Za
sve papagaje zaljubljene u refren da nastavak nikad ne može biti bolji od
originalnog (prvog) filma, evo pet odličnih naslova koji se, svi odreda,
nastavljaju na takođe vrlo dobre ili odlične, ali uspevaju i da ih prevaziđu! O, zar i to može? Evo, i to u
dve kategorije:
Top-5 nastavaka BOLJIH OD
ORIGINALA
by
Dejan Ognjanović
1) Samog sebe nadmašio:
THE BRIDE OF FRANKENSTEIN
(1935)
Uz
sve poštovanje prema prvom Frankenštajnu
kao utemeljitelju jezika horor žanra u okvirima američkog filma 1930-ih, mora
se reći da Džejms Vejl u Nevesti
značajno nadmašuje samog sebe (i svoj original) na skoro svim pojmljivim
nivoima. Pre svega glumački, jer osim Borisa Karlofa, koji unapređuje svoj lik,
tu su još Ernest Tesidžer kao paradigma ludog-amoralnog naučnika, i Elza
Lančester, koja se sa jednim minutom na ekranu, kao Nevesta, upisala u sve
antologije. Pored toga, ovaj nastavak je pametniji, slojevitiji, idejno
subverzivniji, metatekstualniji, dirljiviji, komičniji, gotičkiji, vizuelno sofisticiraniji
i bogatiji ikoničkim prizorima i replikama za večnost...
EVIL DEAD 2 (1987)
Sem
Reimi istovremeno rimejkuje, reimaginira (!) i nastavlja (?) svoje zezanje iz
prvih Zlih mrtvaca (1982), pet godina
pametniji (i luđi), tehnički sposobniji i razuzdaniji, budžetski osposobljeniji
da u znatno većoj meri razigra svoju imaginaciju i da na Brusa Kembela baci
daleko veću i sadističkiju količinu muka i nevolja. Odbačeni su, uglavnom,
pokušaji horor-plašenja, a na 11 je odvrnut nadrealno sumanuto preterani splatstik (splater slapstik) u ovom „Two
Man Show-u“, pri čemu jedan nije nikad bio bolji ispred kamere (Kembel) a drugi
nikad razigraniji i nadahnutiji iza nje i sa njom (Reimi).
ALL NIGHT LONG 2 (1995)
Da ne
prođe lista bez Japanaca pobrinuo se Katsuja Matsumura u svom šokantnom
nastavku (samo po naslovu i opštoj temi, a bez veze sa zapletom i likovima
prvog dela); identična tema – nekontrolisano osvetničko nasilje od strane
zlostavljenih – provlači se kroz ceo serijal od, za sada, 6 delova. Razrađenija
stilizacija, dublji podtekst (zavođenje i kvarenje nevinih – i
nihilističko-mizantropska elaboracija da, zapravo, nema nevinih), i još više razrađenog, maštovitijeg splatera, ali
bez klinačkog nišimurijanskog humora sa Mašinsko-robotskim gejšama i
Krvopolicajkama. Ovo je japansko morbidno crnilo u svom najlepšem i
najsumornijem izdanju.
Posle ovog nastavka, ako
ste tako u stanju i mogućnosti, možete da pogledate Matsumurinog dalekog uzora,
američki Pljujem na tvoj grob (1978),
da njime sebi povratite nešto vedrine i želje za novim sutra.
2) Došao drugi pa
unapredio:
AMITYVILLE 2: THE
POSSESSION (1982)
Neshvatljivo
precenjeni „original“ Stjuarta Rozenberga bačen je u prašinu i zgažen nastavkom
(tj. neformalnim prikvelom), u režiji italijanskog majstora Damijana Damijanija
(s tim što je ovo legitimni nastavak a ne italo rip-off tipa ZOMBI 2 ili KUĆA
3, 4, 5 itd). Damijanijev film je bogatiji i vizuelno, i glumački, a što
posebno valja istaći – i na planu izazivanja strave.
Iako pomalo derivativan
(kraducka se ovde od Isterivača Đavola
– ali barem vešto i zabavno, a ne patetično, kako obično biva), ovo je retko
jeziv i zlokoban film koji prevazilazi ne samo dosadnjikavi prvi deo, nego i
ostatak serijala, kao i 99% svih drugih horora koji su se ikada pozabavili
temom ukletih kuća. Ova skrajnuta, nikad dovoljno pohvaljena divota zaslužuje
pažnju onih koji su je dosad izbegavali zbog cifre u naslovu.
HELLBOUND: HELLRAISER 2 (1988)
Debitant
Toni Randel došao je iz Amerike da popravi film engleskog debitanta, Klajva
Barkera, iako njegovo ime ništa nije značilo ni tada, a osim ovog filma, nije
se bogzna kako istakao ničim potom (recimo da mu Krpelji iz 1993. imaju dosta „big-bug“ splater šarma, a solidna je
i akciona splater-fantazija Fist of the North Star, 1995). Uprkos tome, uspeo je da prevaziđe „budućnost horora“ (c)
by Stiven King. Drugi Gospodari pakla
su još pompezniji, vizuelno maštovitiji i razrađeniji, budžetski bogatiji pa
time i sposobniji da pruže još spektakularniju – ali i ludački hrabro krvaviju
i sadističkiju – verziju Pakla od Barkerovog ionako odličnog „u četiri zida“
gotik-splatera. Umesto puke reciklaže, ovaj film radi ono što bi svaki dobar
nastavak morao: razrađuje i dalje razvija mitologiju prvog filma na nadahnut i
smeo način kakav se retko viđa.
A ako
vam ovaj maraton nije dovoljno maratonski, pogledajte na kraju i dokumentarac
(podeljen u dva dela), u ukupnom trajanju od osam sati: Leviathan: The
Story of Hellraiser i Leviathan: The
Story of Hellbound: Hellraiser II!
PS: Zašto na listi nije Aliens? Zato što je on značajno promenio žanr originala (od horora
u ratni/akcioni), pa je pomalo bezveze porediti babe i žabe, odnosno dela
različitih žanrova i ambicija. Osim toga, Aliens
smatram boljim filmom samo ponedeljkom, sredom i petkom, dok sam utorkom,
četvrtkom, subotom i nedeljom ubeđen da je Alien
ipak bolji. A ovo pišem u noći između subote i nedelje.
PPS: Gornji tekst napisao sam na poziv urednika onlajn
fanzina (?) EMITOR. U svom predhelovinskom specijalu nekolicina ovdašnjih pisaca
i piskarala napravila je svoje top liste od po 5 filmova idealnih za horor
maraton, a svaki da bude u nekom tematskom ili već kakvom ključu. Ja sam pisao
o temi koju vidite gore, a neki drugi dali su svoje predloge horor maratona u
kojima odabrane filmove povezuju sex, monstrumi i uklete kuće. Njihove predloge
možete pogledati OVDE.
SPS: A od mene uskoro očekujte još jedno rušenje klišea:
HOROR FILMOVI BOLJI OD KNJIGA PO KOJIMA SU RAĐENI! Čisto zato što mi je muka od
onih koji veruju da je knjiga UVEK, nužno bolja od filma, tj. da filmska
ekranizacija dobru knjigu ne može da nadmaši. E, MOŽE! O, itekakao! Soon...
