**(*)
3-
Novi
film Giljerma del Tora, Oblik vode, opšteobožavana
je i svuda-nagrađivana, za-Oskara-viđena fantazija o radostima miscegenacije*
između ljudi i amfibija, iliti liberalna fantazmagorija o bezuslovnom
prigrljivanju Drugog -
– dokle god je taj Drugi dovoljno egzotizovan (kao iz
Bajke!) i isfantaziran tako da bude suštinski nalik nama, ili barem izmaštan
tako da se čak i evidentne razlike poriču ili metu pod svima očigledan tepih,
kao da ih nema.
*
Miscegenacija (Lat. miscere, „mešati“ + genus, „vrsta“) je mešanje
različitih rasnih grupa kroz brak, seksualne odnose i razmnožavanje.
Drugim
rečima, Oblik vode je savršena
fantazija za sva ona liberalna krvareća srca u fazonu “Ako je hladno vama,
hladno je i njima – pustite ih unutra” – bez obzira da li su ti “oni” koje
treba pustiti vrapčići, mačići, srne ili preko-pola-globusa prešavši Sirijčići.
Biće ovo lepa bajka za sve one koji misle da su državne i druge granice samo
imaginarne crte koje se mogu prelaziti bez pasoša i kontrola, bez ograničenja,
i da su svi ljudi na svetu braća samo zato što, kad nam se odere koža i sljušti
sve meso i žile, izvadi krv i pokidaju nervi, na nivou kostura smo „svi isti“.
A pošto su nam kosturi
isti, međuoplodnja između svega i svačega je i poželjna i potrebna i treba je
svuda promovisati kao biološki i svaki drugi imperativ. Del Toro nam ne
pokazuje kako tačno izgleda kostur njegovog čoveka-amfibije iz ovog filma, ali
sudeći po spoljašnjem mu, sasvim humanoidnom obliku, reklo bi se da je njegov
kostur barem 95% sličan ljudskom, pa je prema tome sve u redu: gospođice,
slobodno priđite, pipnite, pomazite, u sebe primite njegova jajašca (ili šta
već ova žaba od dva metra ima u smislu oplodnje), rodite mu sina-punoglavca –
hej, kosturi su nam skoro isti!
O
čemu se ovde radi? Usamljena, mutava čistačica klozeta u nekakvoj top-sekret
mad-scientist laboratoriji oličenje je Potlačenog Autsajdera: em je proleter na samom dnu socijalne
lestvice, em je nema (bez glasa!), em
su joj dva najbolja prijatelja – pripadnici dve najmasnovnije manjine u Americi,
posle proletera: jedna crnkinja (koleginica
po WC četki) i jedan gej (ovde, za
promenu, stariji čiča).
E, budući da su toliko po prirodi (?) stvari skrajnuti
i maltene rođeni da budu ugnjeteni, oni su takođe i predodređeni (?) da
raširenih ruku reaguju na pojavu stvorenja iz Crne (sic) lagune kao na brata
najrođenijeg.
Tim pre što taj brat dolazi
iz hronično potlačenih i eksploatisanih regiona (Južna Amerika), i što ga
doslovno u lancima drže militaristički beli američki zlikovci, personifikovani
jednim bezdušnim karijerističkim pukovnikom i jednim ludim naučnikom sa
suptilnošću i umiljatošću vlasnika frik-šoua, ili barem krotitelja lavova (samo
ne toliko spretnom, budući da prebrzo i prelako u gubici Frogmena ostane bez
dva prsta).
Dakle, Oblik vode je levičarska bajka o tome kako smo u srcu (tj. u
kosturu) svi mi braća – radnici, seljaci, poštena inteligencija, crnci, Cigani,
gejevi, Sirijci, Srbi, Muslimani... – ali nam sreću kvare desničarski, obavezno
Beli (i, naravno, američki) Zlikovci sa svojim falocentričnim, rasističkim i
nekrofilnim militarizmom koji nameće veštačke podele, lažne granice i bezdušnu
ekspolataciju i/ili uništenje svake Drugosti...
Jer, da nije njih, planetom bi
vladao sveopšti komunistički melting pot
u kojem bi se u jednom loncu pomešali i beli i crni i žuti i smeđi i svi ostali
što su, na nivou kostura, isti (ili bar slični), i još bi pride u čorbu uskočila
i koja amfibija, Jeti, Bigfut i ostalo što na dve noge hoda a nije živina...
