičnost te konkretne vesti i navoda u njoj. Užasi poput tih sigurno su se dešavali, psihologija i mehanizmi iza tih zločina nesumnjivo su istiniti, i to je za moje potrebe bilo dovoljno."

E, pa – posle mojih dugotrajnih i neuspešnih pokušaja da saznam nešto o tom liku, Roberto dela Fave je najzad dolijao! Kako ispade, mogući problem, ili deo problema, u guglanju tog zlikovca bila je ne baš savršena transkripcija njegovog imena, koje je pokojna Ekspres Politika navela kao Roberto de la Feve, ali bilo kako bilo, sad najzad imam potvrdu da je to govno stvarno postojalo i da je stvarno činilo ta zverstva. Zahvalnost dugujem mom drugaru iz Italije, Đuliju (za prijatelje: Giulio the Bastard), 

inače frontmenu hardkor grupe Cripple Bastards, koji je i ranije imao važnu ulogu u mom snabdevanju ezoteričnim filmskim materijalima, donoseći brda VHS kaseta sa filmovima kojih u to vreme, 2000. godine, u Srbiji nije bilo NIGDE, ni u kom formatu. I ovog puta je on bio taj koji je deliverovao ekskluzivu: snimak dokumentarca Sono stato dio in Bosnia (I WAS A GOD IN BOSNIA) u kojem dela Feve naširoko priča o svojim zločinima. Sve fotke u ovom tekstu potiču iz tog filma.

Šta ćete videti u njemu? Pre svega, da se radi o patetičnom luzeru koji je u rat otišao ne znajući NIŠTA o tome gde je otišao i zašto – presmešan je momenat kad kaže da je očekivao da vidi CIGANE, MNOGO CIGANA (eee, Kusturice, jebo te ćaća!), a inače je ideološki, kako kaže, mnogo desniji od Hitlera. Učestvovao je u svim ratovima protiv Srba, prvo u Hrvatskoj a onda i u Bosni, pa na kraju i na Kosovu – gde je, istina, "samo" obučavao šiptarske teroriste ali nije išao da se bori sa srpskom policijom i vojskom (mudro).

Bio je notoran kao RED DEVIL, to mu je bio ratnozlikovački nadimak kojim je, kako kaže, ulivao strah i trepet Srbima: kaže, posle tristotog ubijenog je prestao da broji, a nije više ni bilo mesta na kundaku puške za dalje recke... U Bosni je organizovao formaciju CRNI LABUDOVI – formaciju ne ratnika i boraca nego koljača i monstruma koji su tu radili šta su hteli (otud naslov filma, iz jedne slikovite tirade o tome kako je ON odlučivao o tome ko živi a ko mre, i kako...). Govori Roberto o brojnim slikovitim momentima svoje ratne karijere: o tome kako je ubio dečaka od 8-9 godina, o trgovini organima pod okriljem UN (o, da: ispade da se pola Evrope u to vreme snabdevalo iznutricama povađenim u Bosni!), o trgovini oružjem (kako veli, TO je doakalo Arkanu, navodno se upleo u biznis prevelikih razmera da bi mogao da kontroliše još veće igrače od sebe; inače o Arkanu govori s najdubljim, skoro homoerotičnim poštovanjem i zaljubljenošću), o tome kako su navodno i Hrvati upali u Srebrenicu i tamo pravili sranja (sumnjivo mi to malo, al' ko zna...?) itd.

Pored svih tih ratnih priča, meni je apsolutno prajsles njegovo priznanje o tome kako je ubio prvo svog oca, a zatim i majku – to je već u prologu, u prvih 5-6 minuta; već tom pričom me je kupio i znao sam da ovaj skot mrtvih očiju i mrtve duše ima šta da kaže i pokaže! Inače, njegov psiho-profil je očit: jadnik bez ikakve perspektive u svojoj zemlji, sjebana familija koju mrzi, problemi sa zakonom, zatvor, nema posao, nema stan, nema ništa, i onda – budući da je, kao takav izgubljen i neuklopljen u svoju zajednicu, fašista – ode da se bori protiv jedinih pravih i predanih antifašista u ovom delu sveta: protiv Srba, a zajedno sa svim okolnim fašistoljupcima, tj. njihovim saradnicima i naslednicima.

