Evo
kratkih osvrta na neke dokumentarce koje sam gledao tokom prošle godine a
vredni su pažnje, pa ako su vam promakli – svakako ih overite! Sticajem
okolnosti, skoro svi se bave hororom, bilo direktno, bilo indirektno (užasi
života, jezive lokacije, stanja, događaji itd).
THE LOOK OF
SILENCE
USA, 14
***
3+
Ovo je nastavak remek-dela THE
ACT OF KILLING (klikni i podseti se mog rivjua!): isti autor, ista
tema, novi sagovornici i novi uvidi u dubine užasa za koje je ljudska stoka
sposobna. Jedan od novih momenata, netaknutih u prošlom filmu, jeste i
ispijanje krvi i jedenje mesa žrtava od strane pojedinaca koji i ovde ladno i
bez trunke blama govore o svojim nepočinstvima. Malo veća pažnja posvećuje se
priči iz ugla žrtava. Ovo nije ni vizuelno tako snažno a nema ni snagu spektakularnog
udara koji nosi ACT... ali je svakako više nego vredan appendix tom masterpisu.
IM KELLER
AUS, 14
****
4
Izuzetan dokumentarac Ulriha
Zajdla o tome šta naizgled normalni, obični, dosadni, malograđanski Austrijanci
kriju u svojim podrumima: nacistička znamenja i naci druženja, bolesno
uverljive lutke bebe, sado-mazo pomoćna sredstva, monstruozne kolekcije
lovačkih trofeja dovučenih iz celog sveta itd.
Sve je uslikano sa hladnom
distancom, skoro kjubrikovski ledeno, i sa istom takvom simetrijom i
kompozicijom kadra te kvalitetom fotografije koji ovo čine vrhunskim
bioskopskim filmom (što, inače, sa dokumentarcima, ne biva baš često). Isto
tako kjubrikovski je i skoro-mizantropski tretman ljudskih aktera kao da su
bube, i kamere kao da je lupa ili mikroskop.
Ne, ovo nije "talking
heads" reportaža nego vrhunski osmišljen, uslikan, montiran i predstavljen
movie. Istina, pitanje je da li je i koliko toga ovde inscenirano ili
prilagođeno od strane reditelja, ali javlja mi se da nije mnogo.
Upozorenje: sadrži vrlo
eksplicitne prizore SM rastezanja muda itsl. mučenja koji će muške gledaoce
sigurno navesti da, u najmanjem, spontano prekrste noge i ustuknu!
Antarctica: A Year on Ice
NZ, 13
***
3
Čovek reši da provede
godinu dana u naučnoj bazi na Južnom polu, u komšiluku Planina ludila. Ima ovde
fascinantnih prizora te ledene pustare, i prelepe i zastrašujuće; a ima i uvida
u psihologiju ljudi koji su tamo silom prilika i čisto svojevoljno rešili da
budu radije nego u tzv. „civilizaciji“. Film nije tako prodoran i autorski kao
Hercogov ENCOUNTERS AT THE END OF THE WORLD (****) ali svakako vredi
pažnje svakome koga privlači ambijent Lavkraftovog masterpisa (ovde ipak
slikovitiji i vedriji, s većim naglaskom na polarnoj svetlosti i sličnim
šarenim lažama nego na albino pingvinima i slutnjama praistorijskih gradova
ispod leda...).
Dark Star: HR Gigers Welt
GER, 14
****(*)
5-
Autori ovog filma bili su u
prilici da provedu više vremena uz nedavno preminulog švajcarskog nekro-genija,
tik pred njegovo nesrećno zaginuće, i da tako steknu privilegovani uvid u život
i rad ovog tajanstvenog povučenjaka. Iako se ne može reći da se on ne znam
koliko ogolio pred njima, barem ne svesno, ipak će svaki poštovalac ovog
umetnika morati da oseti drhtaje strahopoštovanja tokom celog trajanja filma
dok posmatra svet ovog velikog čoveka iznutra:
njegova kuća, njegova bibilioteka, njegove skice, crteži, slike... modeli...
skulpture... bašta sa horor-luna-parkom... Pokazuje se da, ma koliko blizu
prineo kameru jednom geniju ovih razmera, tajna ipak ostaje; ne može se
ogoliti, ali joj se može barem težiti, kroz nagoveštaje.
Zaista retko intiman, na
momente čak i dirljiv uvid u jedan paralelni SVET – svet nepatvorenog genija
najcrnjeg horora. I još je ovaj prikazan faktualno, nenametljivo, bez
komentara: gledaj i divi se / zgražavaj se, ili šta god. Ali, to je TO.