Zato, čistačica se zbliži
sa mučenom amfibijom, hrani ga kuvanim jajima (ovde bi jaje trebalo da
simbolizuje ŽIVOT, nasuprot SMRTI koju oličavaju pukovnik i „naučnik“, a ne dušu, kao u Angel Heart) i, kad vidi da se ovim zlikovcima žuri i da planiraju
da Akvamena seciraju kako bi otkrili njegove (pre svega disajne) tajne, reši da
zajedno sa polupismenom crnom čistačicom i nezaposlenim gej matorim prdekanjom
zajebe čitav američki vojnoindustrijski kompleks i ispred nosa im iznese ovo
Čudo(vište?).
Kad je del Toro shvatio da
je čak i od jedne Bajke preterano očekivati da se to proguta (mislim, to da tri
nesposobna nikogovića tek tako išetaju iz dobročuvane vojne laboratorije sa
top-sekret robom, pa makar dve od njih i radile unutra – kao higijeničarke) tu
je i deus ex machina Dobri Rus (igra
ga Dobri Tata iz Call
Me by Your Name), inače po zanimanju špijun, koji iznutra radi
na tome da za baćuške mazne Čudovište iz Crne lagune Amerima -
- ali kad vidi da
su ove dve bliže tome od njega (sic!), on im prosto pripomogne u tome nekakvim
Sport Billy džidža-midža gedžetima. Što ne može ruski špija, mogu dve dobro
obučene tetkice.
I onda, posle jedne umereno
napete i zabavne scene bekstva, ova ženica dovede amfibiju sebi u stan, tj. u
kupatilo, strpa ga u kadu (ne obazirući se više, od tog trena, na ličnu
higijenu) i drži ga tu u stilu My Own
Private Amphibian. A on, onako nemoćan i jadan i krhak, samo leži, trepće
škrgama i čeka da mu ona pomogne, tj. da padne kiša pa kad nadođe nekakav obližnji
kanal da ga Baci Niz Rijeku (A Bio Je Život Njen).
Dozvolite mi da skratim
sranje i pređem na suštinu: naivnost idejnosti ogleda se ovde u naivnosti
karakterizacije i dramaturgije. Dobri momci, cure i gejevi su DOBRI, zli momci
(i isključivo Momci) su ZLI, a DRUGOST, oličena u „čudovištu“, prikazana je
podjednako simplicistički, naivno, ograničeno, kao platno za projekciju sopstva
a ne kao autentična, autohtona Drugost.
Šta to znači? Znači da je
ovaj amfibijac, ovaj Sirijac, ovaj Meksikanac, tretiran kao patetična, nemoćna
figura; kao ljupka krupnooka igračkica; otvoren za komunikaciju, dobrodušan,
ali podređen protagonistima koji otelotvoravaju „normalnost“ ovog filma
(tetkica i njen kružok) i zavistan od njih.
On je egzotizovana, zaslađena, ali
takođe i kastrirana Drugost, čak i doslovno, pošto ova žaba nema penis – među nogama
je gladak i ravan kao Barbikin Ken – iako, kad smo već kod toga, del Toro u par
navrata eksplicitno pokazuje Barbikinu, tj. tetkicinu ribicu. Dakle, ona jeste
sexualizovana, a On (To) nije. Drugost je, u vizuri ovih liberala, uvek
nekompletna, fali joj nešto Naše da se upotpuni (pa makar to bilo i nešto tako
skromno kao što je nemačko državljanstvo).
To je klasični problem u
tretmanu Drugosti čak i onda kada se pokušava biti liberalan: dakle, INFANTILIZACIJA
drugosti. U ovome del Toro dosledno (mada, verovatno nesvesno) sledi svog
velikog uzora, Spilburgera, na čiji se E.T.
ova šećerna vodica umnogome naslanja. Jeste, narode, ovaj Čovek-Žaba tretiran
je suštinski isto kao Dečak-Žaba u E.T.-u. I kod del Tora i kod Spilburgera,
onaj Drugi je:
-nemoćan
-pasivan/zavistan
-infantilan
-aseksualan
-slabe asertivnosti, više
reaktivan nego aktivan
-aktivnost je vezana za
ljudskog protagonistu, dok drugost nose okolo kao stvar
-drugi služi kao ogledalo
nama, ali nema autonomno sopstvo nevezano za nas.