Ovaj film, koji je inače režirao nekakav Šiptar, Erion Kadili, u tehničkom i umetničkom smislu je poprilično smeće: ja, zapravo, u svom životu nisam video siroviji, neukije napravljen, snimljen i montiran dokumentarac! To nema ritam, nema strukturu, izjave se prekidaju usred rečenice, javljaju se nekakva zatamnjenja, bez ikakve najave ili konteksta ubacuju se neki snimci, nigde natpisa, nigde imena, mesta, konteksta – dakle, i slikano i montirano ubi bože, ali zato, s druge strane, baš ova sirovost dodaje specijalnu draž svemu tome, i poštovaoci mog NAŽIVOG voleće upravo tu VHS prljavost, sirovost, neizbrušenost, neupeglanost, taj underground feel koji izbija iz svakog kadra ovog u svakom pojmljivom smislu ružnog filma.

Istine radi, jedina dva trenutka nečeg nalik rediteljskom postupku koji su mi se dopali tiču se prelaska s paljenja Olimpijske vatre u Sarajevu 1984 na paljenje zgrada u Sarajevu 1992, taj skok sa "uzvišene" vatre i svega što ona (treba da) simbolizuje na ovu prizemnu, zlikovačku, uništiteljsku vatru – to je baš onako, fin momenat. Drugi je na samom kraju filma (koji inače traje 80 minuta), kad ova džukela pozira sa zmijurinama (boe i anakonde) koje čuva, a u pozadini ide hrvatska domoljubiva pesma o Vukovaru... Predivna jukstapozicija!

Nažalost, dela Feve ovde ne govori uopšte o onome što je meni, onih dana, bilo najzanimljivije: ni rečju ne pominje bosanske i hrvatske snuff filmove (valjda se stidi, ili ne sme da javno govori o njima?) – ali u kadrovima koji prikazuju novinske članke o njemu vidi se kako drži VHS kasete, a najmanje jedan članak govori baš o tim snimcima: dakle, ipak NIJE bila u pitanju izmišljotina Politike Ekspres, kako su mi to svojevremeno neki glupaci spočitavali zato što sam naveo taj citat u romanu (čini mi se da je Rastislav Dinić bio među njima – kao, "Lakoverni, naivni Dejane, trebalo bi da si pametniji nego da nasedaš na propagandu jedne Politike Ekspres, eeej", itsl).

Uzgred, tokom filma ova nakaza kaže da bi voleo da dobije rak i da tako, svojim mukama, otplati muke koje je drugima naneo – a, kako ispade, dela Feve je zaista i umro od raka, pre samo mesec dana (početkom avgusta)! Naravno, ja neću reći "Ima Boga" niti išta slično, jer da ga stvarno ima, ovakve nakaze ne bi ni gmizale Zemljinom površinom niti bi im bilo dato da se iživljavaju nad nejači, ali... eto, s njegovom nedavnom smrću kao povodom sve kockice su se lepo skockale baš sada, kada je NAŽIVO sasvim rasprodat (zapravo, poslednja tri primerka se sada nalaze u RIJECI, gde je ovaj skot jedno vreme živeo i odakle je krenuo u svoje pohode!). Ko je čitao moju knjigu neka obavezno pogleda i film I WAS A GOD IN BOSNIA koji sam okačio na Jutjub pa ga sada, zahvaljujući kolaboraciji Ghoul + Giulio (ukratko: Ghoulio!) možete i ovde pogledati!

PS: U filmu postoji samo jedan momenat u kojem se vide leševi ubijenih hrvatskih vojnika, pri čemu je jednome granata skoro sasvim otkinula ruku; to je jedini "ogrish" momenat za oprez osobama osetljivih stomaka; sve ostalo se sastoji od talking heads snimaka – ali, naravno, ako imate razvijenu maštu i empatiju, to što ovaj ološ GOVORI biće sasvim dovoljno za gađenje i ružne snove, pa zato... oprez. Ovo što sledi nije za svakoga.