THE NIGHTMARE
USA, 15
***
3
Od reditelja nešto boljeg
horor-dokumentarca ROOM 237 (o
sumanutim teorijama o Kjubrikovom masterpisu THE SHINING) dolazi ovaj, pažnje
vredan, posvećen fenomenu tzv. „noćnih užasa“ (night terrors), iliti „paralize sna“ (sleep paralysis), lucidnih košmara koji umeju da svoje žrtve bace
do ivice ludila jer deluju toliko stvarno da pacijenta dovode u stanje doslovne
nepomičnosti i bespomoćnosti koje se, mentalno, prenosi i mnogo dalje u tzv.
budno stanje (recidivi košmara u budnosti, nesigurnost da li sanjaš ili si
budan itsl). Nažalost, uprkos povremeno efektnim, hororičnim rekonstrukcijama
tih košmara, prečesto se to ipak svodi na nekritičko beleženje tvrdnji nekih
nepouzdanih ljudi koje nisu adekvatno kontekstualizovane i relativizovane
rečima stručnjaka.
Leviathan: The Story Of Hellraiser and Hellbound (2015)
UK, 15
***(*)
3+
Obavezno za sve fanove Helrejzera.
Vidi detaljniji rivju OVDE.
Fear Itself
UK, 15
**(*)
3-
“Fear Itself is a personal journey through fear and
cinema that asks whether horror movies know us better than we know ourselves.”
Letargičnim, uspavljujućim
glasom neka curica u fletlajnu neprekidno blebeće neke svoje impresije i
filozofijade o hororu, dok u pozadini idu odlični inserti iz horor filmova.
Moram priznati da sam čak dvaput zaspao pokušavajući da ovo odgledam do kraja,
i ne mogu da potpišem koja je tačno teza ove đevojke i šta je htela reći u svom
ramblingu, ali inserti su zaista odlični, i nisu samo opšta mesta iz
najizvikanijih klasika nego ima i prijatnih iznenađenja iz manje znanih bisera.
Osim što je odličan kao lek za nesanicu, ovaj rad ima i extra upotrebnu
vrednost: ako mu utišate ton, može da bude savršeni bekgraund za neko
predavanje o hororu, ili za muzički nastup, performans itsl. A može poslužiti
i kao podsetnik na neke od najsvetlijih trenutaka u hororu na filmu.
A ako vam ni ovo nije
izlečilo nesanicu, pokušajte sa najnovijim nedelom ove ženice, pod rečitim
naslovom Paint Drying (2016), u kojem se “radi” upravo o tome: 10 hours of paint drying on a wall.
Why Horror?
CAN, 14
**(*)
3-
Solidan dokumentarac u
kojem jedan horor fan u svojim tridesetim traži odgovor na pitanje: „U čemu
je večna fascinacija horora?“ Naročito na filmu; minorna su pominjanja
književnosti (predvidivo! ko još danas nešto čita?) i stripa, nešto malo
igrica, mnogo više TV-a. U toj potrazi kratkim saundbajtovima i pojavama
pokušavaju da mu pomognu mnoga istaknuta imena: John Carpenter, George A.
Romero, Steve Niles, Don Coscarelli, Barbara Crampton... Tu je i bivši urednik Fangorije, Chris Alexander, kao i moji
šefovi i urednici iz Rue Morgue magazina: Dave Alexander i
Rodrigo Gudino.
Naravno, svet izvan Severne
Amerike i Engleske mnogo slabije je zastupljen, ali čuju se nešto malo i Alexandre
Aja, Álex de la Iglesia, Takashi Shimizu i Kazuo Umezu (poznati japanski horror-mangaš).
I sve je to lepo i krasno
čuti, ako vam ne smeta napadno subjektivni momenat, odnosno stalna vizura ovog
konkretnog fana, kao i njegov prilično plitkouman i idejno sumnjiv zaključak.
Njegov odgovor na naslovno pitanje glasi: „Sometimes we have to play in shadows
to appreciate what's good in life – and that's 'Why horror'.“
Ali - What's good in life?
The open steppe, fleet horse, falcons at your
wrist, and the wind in your hair?
Crushing your enemies? Seeing them driven before
you? Hearing the lamentations of their women?
NE!
Žena i deca. A horor služi
za privremeni eskapizam u „senke“ jednom bezveznjaku-konzumentu kojem svi ti
horor bedževi i posteri i DVD-i i majice pružaju neku vrstu identiteta i
egzotične razbibrige, kako bi se nakon toga veselije igrao sa svojim klincem
pod maskom Godzile. No, uprkos mediokritetskom zaključku, putovanje ka njemu (kroz
razgovore s nekim od intervjuisanih) je bolje od krajnje destinacije.