Takođe, u oba slučaja,
bajkoviti Drugi je doslovno LEKOVIT: on vida rane, običnim dodirom njegovih
krljuštavih šaka rupe u koži nestaju kao Alanom Čumakom odnesene, on je,
ukratko rečeno, samo varijacija na Magične Crnce i Magične Indijance iz proze
Stivena King-burgera, čista projekcija nečiste bele savesti i pokušaj da se
naivno, klinački, kompenzuju određeni stereotipovi ni manje ni više nego
građenjem novih stereotipova.
Slučajno ili ne, procenite
sami, ali i Iti i Čovek-Žaba u jednom trenu „poginu“, umru, skviknu, samo da bi
vaskrsnuli, poput Hrista – jedino što Iti to radi na pola filma, pa Spilburger
nemilosrdno cedi dečje suze letnji dan do podne (i to maestralno radi, to je
takav spektakularno besramni a vešt tear-jerk da čak i ja tek najvećim naporom
svih snaga jedva odolevam da na to ne zasuzim!)
S druge strane, del Torov
alter-ego Ejb Sapien (jeste, to mu je čak bila i imejl adresa zadnji put kad mi
je pisao!), kao, zagine, pred sam kraj, kad nema mnogo vremena za tear-jerking
jer već je ispucao dva sata na melodramu, pa zato vostane ubrzo kako bi priklao
zlikovca i zaplovio sa tetkicom u srećniju budućnost...
U oba slučaja, Drugi je
Pojedinac: niti vidimo niti osećamo niti slutimo njegovu Kulturu i Civilizaciju;
ne postoji čak ni najmanja radoznalost da se o Njima nešto sazna. Mi nemamo
pojma o Itijevoj rodnoj planeti i svetu iz kojeg dolazi (kakvo mu je društveno
uređenje, recimo, i gde je on u njemu; navodno je naučnik, istraživač, ali ceo
film se ponaša kao nedoraslo detence – ili oživela igračka) -
isto kao što ni u
ovoj bezobličnoj vodi ne znamo ništa o Amfibiji: ima li ih još, i koliko, i
kako im je uređen život u toj Amazoniji, imaju li ikakvu civilizaciju, gradove,
ovo-ono, ili se samo brčkaju po vodi ko neke žabe i žive u rupama i pećinama
pod vodom...
Jedino čujemo da ga
urođenici smatraju „bogom“, ali osim brzoplete i površne Hrist-simbolike
(gorepomenute), od toga nema ništa. Izbegava se, dakle, pitanje „ko su ONI“ a
sve se, detinjasto pojednostavljeno, posmatra kroz „ko je ON/TO“. Svejedno da
li je iz Sirije ili sa Sirijusa.
Važno da je kostur ispod
svima isti, a ovo gore – ova superstruktura – to je nebitno, to
su finese, sitne razlike... Da li grliš hladnu ljigavu žabu ili dlakavog
majmuna ili glatku ljudsku kožu – pih, cepidlačenje! Kostur je bitan a ne te
površinske (površne?) finese!
ON/TO ionako ne postoji kao
individua, nego samo kao ogledalo na kojem se odražava naša „liberalnost“, naša
širokogrudost, naša otvorenost za Druge, naša humanost prema svemu humanoidnom.
Pitam se, samo, kako bi ova priča
izgledala da stvorenje ne hoda na dve noge i nema humanoidnu građu nego, recimo,
da izgleda kao neki meduzasto-hobotničarski mini-Ktulu. To je, seko, prava
Drugost, a ne ova našminkana man-in-the-suit
„drugost“. Tu je Rodos, tu skoči pa zaroni u tu dubinu, tu da te vidim da li bi
TO zagrlila, pa u tom leglu Onih Dubokih obitavaj među čudesima i divotama
zauvek!
Pre osam decenija veliki
Lavkraft je napisao svoj pregenijalni anti-miscegenacijski traktat, „Senku nad
Insmutom“ o (ne)mogućem braku (i seksu!) između sisara i amfibija, i o nakaznim
posledicama koje iz toga proističu kad/ako se dese. Kvaziliberalni ološ ga je
osudio i dan-danas ga osuđuje i grob mu prekopava i zapišava zbog toga. 
Kvaziliberali u svojim infantilnim fantazijama misle da masovno puštanje
Sirijaca usred jedne radikalno drugačije KULTURE nema nikakvih posledica po tu
kulturu jer ih posmatra samo kao masu POJEDINACA – pasivnih, nemoćnih,
neasertivnih, zavisnih, aseksualnih... a kad ovi posle na bazenu počnu da im
vaćare decu i siluju ćerke, ah, kriv im američki imperijalizam i militarizam!
 |
| Hej, kosturi su nam svima isti, pa zato - čemu insistirati na površinskim razlikama? |
Ovaj miš-meš Spilburgera
(pre svega iz E.T.-a) u koktel ubacuje i krupne komade Ž.P. Ženea: mišasto
ženče u gl. ulozi, gusta gama u fakturi slike, stilizacija bazirana na
1950-im... Baš kao u Delikatesnoj radnji,
tako i ovde na TV-u stalno idu neki nevini crno-beli mjuzikli, a iz istog filma
maznuta je i scena do vrha vodom napunjenog kupatila, i otvaranja vrata koje
izaziva poplavu u stanu (s tim što je kod Ženea ta scena bolja i lepša i
spektakularnija)...
Sve u svemu, ova pričica
uopšte nije toliko originalna, pa ni maštovita koliko se pričinilo njenim
obožavaocima – zapravo je do bola predvidiva, kako idejno tako i dramaturški, a
njena fundamentalna neodrživost umotana je u debele slojeve Bajke kako ne bismo
primetili njenu fizičku i fiziološku neizvodljivost.
Uostalom, bez obzira na
prizore tetkičine šumovite vagine kojima nas je del Toro častio, ova romansa je
krajnje čedna, kako jedino i može i mora biti – ceo film je jedna velika
predigra, i prekida se tačno onda kada bi do penetracije trebalo da dođe. I
prirodno što se prekida baš tu, jer tu se dolazi do kraja ćorsokaka posle kojeg
nema dalje – pošto ova amfibija NEMA PIŠU!
Na svu sreću što je tako;
jer da je ima, ovaj film bi stvarno mogao biti prikvel za apdejtovanu verziju „Senke
nad Insmutom“!
P.S.
Finalni twist, u kojem vidimo da je tetkica od rođenja imala rudimentarne škrge,
odnosno da je bila nešto kao podmetnuto dete (changeling) – budući da nam film pošteno
i na vreme kaže da se ne zna ništa o njenoj prošlosti kao ni odakle joj ti
prividni „ožiljci“ na vratu – zapravo NEGIRA čitavu liberalnu idejnost filma.
 |
| Nije ovo to što izgleda! |
Naime, poruka ovog filma, takva kakva je, ima smisla jedino ako se radi o ljubavi
NAS i NJIH, ljudskog bića i „čudovišta“, lepotice i zveri, pripadnika dva
odvojena sveta. Jedino tako bismo imali ilustraciju polit-korektne teze o navodnoj
iluzornosti granica i njihovom olakom preskakanju, kao da su one samo tamo neka
žica na kakvoj livadi između Srbije i Mađarske, recimo.
 |
| Freddy was NOT here! |
ALI,
sa ovim otkrićem, to više nije priča o liberalnim NAMA koji orno prigrljujemo
drugačije, različite NJIH, nego je priča o tome kako ISTOG PRIVLAČI ISTO: nema
ničeg zemljotresnog u ljubavi jedne poluamfibije prema drugoj amfibiji – hell,
dešava se svaki dan u bari pored vas. Ovim krajem Oblik vode puca sebi i u tu jednu nogu koju, kao, ima.
Zamislite
film o mladoj Mađarici (onoj što smeta između dva Slovenca) koja se zaljubi u
mladog i zgodnog Sirijca, izbeglicu i migranta kojeg Zli Orban drži u
laboratoriji i bocka onom električnom motkom za stoku,
pa mu ova pomogne da
pobegne u neku mađarsku pustinju, peščaru, šta god, gde bi se ovaj osećao kao
kod kuće, samo da bi ova na kraju otkrila da nije zapravo ni bila čista Mađarica,
jer joj je davno nestali i nepoznati tatko ustvari takođe bio Sirijac.
E, to
vam je Oblik vode, samo sa ikonografijom
B-muvija nakićenom većim budžetom i licidersko-srčanom stilizacijom.
A
pošto ovaj film zapravo ne promoviše istinsku interakciju sa radikalnom Drugošću
nego samo pozira da to čini, šminkerski, lažno (a verovatno i nesvesno, jer del
Toro nije nikakav mislilac, već samo infantilni omažista ljubavima svoje mladosti)
– predviđam mu sve nagrade i obožavanje ovoga (polu)sveta.
